ЗИМСКИ ДАН

IMG_20190110_210056_760.jpg

 

 

Ситан,

Као једва скројена нада,

Јануарски снег пада.

 

Понека пахуља крупна,

Као продорна мисао мача,

Допре до руба плача.

 

Зимско сањиво доба,

Наизглед тишина пуста,

А магла веје густа.

Advertisements

САН ЛЕПТИРА

 

Корпа од плетеног прућа није могла да издржи њену тежину. Али је издржала. Јер, шта је од ње остало. Скоро ништа. Само гомила костију за које нисам био сигуран да су правилно распоређене и да је свака на своме месту. Штрчале су из чворноватих руку, откривале костур који је спавао под њеном танком, готово прозирном кожом, скелет који је једва чекао да се пробуди. Зато сам је опрезно узео у наручје, подигао из кревета у коме је провела толико болних дана и ноћи, плашећи се да не поломим неки део њеног крхког тела. Ћутала је и само понекад би ме погледала, оним најстрашнијим погледом човека који више не осећа своје присуство. Ћутао сам и ја, ниједна реченица изговорена у том часу не би могла да опише тренутак када син узима мајку из постеље у породичној кући, знајући да је више никада ту неће вратити.

Дисала је у мом наручју, нечујно. Једино што је одавало тај дах била је топлота коју сам осећао на врату, а када би ми постало хладно померао сам њену клонулу главу и посматрао јој очи. Ако трепере, још није отишла, имаћу времена да учиним оно што је од мене затражила. Затворио сам врата за нама, мислио сам да ће кућа пасти када се нађемо на прагу. Урушиће се као да је погођена земљотресом. Застао сам на тренутак у необјашњивом ишчекивању треска и пада дрвене грађевине, мог некадашњег дома. Како је рушење изостало, чвршће сам је стегао и сместио у корпу од плетеног прућа. Тако је тражила. Нисам се много бунио када ме је ухватила за руку и затражила да је носим у таквој корпи. Само сам заћутао као да ми је нагли ветар однео глас.

Била је тешка као зимски ваздух, као опроштај од последње сузе. Носио сам је као да на леђима имам лептира, а не људско биће чије су руке подигле зидове једне куће и саградиле обруч у мојој души који ме држи да се не распаднем. Штап којим сам држао корпу жуљао ми је руке тек толико да их повремено померим и јаче стегнем. Страховао сам да се не умири у путу и одлети пред мојим очима, зато сам често застајао и ослушкивао. Небо је почело да се затвара, чуо сам како у даљини киша спира грехе са једног сеоцета.

Знао сам да треба да пожурим. Киша ће се надвити над нама, поплавиће пут који сам ионако једва препознавао. Увирао је у земљу, прекидао се па настављао, као да је неко гумицом брисао стазу и оловком доцртавао њене токове. Она је била све лакша, на тренутке би ми се учинило да је корпа потпуно празна и да избезумљен, изгубљен лутам путевима које сам давно оставио за собом. Њени прсти су повремено треперили у тешком ваздуху, праменови њене седе косе вијорили су се на хладном ветру попут заставе победника на покореној земљи. Свим силама сам се трудио да стигнем на време, да предухитрим олују која је била све ближа.

Са првим капима кише преда мном се указало широко поље. Препознао сам га са цртежа који су стајали на њеном столу. Нигде дрвета, куће ни пута. Само бескрај оивичен све тамнијим облацима. Под њима се ветар обрушавао на огољену земљу. Чуо сам је како дубоко дише и осетио њено нестајање, безболно и лако, као кад лептир поклони свој дан другом лептиру. Само замене крила и поклоне се један другом, захвални на сваком додиру цвета. Спустио сам корпу и угледао бескрајни мир на њеном заспалом лицу.

По њеним упутствима, пронашао сам жуту траву оивичену маховином. Земља је била мека и топла, рукама сам је могао лако прекопати. Склањала се под мојим прстима као прах, урушавала се и правила рупу довољну да спустим њено бело тело. Скоро да и нисам осетио кишу која ме је окупала, стајао сам крај хумке и ћутао као никада до тада. Испунио сам јој последњу жељу. Да буде покопана на пољу које је сањала скоро сваке ноћи. У њеном сну наша породична кућа се срушила, као кула од карата, а ветар је однео зидове и собе. Хумка у којој сам је покопао брзо је озеленела, а из ње је исклијала биљка која се винула у небеса и повезала облаке и земљу.

Киша је већ стала, а ја сам чекао клијање тајанствене, сном исплетене биљке, и отварање врата светова. У даљини се разведрило. Сунце је послало прве слапове светлости. Стајао сам погнуте главе, и као нерођен, спремао сам се за први плач. Земља се није отворила, тек понеки бели лептир заиграо је одсањаним пољем.

 

Објављено у књижевном часопису ”Исток”, свеска број 19

МИРАН САН

 

77a72d5f1ba41cb196bdca1860dc34a1.jpg

 

Жао ми је људи којима очи засјаје само када виде блистави новчић. Он јесте леп, али његова лепота све више бледи како иде из руке у руку.

Драго ми је због људи чије срце задрхти онда кад дотакну корице књиге. Што су старије, све су мирисније. Што више путују од руку до руку, вредније су и лепше. Између блиставог сјаја и мирисних корица постоје и живе две различите вредности, две различите врсте људи.

А ја мирно спавам, јер су међу нама они којима срце на додир задрхти.

 

 

picture saved from pinterest

УСНУЛА КИШНА КАП

4a9fd3d6c7804b618803aa02b67b8982

 

Кап кише заспала на жутом листу. Дрво позвало ветар да затресе грану, али кап се није пробудила. Дрво дозвало кишу да је узме себи, али кап се није померила. Лежала је и даље једнако мирна. Дрво се окренуло небу и замолило гром за помоћ. Гром ударио и поцепао дрво на два дела. Уснула кап је склизнула на земљу, она је упи у себе и на том месту  убрзо је израсло ново дрво.

Када је дрво нарасло, надвисило је и саме облаке, али су га увек заобилазиле и птице, и пролећа и поветарци. Сасвим усамљено, годинама је туговало. Све док поново једна кап кише није заспала на  његовом листу. Дрво је пригрли, заклони лишћем сунце да је не упије, размакну високе облаке да је не уплаше, запрети грому да је не пробуди. Сневала је кап кише на зеленом листу данима, а кад је најзад отворила своје прозирне очи погледа већ уморно дрво, спусти се низ широки лист и предаде се земљи. Горостас тада опусти своје гране и сетног погледа препусти се надолазећој олуји. Гром удари и поцепа дрво на два дела.

Увек када гром свом жестином удари у неко дрво, ту је кап кише на њему некада заспала. И пробудила би се само да се врати свима нам суђеној земљи. Тако се и човек, посађен као биљка на дрвету живота, извија под олујама и громовима, али се предаје земљи само онда када за то дође време.

 

image saved from pinterest

САН ОД ПЛАВИЧАСТИХ НИТИ

ed8c2bcbbecb651123808276c6f9eed7

saved from pinterest

Студен и плавичаста светлост.

Те танке прозирне нити по којима се нахватао јутарњи мраз, бојажљиво су закорачиле у моју собу, још млаку од топлоте која је до синоћ избијала из омалене црне пећи.

Дубоке чизме и топао изношени капут, и већ је време да се пође на воз. Он полази тачно у седам, са предратне железничке станице препуне добронамерних људи.

Јануар је. Божић је прошао пре недељу дана и сви су још увек црвени у лицу од хране којом су се гостили, и пића којим су наздрављали животу.

Студен. До станице има скоро километар и по пута, кроз белу ливаду и залеђено шипражје.

Ноге пропадају у дубок снег, а лице и шал неспретно навучен преко образа засипају меке, ледене пахуљице.

Плавичаста светлост се меша са бојом пробуђеног сунца у даљини. Снег немилосрдно веје. Сада већ црвен, умива ми лице божанским сјајем а промрзлу душу испуњава окрепљујућом топлином.

Воз креће без мене и ја почињем да трчим. У облаку дима нестаје црвена локомотива, а пред мојим затрпаним очима поиграва се само њен последњи, пепељасти крик.

Одлази, док замишљам како клизи по стакленим шинама и урања у младу јануарску зору.

И будим се. Давно су укинули тај воз, а ја га и даље често јурим по сновима. У болном грчу сећања, са сузама оплетеним плавичастим нитима, често сневам о његовим купеима, полуотвореним прозорима кроз које пуца видик у непознато, и последњој вожњи крај порушених железничких кућица.

Све ме нека студен обузима, мало по мало па се стресем од несањаног буђења. Ко је могао очекивати да ће укидати возове којима смо путовали до, сада већ, проживљене младости?

Каменом заливени

4e88bedd22de318fc35cbf5a1ed553be.jpg

Како камен претворити у реч? Или је најбоље да реч остане реч, а камен камен. Тешко је, међутим, кад тај камен застане у грлу јер су се речи и без нашег знања згрудвале, од ћутања очврсле па сад није лако једноставно их прогутати или пљунити, већ се мора живети са осећајем стезања у грудима. Тешко је и што смо услед тога и сами отежали, већ смо килограм или два тежи, а ни грама више окусили нисмо од оног што иначе једемо.

Не треба се зато претерано трудити да попут алхемичара претворимо реч у камен и обрнуто, ако је потребно да се то деси, десиће се, хтели ми то или не. Тихо, готово неприметно, пробудићемо се неми, каменом заливени. Сви путеви помоћу којих иначе дишемо биће забетонирани, испуњени речима, ни трага од прозрака.

ЗАРОБЉЕНИ У КУТИЈИ

e729542f8f4ffbef6b3eed858241d32d.jpg

 

 

Затворили су нас у кутије. Истина, у почетку у њима и није било тако лоше. Познате ствари, удобан кревет, редовни оброци, тек би ваздух покаткад био загушљив, али се унутра могло сасвим лепо живети. Или је бар тако изгледало. Наивном оку живот у једној таквој кутији био би потпуно прихватљив, и на први поглед ниједну ману то око не би пронашло.

Испочетка се требало навићи, пре свега на тај бљештаво бели правоугаоник који је исијавао неку бледу светлост, а у ствари је исисавао живот. Нико од нас није примећивао како нам руке постају згрчене, прсти укочени а очи црвене, закрвављене. Немо, као одузети, данима смо седели у погрбљеном положају и испуњавали неке чудне, нелогичне и бесмислене задатке, не схватајући да као слепи ходамо по магли и ништа не успевамо да ухватимо. Лутали бисмо данима са празним шакама, наизглед са неким циљем, а у ствари потпуно изгубљени у тој језовитој шуми која за нас не крије ништа опипљиво. Само би се покоји глас с времена на време јавио, ниоткуд, као глас мајке, оца, детета, и исто тако нестајао у вртлогу беличастих нити које непрекидно играју пред очима.

Испочетка се требало навићи, као на нову боју једне до јуче беле собе, на жуту јесен наспрам жарког лета. На непостојање дојучерашњих верних пријатеља на које смо у пола ноћи могли да рачунамо. Некима у кутији је то најтеже пало па су често помаљали главу не би ли кога угледали и затражили нечије раме. Али свако је већ био затворен у својој кутији и истом муком се борио са бројним изазовима, подједнако покушавајући да се навикне на нови наметнути живот. Временом, све мање смо почели да виримо, ослањајући се на удобност наше кутије и утеху коју је могао да нам пружи само тај бледи правоугаоник са јасним инструкцијама за даље поступање.

Дан за даном, наша воља је почела да слаби.

Зашто се бунити? Сви се ионако већ полако навикавају на нови живот, не може он ипак бити тако лош. Храна је иста као и увек, кревет топао и мек, садржаја за разбибригу на претек, а све остало ионако није важно.

Наш правоугаоник је увек имао одговоре на сва наша питања. Једнога дана, сасвим неочекивано, ненадано, повезали су нас са осталим заробљеницима, тако да смо могли међусобно да комуницирамо. Наступило је велико олакшање јер смо сада имали коме да се поверимо, да размењујемо искуства, причамо о свему.

Затворили су нас у кутије али они ипак брину о нама, мислили су људи. Допустили су да се дружимо, да разговарамо и делимо осећања, живот ван кутије је ионако превазиђен, не треба се бунити. Знају они зашто су нас затворили, тешили смо се.

Време је пролазило. У кутијама је почео да се осећа мирис трулежи, паљевине, више нисмо провиривали напоље. Свако се држао свог квадрата, свог лепо уређеног парчета картона, па је воља за бекством, побуном, сасвим ишчезла. Дрвеће је, с друге стране, почело отворено да се буни.

Ко ће нас заливати, чувати? За кога ми растемо?, све чешће се чуло. Птице су одбијале да лете. Ко ће нам се дивити, ко ће чезнути за нашом слободом? Ми смо ћутали, али не зато што смо били незаинтересовани, него зато што их нисмо чули. У кутијама је стално одјекивала гласна музика, наши чувари су нас затрпавали гомилом гласова, нису нам дозвољавали да чујемо ни себе, тај глас који се безнадежно гушио у нама. Тако су нам готово сва чула ослабила па смо често јели неку безукусну храну и удисали нешто што је само подсећало на ваздух. Опет, постојало је нешто што је у нама ојачало. Гнев, завист, себичност, безосећајност. Почели смо да се мрзимо. Користили смо своје кутије као скровишта из којих смо вешто бацaли отровне стреле на наше заточене пријатеље. Они су нам враћали истом мером, и ништа чудно, број пријатеља се смањивао и једнога дана смо схватили да више  немамо никога.

Не би то ни било толико трагично да временом нисмо почели да наносимо зло и природи. Број кутија се толико повећао да је било немогуће пребројати их. У свакој од њих становало је и превише мржње и пакости да се у свету полако почео осећати  негативан утицај њиховог постојања. Ми нисмо за то марили. Наставили смо да постојимо унутар своја четири картонска зида, несвесно наносећи зло дојучерашњим годишњим добима. Од њих је сада остала само завеса, танка, скоро неприметна завеса која дели пролеће од лета, лето од јесени, јесен од зиме.

Наши чувари су данас отишли. Нико нас више не чува и ми можемо да устанемо и изађемо кад год хоћемо. Али ми и даље седимо у погрбљеном положају и немо зуримо у непостојећу светлост. А напољу је јесен. На кутијама се настанио ред опалог лишћа које би тако лепо шуштало под нечијим ногама.

 

Image: David Montgomery ~ “Rachel’s Window” shadowbox working birds studio