МАЛИ ЖУТИ СНОВИ

606fb08b7b0ca6da5505721fe2a3c271

Vincent van Gogh – The Yellow Books – 1887- These are supposed to be the books Van Gogh was reading when he lived in Arles. He particularly like Emile Zola.

 

 

 

 

 

Немојте отићи својим путем,

јер сви сањамо мале жуте снове.

Дал’ сунцокрете или

ружичасте ракове,

топли Југ или ирисе,

Сви хватамо сунце за одбегле руке,

топлину му крадемо.

Немојте отићи,

поклонио је пет последњих франака

некој несрећници што га је жалосно погледала,

остао је празног стомака.

А и даље је сањао

мале жуте снове.

Сада урамљени стоје на белим зидовима,

безбојним,

Зато немојте отићи својим путем

када угледате како крило вране

додирује таласе житних поља,

То пробуђени и угашени снови

у нестајању се њишу.

ПЕРА БЕЛЕ СОВЕ

na jezeru.jpg

 

Није ова прича написана да збуни, али заиста су неки отишли одавде збуњени. Не треба писати овакве приче, то је сигурно, јер, шта нам вреде збуњени читаоци? Можда се више не врате, па од чега ће писци после живети? Шта ће радити када им машта и прсти заиграју?

Све је почело лепо. Један човек, једна мала црвена кућа крај језера, један леп дан. Устао је око девет сати, једва се пробудио јер се сву ноћ  оглашавала сова. Долетала је на дрвени прозор и будила га, њене крупне пламтеће очи нису му давале мира, па је устајао, отварао прозор и терао је дугачким штапом за пецање. Она се ипак враћала, али је мењала своје место, тако да је на крају одустао и упао у један дужи сан у коме су повремено хуктале шуме и грмели далеки угашени вулкани.

Јутарња кафа је донела право освежење. Већ сам њен мирис избрисао је лошу ноћ, и он је решио да се после доручка упути у дугу вожњу чамцем по језеру. Позвао је свог верног хаскија, тог увек разиграног пса који га је у стопу пратио током свих пустоловина, добро нахранио, и звучним мажењем по леђима дао му је знак за покрет. Пас је потрчао далеко напред, прескачући гране опале од јучерашње олује. Честе олује се обрушавају на то скривено место, спуштају се тамни облаци и боје воду у црно. Попут мастила, језеро тад зјапи у удолини, претећи да се разлије на околне шуме, као на бели папир. Сео је у чамац погледом тражећи пса, али он се устремио на веверицу која је на тренутак дотакла тло, и одмах потом скочила на високе борове гране. Залајавши пар пута, пас је убрзо осетио узалудност својих напора и потрчао чамцу чија су весла већ била у ваздуху, спремна да пресеку немирну воду.

Живео је у рају. Знао је то, док је клизио по прозрачној површини бистре воде  управо та мисао му је пролазила кроз главу. Такву слободу може имати само неко ко је затворио врата наметнутом животу, одбацио сва устројена правила и упустио се у неизвесност одметничког живота, у узбуђење бунтовничке пустоловине. Веслао је крај утабаних путева, тихих водопада, стеновитих плажа. Застао би да зажмури па да поново отвори очи, плашећи се да можда не сања и да хук воде у ствари није хук оне исте сове што га је сатима прогонила. Хаски је гледао у воду по чијој површини су повремено искакале ситне рибе, праћакале се, а онда враћале дубинама које су чврсто спавале под дрвеним чамцем.

Сунце се полако приближавало оближњем брду и са сваким замахом весла падало је све ближе његовим загасито зеленим контурама. Пас је почео да гребе дно чамца, што је он схватио каo знак за повратак. Чим је кренуо да весла у супротном правцу, мрак је постајао све гушћи, а језеро се претворило у таму која се разводњава и у неравномерним ковитлацима и вировима кида безбедно огледало под чамцем.

Из аветињских даљина се зачуо звук тако сличан ономе који га је до пре пар сати прогањао, хладна вода му је потекла низ згрчено чело, па је зауставио дах у ишчекивању незваног госта. За тили час су се пред њим нашла раширена крила беле сове којим је махнито ударала. Хаски је све време лајао и режао, тетурајући чамац лево-десно, а под његовим шапама се поткрадала по која кап већ непознатог језера. Сова је слетела на чамац дубоко се загледавши у човека чије су очи гореле од ужаса. Једним веслом је махаo покушавајући да је отера, а другим је панично ударао по води која је непомично стајала и није имала намеру да га некуд одведе. Заглављен између лавежа свог пса и мучног хука беле сове, освртао се око себе тражећи излаз из необичне и неочекиване ситуације. Облаци су и даље гутали простор око њега, све је мировало у тој зјапећој рупи.

У опруженој руци држао је штап за пецање. Пас је гребао дрвено окно прозора. Невољно је устао из кревета, упалио лампу и дозвао свог хаскија још увек задиханог од упорног лавежа. Погледао је кроз прозор и настојао да упркос већ одлазећој ноћи препозна светлуцање језера и ваљање његових таласа. Зора је открила и обрисе црвеног чамца који се њихао под високим дрветом. Још увек ошамућен и збуњен, истрчао је напоље и журним корацима кренуо ка језеру. Црвени чамац се клатио као под налетом јачег ветра, једно весло је било у води, а друго је стајало на самој ивици, повремено додирујући дрхтаву површину.

По дну чамца разбацано су лежала бела пера.

 

 

 

 

 

 

КУЦАЊЕ У НОЋИ

2039953aa0f05ce7d3efa0136d33f6e6

Saved from pinterest, little girl looking out at moon | Cogito Ergo Scribere

 

Можда ме спасила зора

И дан је к’о наручен дош’о,

Ни гавран на прозору кишном,

Ни смрт са црним велом,

Нешто је куцало, тачно,

Ал’ час је тај брзо прош’о

Брзо се вратио прозрак,

Одевена туга у белом.

Куцало је у ритму,

Тренутак заледи време,

Ал’ страх ми пустио руку,

Јер волимо да смо хероји,

Не би тог црног кљуна,

Ни сечива оштрог о теме,

Од чега ме спасила зора,

Какво то чудо постоји?

Од јутрос сам уморна, сама,

И слушам ветар и људе,

Ал не знам да л’ људи постоје,

Можда смо опроштен грех,

Духови прошлости вапе,

Понекад нас клонуле буде,

Ја заспати нећу више,

Јер дави ме умрли смех.

ЗВЕЗДА

Како смрт зна да сија у очима. Као звезда, обасја цело биће. Гура човека из његовог тела, мало по мало га примиче ивици и запоседа његово биће. Понекад, проговара уместо запоседнутог, и више не чујеш његове речи, већ само хук надолазеће олује која га полако носи. Учини ти се на трен да видиш обрисе човека, старог пријатеља или само знанца, али смрт у њему засија и снопом црне светлости те разувери. Тело поприма облик танке смрти, узима њену силуету, извија се да би могло да спакује све своје дојучерашње снове у саркофаг од бола. Руке већ грле земљу, све чешће падају ка њој, иако их човек успиње ка небу и проговара из грла свог прошлог живота.
Да сместим илузије и снове у нешто где смрт не може да допре?, мисли.

Јер у телу већ буја тама, није то сигурна кутија за чување жеља и тежњи.

ПРОДАВАЦ ЈЕСЕЊЕГ ЛИШЋА

Photo2667

 

“Пошто вам је овај лист?”

“Орахов је, он кошта два динара. Храстов је пет, а за остале тражим по један динар.”

“Скупи сте, али ви сте једини продавац лишћа ове године па не могу много да се буним. Дајте ми пет орахових”, одлучно је рекла старија госпођа, и почела да тражи новчаник по великој претрпаној торби из које је вирило разно јесење воће. Ставивши мали картонски замотуљак у торбу, оставила је неспретног продавца са својом робом коју је ветар стално покушавао да помери и однесе. Он је тако, и не приметивши, често рукама млатарао кроз ваздух, као да се бори са неким лоповом што му се шуња иза леђа и покушава нешто да украде. Услужно је поздрављао муштерије које су прилазиле и разгледале, свака од њих је имала своја питања на која је неуморно одговарао. Када је остајао сам, ређао је ново лишће, уписивао цену и задовољно певушио.

Госпођа која је купила јесење лишће већ је прилично одмакла. Прошла је улицом липа где су само голе гране испреплетано парале облаке. Подизала је главу тражећи макар један пожутели јесењи лист, али је њен поглед ударао  у огољене прсте липиних празних руку. Изнад њих су прелетали мрачни облаци, неспутано су клизили неукрашеним небом.

Већ је трећа година како нешто јесени краде боје. За једну ноћ, сво лишће, још зелено,  нестане са дрвећа. Оголи свака грана, као магијом се изгубе читаве крошње. Људи су се у почетку плашили, живели су у великом страху од неке природне непогоде, а онда су једноставно навикли, као што се на све човек временом навикне, на јесен без жутог лишћа.

Очистила је блатњаве ципеле и помиловала унука по коси. Он је почео да завирује у торбу, радознало је вукао баку за руку не би ли се смиловала и почастила га слаткишем. Дечак је убрзо одустао и вратио се својој игри са пластичном играчком, а она је пришла тераси и широм отворила балконска врата. Мало дрво лимуна је освануло без лишћа. Повијало се на све јачем ветру, ломећи се у струку.

“Није твоје, знам, али ми се посебно допало. Спустићу га овде, близу, нека те греје до првог снега”, причала је дрвету. “Бог ће знати шта се дешава, али ја не дам да ми тугујеш.”

Продавац лишћа је обрисао празан дрвени сточић, склонио таблу са натписом и прошао истом оном улицом липа. Није се окретао, подизао главу, ништа није тражио у хладном сумраку што је пао на свет. Свет је посивео и постао толико хладан да му ветар може донети само топлину, никако осећај доласка зиме.

Ноћас ћу уснити велики кестен, мислио је док је откључавао браву. Биће то право изненађење сутра.

“Одакле вама јесење лишће? Сваке године ме збуњује разноликост ваше понуде. Па ви имате и оно што никада није красило наше дрвеће”, упитао је сутрадан један човек зачуђено, претурајући по гомили кестеновог лишћа.

“Само се уклапам, драги господине. Где сте још чули да постоји јесен без жутог лишћа? То може бити само нека обмана или неки сан. Магија је међу нама, треба искористити шансу.”

ЧУВАР

c2c36cab4c4e485422abaf60efee6020.jpg

Saved from pinterest

 

Чувао га је од малих ногу. Пратио у сваком неспретном кораку, летео да би спречио његов пад са неког високог дрвета или крова баштенске кућице. Својим заштитничким рукама бранио је његово нејако биће од свега што би могло да га повреди. Стајао је са стране и посматрао  његову игру, будним оком пратио путању облака не би ли предвидео долазак олује од које би покисао и разболео се.

Сада је седео у дну његовог кревета. Дисање које је одзвањало просторијом било је мучно и тешко. Kао да шкрипе нека зарђала врата. Гледао је како се помера завеса на премалом прозору и слушао како дисање тада постаје бучније и напорније. На јастуку је лежала измучена глава са широко отвореним устима. Повремено би се на њој нагло згрчиле очи. Од те олује није могао да га заштити.

Устао је, ухватио га за клонулу руку и испратио последњи прекинути дах. Затим је отворио  прозор и положио своја раскошна бела крила.

Нестао је у танком слапу светлости.

”Препознавање” и ”Рукопис једног меланхолика” Станимира Трифуновића

Photo5222.jpg

Пакет се књигама је нешто што ми увек измами искрени осмех на лице. Поштар ми је крајем марта донео две лепо запаковане књиге, и чим сам почела нестрпљиво да отварам, пред очима су ми се појавила два света, чијем откривању сам желела што пре да приступим.

На корицама збирке прича ”Препознавање”, човек стоји пред отвореним вратима, а иза њега је соба у полутами. Прекривен непотпуним мраком, у одласку који је исто тако непотпун, као да ослушкује глас ноћи и очекује одговоре на многа питања која је сам себи поставио, али и на она која су му се испречила кад год је покушао да у миру савлада своје тежње, страхове и неукроћене снове. Преда мном је дрхтала књига у којој се човек, у свој својој сложености и духовном нескладу, борио за очување оне благотворне тишине коју нам даје осећање вољености, и нејако се бранио од плима те исте тишине, која је знала снажно да прибија уз зидове душе. Станимир Трифуновић је својом књигом прича откључао врата света где обитавају његови усамљени, вољени, остављени, разочарани ликови, заробљени у лавиринту, где свако јури свог унутрашњег Минотаура, ходајући крај конца који је саздан од самих осећања. Сви они чезну, не толико за љубављу, колико за миром који им с правом припада, окрећу се тражећи себе и своје некадашње жеље које су затрпане прашином времена. Човек је у Станимировим причама, по мом мишљењу, заборавио на себе, а онда, ниоткуд, појављује се нешто што га подсећа на то какав је желео да буде. А постао је све оно од чега је хтео да побегне. Мрзовољан, стар за снове, увучен у свакодневицу која убија душу, а потребне су му макар илузије. Илузије су као некакво невидљиво ортопедско помагало што вешто очувава и идентитет и интегритет и спокојство.

”Препознавање” су својеврсна филозофска расправа коју ликови воде са собом и са светом. Изузетно атмосферична књига која отвара један кишом окупан прозор, под њим стоји човек који у грчу чезне за свим оним што се може огрнути плаштом љубави. Стоји, окупан кишом, збуњен оним што му је донела судбина, али и спреман да сваког тренутка потрчи, не би ли сустигао вољени живот. Нису то само приче о љубави. То су приче о вртлогу осећања, клечању над запитаним собом, онда кад ветрови пољуљају темеље наше личности.

Од ”Препознавања” до ”Рукописа једног меланхолика” линија је танка, па сам тако брзо уронила у свет који се окретао око једног Ивана Јовановића. Узео ме је за руку и одвео на место где свако лечи оно што га боли, а он је желео да излечи своју меланхоличну душу. Да ли је то могуће? Нисам могла а да не упитам себе. Како је главни лик шетао стазама македонске бање, притиснут неком давнашњом тескобом, прогањан одјецима душе која се ни за трен није смиривала, тако сам, трагом његових стопала, упознавала дилеме што су израњале из магле његовог ума. Станимир је описао усхићеност човека који воли, његове стрепње и скривене страхове, открио нам је шта се дешава кад љубав закуца на врата, рашири руке, а човек устукне и постави себи питање: да ли је стварно желим, или живим да би је стварно желео?

Стилом и вештином писања која очарава, изузетним познавањем сложености људске душе, способношћу да читаоца заокупи и не пушта да оде, Станимир Трифуновић је приказао људско биће на раскрсници, растрзаног између жеље, кајања и одлуке. Он је писац који враћа у доба лепе писане речи, када су књиге биле једини вид бекства од стварности. Трагом његовог пера отишла сам у свет књижевности каква се данас ретко пише. Једном сам рекла… несвакидашње писање, сада још више стојим иза реченог.

Било ми је велико задовољство и уживање да са кишног прозора посматрам ко ће се препознати, ко ће остарити у меланхолији, ко ће у својим рукописима неуморно наставити да се јавља неким заспалим љубавима.