ЗАПЛЕТЕНИ У ЋУТАЊЕ

4a84e3f43ffea56fc6fcf5620a47e6c3.jpg

 

 

Заплетени у ћутање

Покривени капом

На којој израстају наше друге очи

Тек умирени

Залутали

У неизговореним речима,

Рука би

Да проговори

Али

Друге очи јој шапућу

Нека,

Изрониће из

Њиховог кајања

Све оно што смо прећутали.

Advertisements

Опраштање

 

8db5e69ba529dfc53bd9e845f5f4b82c.jpg
Опростити се.
Не желим да ти кажем како опраштање одјекује,
не желим да знаш како умиру снови
док корачаш одласком.
И не питај како, да ли боли,
када се иње нахвата на сузе,
кад се заледе мокра праскозорја и
одсамују читаву вечност.
Само је једном замирисао ветар
и пробудио птицу у паду,
а ја нисам спасавала крај.
Не желим да знаш како се корак обрушио,
на окрутну земљу пао као комета.
Отишла сам док су долазили,
мимоилазила се са летачима,
у паду су ми пружали лажљиве руке.
Kажу да једном мораш отићи,
а нико није споменуо опраштање,
нико није рекао
да траје
заувек.

 

ПОСЕКОТИНЕ ОД ПАПИРА

cf0dd1502cbc275186a1fd02193d9ac5.jpg

saved from pinterest

 

 

Скоро невидљиве, али болне. Пеку, као да си ножем пресекао вену, а крв покуљала из побледеле руке. Једва пар милиметара дуге, са црвеном линијом у себи. Посекотине од папира. Због њих нико не плаче, сем малог детета које још увек инстинктивно и искрено реагује на бол.

Невидљиве посекотине од папира, због којих одрасли не смеју плакати.

 

 

Стаклени прозорчић, ко зна када лепо обрисан и очишћен, грубо је затворен пред његовим упитаним очима. Није ни стигао да постави  питање, а већ је угледао обрисе свог уплашеног лица у замагљеном стаклу.

”Доста ми је више ових досадних странака”, мрмљала је тобож запослена жена.

Згужвао је папир и изашао из зграде. На прсту се појавила танка црвена линија која је само тренутно изазвала бол.

 

 

”Тешко је, врашки је тешко”, говорила је у грчу, покушавајући да задржи поклопац улубљеног контејнера. Са болним изразом лица се окретала око себе, док су њене руке црвенеле од јаког стиска. Тражила је нешто. Онда је нагло спустила поклопац и пришла лоптици згужваног белог папира. Одмотала је папир, уочивши само једну црвену, скоро невидљиву тачкицу. Поново је отворила контејнер, чврсто држала поклопац десном руком и парчетом белог папира извадила је једну књигу на којој су се нахватале хлебне мрвице и оцртавали трагови гажења ђоном ципеле.

Замотала је књигу у папир и нестала иза угла. Није јој био први пут у животу да извлачи књигу из смећа.

 

 

”Не желим да је оставим”, говорила је. ”То је бакина књига, она би се наљутила на нас”.

”Бака је донела много књига”, одговорила је мајка разочараној девојчици. ”Не можемо их све понети са нама. Та коју држиш је велика и тешка.”

Дете је спустило главу ка земљи, и даље чврсто држећи књигу обема рукама. Око ње су се налазиле огромне кутије у којима су лежале све њене ствари. Празна соба са зидовима украшеним раскошним белим цветовима, запитано је гледала у њу.

”Ако се већ селимо, хоћу да понесем и ову бакину књигу”, тихо је проговорила, са непознатим страхом у себи.

Њена бака је говорила да кућа и дом нису једно те исто. Кућа су голи зидови, а дом је место где живе људи који на полицама ређају своје ситнице, своје навике.

”Хоћу свој дом”, тужно је гледала мајку, презаузету паковањем ствари.

”Крећемо!”, узвикнула је мајка, повукавши девојчицу за руку. Књига је испала из њених невештих прстију, притом оставивши само црвени траг од једног истргнутог листа.

”Мама, посекла сам се!”, јаукнуло је дете.

”Није то ништа. То је само посекотина од папира, то не боли.”

”Али, мама…боли”, у празној кући је остао само заробљен девојчицин глас и једна велика бачена књига, давно извучена из контејнера и замотана у папир умрљан капљицом крви.

Међу вековима и тишинама

pizap.com15084449772181

 

Ваздух је мирисан, кроз њега тече вода. Протиче кроз стене и улива се. Не смем да говорим. Како да ослободим реч кад испред мене, у високој стени посред које расте извијено дрво, самује испосница у којој су нечије очи ћутале. Као да чујем тај давнашњи мук, струји око мене, пролази кроз заточене мисли и обавија моју душу тихим јецајем. Недалеко одатле, каменити манастир грми кроз планине, издиже се над пределом и дошаптава са испосницама које се покаткад оглашавају. Слушам њихов разговор, мирујем међу вековима и кријем се, само да не ометам и прекидам шапутање које струји кроз ниске беле облаке. Танка магла протиче између тамно зелених брда, негде тамо сунце дозвољава једном зраку да се промоли и помоли. Моје дисање ме подсећа да постојим под овим пространством, подижем поглед и остављам га прикованог за крст, велики бронзани крст на стенама који обасјава предео. Ни уздах не смем да ослободим, природа ми је допустила да у тишини посматрам њене одаје, па ретко дишем мирисни ваздух. Да ми је да се скаменим и заувек останем овде. Притајена и мирна, ослобођена. Међу овим тишинама, међу вековима чија су врата увек отворена, као она капија крај каменог моста што бди над прозрачном реком.

ПОТРАГА

71252e19f367da42927d887f128f668f

Winter’s Dream by Amanda Clark

 

И где су нестали осмеси,

Мале линије крај усана.

Очију као да није,

Тражим их у умрлим песмама.

 

И где су нестале звезде,

Светлеће лопте у мраку.

Отишла су пространства,

Угасила се у зраку.

 

И где су нестале руке,

Жељне топлине, додира,

Пригрлила их тама,

А срце да експлодира.

 

 

 

 

 

 

НИТ

 

 

fe822c82c54353019bc67ed889839922

 

Покидала се нит сна. Између бунила и непостојања, заточена у ничијем свету који не припада ни мртвима ни живима, држим се за танки мост до избављења. Висим над одбаченим временом, скрајнутим простором мрачног свемира, чекам да ме покупе било живи, било мртви.

Јалов је сат. Сва снага ми се улила у руке, да могу јаче да стегнем ослабљену нит и бацим се на први зрак сунца који се појави.