БЕЛИ КОЊ У СНЕГУ

“Само право, прати пут, не застајкуј често. Дубок је снег, гледај да идеш тамо где већ има утабаних стаза”, сећао се очевих речи.

“Одмарај коња кад можеш, и пази на чутурицу”, одзвањало му је у глави.

Коњ се већ уморио, па је сишао са њега и погладио га по њушци. Из раширених ноздрва избијала су два снопа паре, а бела дугачка длака сјајила се на поподневном хладном сунцу. Још два сата и сунце ће нестати иза оближњих брда и остаће сам, заробљен у негостољубивој шуми. Мораће да пожури, да замори већ изнемоглог коња и стигне пре првог мрака.

“Кад стигнеш до високог храста под којим ћути једна мала клупа, одмори душу и коња и осврни се око себе. Мало даље је пут који води дубље у шуму, не плаши се, седи на коња и као ветар прохуји. Неће проћи много и бићеш на једној широкој ливади.”

Сишао је са белог коња и сео на клупу. Још нејаке руке  дрхтале су од хладноће, па их је тако поцрвенеле и хладне гурнуо под дебео зимски џемпер, чији су му рукави били предугачки и често падали преко дланова. Попио је пар гутљаја воде, све гледајући у свог коња који је снажно рзао и ударао копитама по снегу. Са храста се на њих обрушавао снег, заклањајући видик на густу шуму која их је опкољавала. Проверио је да ли је торба око његовог појаса чврсто везана, гурнуо руку у њу, а када му је под прстима зашуштало писмо, попео се на свог неоседланог коња и појурио ка путу пред њим.

Коњ је заронио у сметове, раскопао нетакнуте планинске дине и одједном је као ветар почео рушити зидове од стакла што су избијали на путу. Осетио је снагу свог старог коња, морао је чврсто да се држи како не би завршио у снегу. Као да се подмладио, коњ је пројурио кроз затрпану шуму и убрзо је изашао на ливаду о којој му је отац причао.

“Са друге стране је опет шума. Одмах ћеш наићи на поток, па допуни чутурицу и напој коња. Продужи даље брзо, јер неће проћи много а већ ћеш прве куће угледати.”

И чим је угледао тај поток, он је сишао са коња и узео чутурицу. Али чутурица је већ била пуна, иако је скоро до последње капи испразнио. Коњ се напио воде па је само мирно стајао крај потока а црне очи су се утапале у надолазећи мрак. Постајало је хладније, и његове мисли су једва призивале очеве речи.

“Њихова кућа је међу првима, опасана дрвеном оградом, можда ћеш је се и сетити. Видећеш амбар и бунар мало даље. Не вичи, само уђи и предај писмо. А коња нахрани и чекај.”

Узјахао је, претходно још једном проверивши писмо. Мрак је лагано гутао шуму и све већи страх је почео да господари његовим срцем. Често је жмурио и дубоко дисао. На трен му се учинило да сања, па је замишљао како јаше у шуми надомак своје куће, где га чека топла постеља и дечија безбрижност. Његов бели коњ је пуном снагом јурио кроз храстову шуму, не посустајући ни на трен. Дуга бела грива вијорила се као застава, секла је  мрак по коме су провејавале ситне пахуље.

Из ноћи су израњала мала светла. Јаче је пригрлио коња и он је убрзо стао пред једном кућом. Имала је лепу ограду и велики амбар. Сузних очију је пољубио коња и повео га у двориште. Неко се унутра смејао, повремено би се зачула и песма. Отресао је снег са чизама и нечујно покуцао. Смех је био све јачи, па је одлучио да непозван уђе.

“Откуд ти, сине, по овој зими? Где је отац?”, упитали су скоро сви у глас, поскакавши са столица. Соба је била пуна људи, румених, насмејаних, ситих. На столу је било доста хране, али је он није гледао. Само је узео торбу, извадио писмо и предао првом који му је пришао.

“Шта пише, побогу?”, запиткивали су.

“Није добро”, одговорио је деда након пажљивог читања. ”Пао је у постељу.”

Деда се обукао, позвао још двојицу и изашао напоље. Дечак је сео крај топле пећи, спустио поглед и слушао дубоко дисање свог белог коња.

“Чекај, јер све што можеш ти си урадио. А ако ја одем док си у путу, знај да ћу се у белог коња претворити и увек те чувати.”

By The Cottage Door’ (1852) British artist George Augustus Holmes
Објављено у 24. броју књижевног часописа ''Исток''

БЕЗ ДАХА

 

Тог априлског јутра две хиљаде двадесете године Оливера се пробудила не знајући да ли ће и како успети да устане из кревета. Читаве ноћи није могла да заспи, тек пред зору очи су успеле да ухвате делић сна. Требало је отићи у болницу где ступа на нови радни задатак: брига о пацијентима смештеним у привременој Ковид-19 болници у нишкој хали „Чаир“. Хала „Чаир“ је асоцирала на лепе дане из њене младости, када је одлазила на сајмове књига, новогодишње вашаре и концерте где су наступали познати музички састави из земље и света.

Пандемија корона вируса која је за релативно кратко време променила читав свет, у Оливерин живот унела је много драстичних промена, од којих су неке биле такве да више није била сигурна да ли уопште живи свој живот. Своју децу је ретко виђала, радила је много више него раније, а када је сазнала да је распоређена на нови радни задатак мислила је само како пронаћи још снаге за борбу која следи. А следила је борба са нечим о чему се веома мало знало, што је ту битку додатно компликовало. Знала је да је вирус јако опасан за старије, да ће бити много пацијената којима је потребна нега, као и да ће услед лаког преношења вируса са особе на особу бити приморана да носи прилично неудобан скафандер у којем је дисање практично сведено на минимум. Уз све то, за све време ношења скафандера, неће моћи да једе, да се одмори, а уколико из неког разлога буде потребна својој породици, ни у ком случају неће моћи да се јави.

Оливера је знала да ће тог јутра почети њен сасвим нови живот, али ни у сну није претпостављала да ствари могу постати много компликованије него што већ јесу.

Као и увек, појавила се на посао у тачно време, где је група већ обучених радника приступила облачењу оних који улазе у Халу „Чаир“. Оливера се није плашила свог посла. Знала је да од њих сада све зависи и ниједног тренутка није покушала да избегне своју радну обавезу. Како су јој навлачили слој по слој неудобне одеће, од рукавица, једних, других, па трећих, преко чизама и маски, до заштитних визира и којечега, осећала се као да је спремају на пут у свемир и да се на неки чудан начин растаје са нормалним светом.

Почео је да је облива хладан зној, а сваки корак који је чинила ка тунелу за дезинфекцију, био је тежак и готово недостижан. Као да је заиста начињен ван наше планете.

„Шта се ово десило свима нама?“, помислила је.

Између два прелаза Оливера је неким чудом остала сама. Требало је отићи до лифта и спустити се у главу халу. Оливера је то и учинила. Никада није волела вожњу лифтом, увек је ишла пешке. Једва је напипала бројеве и ступила у тесан лифт. Попут астронаута, освртала се око себе и чекала да справа крене. Лифт се није покретао. Десило се онога чега се увек плашила. Заглавила се у лифту и није могла никога да позове. Није имала имала телефон, а једини уређај којим су међу собом комуницирали, у том тренутку није био код ње. Оливера је стајала непомично и уплашено.

У том тренутку није јој прошао цео живот пред очима, како се обично мисли о оним одсудним, граничним доживљајима који нас запрепасте, заледе и одузму нам дах. Ту, у затвореном лифту, одвојеном од читавог света и удаљеном хиљадама светлосних година од светлости и живота, Оливери су пред очима искрсавале сцене и призори из њеног дотадашњег живота, најлепши и најтужнији моменти одједном, мешали се и преплитали, стапали се у једну једину слику – слику оног живота какав је до јуче БИО и каквим га можда никада више нећемо видети. Зар је могуће да све то нестане САДА, ОВДЕ, на овом и оваквом месту, као у каквој свемирској капсули која се неопозиво и бесповратно одвојила од земље и људи.

Покушала је да удари ногом у врата, али је одело које је имала на себи било толико неудобно да је сваки њен покрет био трапав и недовољан да јој омогући излаз. Одело је почело све више да је гуши, толико да је мислила да ће се онесвестити.

Ето, нисам ни стигла тамо где сам кренула. Зар овде да умрем? У очају је шапутала.

Време је пролазило, а помоћи није било. Од посла и заузетости, њене колеге нису ни приметиле да је нема. Једноставно, свако је гледао да уради што више може за време које има међу пацијентима. Срећом, након насумичног ударања по дугмићима, лифт је прорадио и Оливера је коначно била слободна.

Живот је чудесно леп, помислила је, живот је вредан ове борбе коју сад водим и коју сви водимо.

Вратио јој се дах, а кроз замагљене наочари виделе је своје колеге и никада у животу им се није више обрадовала.

„Оливера! Па тај лифт не ради!“, зачула је пригушени глас колегинице која јој се брзим кораком приближавала.

Након што се опоравила од доживљеног стреса, Оливера се спустила међу пацијенте. Страх који је том приликом обузео био је већи од онога који је осетила у лифту. Била је посвећена медицинска сестра која никада никога није оставила без указане помоћи, а сада се пред њом створило толико људи да је било немогуће свима пружити потребну пажњу. Брзо се повратила, одржала себи пар потребних лекција и почела да ради. Пацијенти су били уплашени, махом збуњени, а медицински радници су много одлука морали да доносе у датом тренутку. Оливера се јако брзо снашла, али је осећала како опет остаје без даха. Пар пута није могла да препозна своје колеге са којима је годинама радила, што је уносило додатну збуњеност.

Када се радни дан завршио, уследило је скидање скафандера, заједничко туширање и дезинфекција. Протокол који је требало испоштовати био је велика отежавајућа околност, али се Оливера, заједно са својим колегама, убрзо навикла на њега и више се није толико плашила рада у таквим условима. Једноставно, радила је свој посао. Али то није био само посао. То је било свесно излагање једном непознатом ризику који је Оливеру, као и све остале медицинске раднике, могао на дужи период одвојити од породица. А многе је и одвојио.

Ја, која ово пишем, осећам да нисмо показали довољну захвалност онима који су нас лечили и бринули о нама. Док смо ми седели у карантину и бринули да се не заразимо, прали руке, куповали маске, крили се једни од других, социјално се дистанцирали, постојала је једна група људи којој је посао био: НЕ ДИСТАНЦИРАТИ СЕ, ВЕЋ ПОМОЋИ!

Оливера је на заслуженом одмору. Након много дана проведених у болници, напокон је са својом породицом. Остало јој је пар седих које је прекрила лепом плавом фарбом и једва видљиви ожиљци од ношења наочара. Свесна страха који је преживела, несвесна броја спашених живота, она бележи дане свог одмора и нада се повратку  старом послу. А ја се надам да никада нећемо заборавити наше хероје који су неуморно радили… без даха.

 

Мојој сестри Оливери, хероју

 

Једно писмо…

dd0af606513ac1020bca2cbc23f8e419

рукопис из необјављеног романа

 

”… постала сам тиха, да не кажем, повучена. Све чешће остајем сама, склањам се од свих и зазирем од пажње. Мислим да ми ово писање прија.

            Водила сам дневник, једном давно. Толико давно да се не сећам ни једне једине речи његове садржине. Али ти зато до детаља могу описати како је изгледао.

            Нека ово писмо буде посвећено том мом дневнику. Не првом, имала сам их више, али та свеска је била нешто посебно.

            Елем, опет све почиње од бака Виде. Морам је више пута споменути јер ти у наредним писмима намеравам испричати нешто јако занимљиво из њеног разноликог живота, а што се свакако дотиче и данашњице, која нам, ето, није наклоњена. Не само нама двома, него иначе. Данас је време које ( и то јасно запажам) све људе узнемирује, и сви радије говоре о сутрашњици а данашњи дан гурају под тепих. Из тунела гледају у оно нејасно светло које једва приметно тамо негде трепери, нервозно гледају на сат и чекају то никад дочекано сутра. А тада данас опет постаје сутра, и никако изаћи из тог круга бесконачног чекања, окретања у круг што полако помућује свест и навлачи боре на уморно лице.

            Бака Вида није волела празнике. Узалуд смо сваког Божића, Нове године и Васкрса трчкарали око ње ишчекујући лепо запаковану кутију са машном и папирићем са именом. Мајка нас је гледала смејући се, јер је знала да бака Вида никад ништа не поклања. И то не из безобзирности или себичности, сматрала је да нам поклони могу дати само једно погрешно мишљење како је довољно да  нешто силно пожелиш и оно ће пасти са неба.

            Ту се дотичемо данашњице. Не излазим много ових дана, никада и нисам волела гужву и галаму, али када дођем у додир са људима чујем неке ствари које ми јако засметају. Не знам, драги Бранко, колико се дружиш са младима, колико срећеш са омладином и тим невиним и наивним светом, једноставно, нисмо се у нашем писању до сада превише дотицали личних живота. Наше писање је неповезано, онако како сам и замишљала, и на томе ти од срца захваљујем. Пишемо онако како нам дође и како се оловка и срце наместе. Ситнице, детаљи, мање и више важне ствари дођу или не дођу на ред. Постепено и без наметања, тема по тема, што наслућујем да и теби одговара. Дакле, не знам колико си у додиру са омладином, али ја често у њима не видим ту младост коју смо ми имали. Толико незаинтересованости за свој дух, потпадање под утицај свеопштег расула, толико погрешних мисли и вредности борави у тим младим, тек изниклим бићима да је просто невероватно и помислити да ће баш они некада кројити будућност света. Надам се, искрено се надам да има изузетака. Али мисао која покреће данашњу младост, или пак мисао која се њима намеће као покретач јесте, какве су ти мисли такав ти је живот, довољно је нешто само јако желети и читав универзум ће се потрудити да ти оствари ту жељу…

            Мисли су, драги Бранко, скројене од живота. Што сам се више смејала, живот ме је све јаче ударао и све већу бол ми наносио. Временом смо се договорили да не покушавам неприродно да га мењам и намећем му лажни осмех, такав је какав је, барем више не живим у заблуди да могу на њега драстично утицати. И он се сложио са тим, могу рећи да ме много мање удара откако сам решила да га пустим из окова свог самопоуздања. Јачи је он од било каквих мисли. А желети… јако желим неке ствари, може се и у овим годинама силно и страсно желети. Ипак знам да ће свемир оћутати сваку моју жељу. Наставиће да спава или грми онако како је милијардама година уназад радио без освртања на летеће снове нас, обичних смртника. Тако је кроз њега дуго лутао и летео један сан о великој кући.

            Како ово већ прелази у једно дуго писмо, мораћу одмах да наставим са предметом мог писања.

            Сав наш труд да барем једне године, за време барем једног празника, добијемо који поклон, није уродио плодом. Узалуд смо изигравали добру дечицу, мотали се око баке која нас је гладила по глави и потврђивала наше залагање и настојање да будемо добри и послушни, никада се није десило да нас она изненади и поклони макар нешто, било то и потпуно безвредно и небитно. Јер, да се разумемо, није нама било до дарова. Знали смо да јој се срце цепа што мора да остане при својој одлуци и да јој  суза склизне низ лице кад год се неко од нас празних руку врати од баке којој је пожелело срећан празник. Виђала сам мајку како је у неколико наврата, са дубоким поштовањем њене одлуке, убеђује да макар једном устукне пред својом намером да неке ствари учимо кроз поступке одраслих.

            ”Има времена за разочарања, дуг је живот а они су тек деца. Било би лепо да им некада нешто поклонимо”, причала је у множини иако поклони од ње никада нису изостајали, ма како били скромни.

            ”Нека, нека ме сад ако треба и мрзе због тога”, говорила је, ”некад ће ми захваљивати.”

            Година за годином, ја и моја браћа уредно смо остајали без поклона од драге баке, изгубивши сваку наду да ће нам она икада ишта даровати. Љубав и пажња од ње ни у једном тренутку нису изостајали тако да се њено предвиђање да ћемо је временом можда и замрзети, никада се није остварило.

            Сећам се, било је рано пролеће. Процветала висока трешња пред кућом, па се кров забелео као да је пао снег. Напунила сам тринаест година, таман онолико колико је потребно да почнем да тугујем због крупнијих ствари и да се нервирам због ситница. Често сам се издвајала од браће, остајала сама и покушавала да пишем своје прве песме. Некада сам у томе успевала, некада не, али сам све чешће дотадашњу игру са браћом замењивала тренуцима самоће где сам размишљала о будућим стиховима. То ми је донело доста усамљености, чинило ми се да ме нико не разуме и да радим нешто што нема никакву вредност.

            ”Пишеш песме!”, подсмевао ми се млађи брат, ”ко ће то да чита, то су само твоје глупости!”

            У праву је, често сам помишљала. Ко ће то да чита.

            Једне пролећне вечери, благе и већ пријатне, у моју собу ушла је бака Вида. Тиха и ненаметљива, лаганим корацима, толико да нисам ни осетила њено присуство. Лежала сам у кревету, окренута према зиду.Спустила је своју руку на моје раме. Мирисала је на ванилице које је тога дана пекла за нас.

            ”Немој мислити да ја не осећам”, прошапутала је. ”Осећам твоју жељу да проникнеш у тајну своје душе. Чујеш је, она нешто шапуће али је ти не разумеш довољно.”

            Окренула сам се и видела како у својим танким рукама држи једну малу свеску браон боје. Отворила је прву страну, пажљиво, као да скида покривач са заспалог детета. На њој је била залепљена танка гранчица са белим цветовима наше трешње.

            ”Пиши. Нека те ништа не спречи у твојој потрази. Твоја је душа нежна попут ових пупољака. Гледај да је сачуваш такву каква она јесте.”

            Бака Вида је изашла из моје собе онако како је у њу и ушла. Тихо, као да гази по облацима. Оставила ме је са браон свешчицом крај узглавља и ја сам врло брзо почела да пишем свој први дневник. Песме, мисли, прва озбиљнија размишљања… А оно по чему је памтим и по чему је посебна јесте обиље разних цветова, лишћа и гранчица које сам полагала у њу. Од тада нисам престајала да пишем, и дуго, веома дуго, писала сам свакога дана.

            Први и једини поклон који сам од ње добила морала сам вешто да кријем. Макар до оног тренутка док није осетила да је поука доста и да вреди нешто и осталима поклонити. Макар да им шта остане за успомену.

            Моје писаније се одужило, али веруј, драги Бранко, јако ми прија што ће ово ипак неко да прочита. Иако су то само неке моје глупости.

             Срдачан поздрав

             Вера

 

picture saved from pinterest

Нова стварност

92144637_592523361343581_7536598952192245760_n

Нестан. Узмир. Добол. Преглад. Саглед.

Речи које сам измислила, замислила, изговорила, створила, сањала, у овим чудним данима сабијености у зидове властитог бића.

Нова стварност изискује нове речи којима ће људи описивати нека сасвим нова осећања.

 

СРЦЕ ОД СЛАМЕ

91848724_204360021006530_6843463502032535552_n

 

Стојим насред поља, окружен сунцокретима.

Ништа друго не могу сем да гледам даљине. Таласају се, нарочито у сутон. Тад мало подигнем десну руку и наслоним се на један штап који вири из земље. Ослушнем ветар. Његови мирисни праменови мешају се са мојом плавом косом. Ћутим.

Већ дуго сам овде. Добро памтим тај дан кад сам посађен међу овим њивама, затечен тишином која избија из далеких брда. Уистину, овде је ретко кад бучно, сем кад дођу људи. Углавном је мирно, чак толико да ми је понекад жао да се огласим… испустим крик. Ћутимо… ветар, планине и ја. Ћутимо, поклопљени небом које нам увече дарује прекрасан поглед на оно што нас је створило. На планете, бесмртне звезде које нам  сваким својим зраком урањају дубоко у кожу, или макар оно што личи на њу. Комешају се, преливају, израњају из мрака попут белутка из мутне воде. Обасјавају овај немир што трепери у мом пожутелом срцу.

Моје прво јутро овде провео сам покушавајући да се отргнем. Из све снаге, рукама, ногама, опирао сам се и запомагао. Касније су ми сунцокрети дошапнули да је бекство готово немогуће, сем уколико желим да изгорим.

”Једино те ватра може спасити, али размисли о томе”, посаветовали су ме.

Тако сам се умирио, као земља пода мном… као грумен црнице поред које су ме укопали.

Временом сам открио да могу сасвим успешно да се разумем са птицама. Слетале су на моје искривљено раме, па сам често због њих био потпуно савијен а глава ми је дотицала колена. Тада би оне одлетеле покушавајући да ме врате у исправљен положај, кљуновима ми намештале зарозани црни шешир који је вероватно скинут са главе неког угледног професора који није одступао од углађености и лепих манира. Знао сам да у њему изгледам смешно, али када су ми сунцокрети рекли да свакако изгледам смешно, престао сам да дајем значај свом изгледу.

Једном је пала јака киша. Олуја је сломила пар околних храстова, зрело класје се спустило до земље а сунцокрети су повили своје раскошне главе. Око мене се ниоткуд створило право мало језеро па сам јасно могао да се огледам у тој води.

”Тужне очи имаш”, узвикнуо је гавран, сместивши се на моје раме.

Доиста су то биле неке тужне очи насред велике главе направљене од старог џака у коме је неко чувао јабуке.

Зато све време осећам мирис јабука, помислио сам. Зато не могу да се померим, искорачим, јер је ово тромо тело напуњено сламом и везано за колац који изиграва моју кичму. Могли су бар неко лепше одело да ми обуку. Подерано, изгужвано, ово на мени је више него смешно. Срећом, језеро око мене је врло брзо пресушило па више нисам морао да се огледам у њему. Повремено би ми вране подигле који спали рукав, покупиле нешто сламе испале из мог стомака, али ја више не знам како изгледам.

Стојим насред поља, обасјан месечином.

Ја и месец, свако у свом бескрају и заточеништву. Обоје везани за земљу. Он бар путује око ње, ја од моје не могу да се одвојим.

”Твој претходник није дуго издржао, да знаш”, једном ми је рекла врана. ”Раставили су га, згужвали и бацили. Ено тамо”, кљуном је показивала на напуштени бунар. ”А и не знам како су они то замислили, да ви некога плашите”, насмејала се крештавим тоном и стала на моје опуштене руке.

”Зар ја треба некога да плашим?”, збуњено сам је упитао.

”Да… да плашиш! И то замисли кога… мене!”, поскочила је. ”Они, људи, умислили су да ти можеш некога да уплашиш само зато што носиш ружну и поцепану одећу, савијаш се до земље, не можеш да се помериш и имаш главу која мирише на труле јабуке. 0ни не знају, они не знају”, поновила је, ”да у твом срцу од сламе има више љубави према свету него у свим њиховим стварима, покретима и речима. Ти си напуњен том сламом, они су напуњени мржњом… мржњом!”, узвикнула је врана и почела да лети око мене.

Затворио сам своје ружне очи, али неопрезно, тако да ми је једно око испало и откотрљало се на земљу. Сада сам видео само пола поља, пола брда, пола неба и пола овог страшног света који ми се наједном немилосрдно открио… цео.

”Ја не желим да те плашим. Зашто бих? Ја сам овде странац, ја сам овде посађен. Ово поље је твоје поље, ти овде живиш”, тихо сам проговорио, тек толико да ми се чује глас.

”Ја живим само када нема људи, чим се они појаве природа више није иста”, пролетела је поред моје главе. ”Довуку неке своје машине, јако су бучне па се ветар, киша и птице не чују. Све упропасте, посеку дрвеће и однесу са собом. Кад оду, тек кад оду, овде може да се живи.”

”Зато су овде оставили мене”, спустио сам главу. ”Да те подсећам на њих.”

”Тако је”, најзад си схватио, ”али ти не подсећаш на њих, нимало. Ни твој претходник није. У свима вама се јако брзо усади љубав према нама, према природи. Ви ослушкујете ноћ, небо, дошаптавате се са ветром и месецом… схватите језик природе. Зато ти саветујем…”, врана је опет слетела на моје раме и погледала ме у оно једно око које се напунило неком чудном водом” ,… чим почне олуја, одлети. Просто иди одавде или ће и тебе бацити у бунар. Помоћи ћемо ти. Нађи неко лепо место за живот и држи се што даље од људи.”

Врана је одлетела а ја сам целе те ноћи размишљао о томе што ми је рекла.

Да одем… нађем неко лепо место…

Наредне недеље почела је страшна олуја. Никада до тада нисам осетио такву снагу ветра. Однео ми је онај зарозани црни шешир, али сам истог тренутка осетио олакшање. Убрзо ми је откинуо једну руку и потпуно искривио обе ноге. Срећом, остало ми је оно једно око па сам јасно могао да видим како ми се јато црних врана полако приближава.

”Издржи!”, узвикивале су у сав глас.

Залуд, јер за тили час, моје тело су покидали удружени ветрови. Као да их је неко послао да ме спрече у мојој намери да се ослободим. Када су птице коначно стигле пронашле су само разбацану сламу и колац који је изигравао моју кичму.

Стојим насред поља, бестелесан, слободан.

Видим цело поље, цело брдо, цело небо и цео свет. Чини ми се да чујем лепет својих крила па у неверици покушавам да се макнем са места на коме сам се распао.

Или то само птице одлећу.

 

Објављено у Зборнику ”Најбоља кратка прича Пирота 2020.”

KAD JE ČOVEK SAM UVEK PIJE VRUĆU KAFU

thumbnail

 

Ne otvaraj oči. Današnji dan je najbolje prespavati. Neki ljudi dole stoje u redovima. Mislim da su ispred apoteke i da radnica viče na njih. Kako to znam? Vidiš, naglo i neprirodno su se udaljili jedan od drugoga. Ne otvaraj oči.

Spustio je kafu na policu sa lekovima. Čega sve tu nije bilo.

Kad čovek živi sam bolje je da ima i više nego što mu je potrebno. Nikad ne znaš kad će ti nešto zatrebati, a nećeš moći sebi da doneseš.

Ispostavilo se da je njegov stav umnogome tačan.

Zima se odužila. Opet duva. Zloglasni vetar me sve više izluđuje. Prošetao bih, ali kažu da ne smem. Ti znaš da sam uvek slušao vlast. I ovu, i svaku do sad. Uvek miran i poslušan, gledao svoja posla.

Uzdahnuo je.

Kafa se već ohladila. Kad je čovek sam uvek pije vruću kafu. Nema razgovora koji bi mogao da je ohladi. Međutim, ova se ohladila. Pretvorila u crnu baricu gorkog napitka koji zastaje u grlu. U trenu je odlučio da do daljeg ne pije kafu.

Sedeću i gledati kroz prozor. Možda bih mogao da zasadim muškatle na terasi. Šta misliš? Muškatle ulepšaju svaki dom.

Tišina nije odgovarala. Nekada je imao satove. Mnogo njih. Na svakom zidu po par satova sa velikim klatnom. Na njegova pitanja odgovarali su otkucaji vremena. Sada, mesto satova, na zidovima vise slike manje poznatih umetnika. Uglavnom početnika. Odgovara mu sjaj dalekih izmišljenih pejzaža.

Uskoro će vreme za ručak. Ne bih danas ručao. Prošetao bih, ali kažu da ne smem. Slušam šta mi se kaže. Zašto vetar ovako jako duva? Zar ne oseća strah? Možda duva da odnese strah.

Utihnu.

Ne otvaraj oči. Ni ja ih ne bi otvarao. Bar dok sve ovo ne prođe. Ali čovek je čudna životinja. Ta želja da živi jača je od svega. A kad pogledaš, našto sve ovo. Okružen sobom u zatvorenom svetu. Primećuješ kako je utihnuo? Zanemeo? Čini mi se da tek sad postajemo jedno. Tek se sad razumemo.

Krupan sivi mačak protegnuo je svoje šape, promrdao dugim brkovima i na kratko otvorio oči.

Spavaj. Pa ćemo posle nešto pojesti. Ima krompira od juče, hleb nam ne treba. A žao mi je, znaš. Kad se vetar iskobelja iz ogoljenih grana, pa sve ucveta, proviriće proleće. Žao mi proleća. Nikad tiši dolazak.

 

Целог живота радио,

Копао, косио, садио,

А стеко, ко лишће росу,

Пар зрака

Да склизну низ косу.

 

А кад се угаси сунце,

Њиве, бразде и брда,

И дрво зашкрипи полако,

Пар новчића

Уделиће смрти свако.

Osvrt

b2c866526c9f6a094673522821e5cc88

 

 

Gde je tvoj dom?

Razbijene su sve brave,

Svim prozorima raširena krila,

Iščupani su svi temelji,

Svi krovovi poleteli.

 

Gde se umiriš,

Sklupčaš i zaspiš?

 

Gde samuješ?

Onda, kad samovati moraš?

Ima li tog mesta na svetu,

Nenametnutog, neukaljanog.

 

Gde reči spustiš?

Dušu odmoriš?

 

Gde je tvoj dom?

Osvrni se i reci.

 

Odatle moja pesma izvire,

tu točim vodu za duga putovanja.

 

Ima li tog mesta na svetu?

 

image saved from vsco.co

Путујући глумци и мандолина

Jan_Miel_–_Actors_from_the_Commedia_dell’Arte_on_a_Wagon_in_a_Town_Square

Commedia dell’arte Troupe on a Wagon in a Town Square, by Jan Miel, 1640

 

“Могли бисмо да почнемо да продајемо карте!”, узвикнуо је тужни пјерот.

“А, не! Замолићу да се ова идеја одбаци као неприхватљива”, одлучно се супротставио принц.  “Сви знамо да нико неће куповати.”

“Зар да довека радимо за милост?”, запитао се пантомимичар, више у себи него на глас.

 “Тужно, али многи живе од туђе милости”, зачуо се један умилни глас.

То се главним друмом споро кретала дружина путујућих глумаца. Тужни пјерот, самољубиви принц, илузијом зачарани пантомимичар, и лепа принцеза, увек испуњена меланхолијом. Полако, једва милећи у неким старим  колима која су за собом вукла нешто попут приколице. Огрнута великим белим плаштом која је требало да глуми покретну шатру, често се извијала на страну, па је претила опасност да се сруши на земљу, са све путујућом дружином.

Тек што су се неславно провели у оближњем градићу који је бројао свега пар стотина становника, а већ се пред њима обликовала нова прилика за разочарање. Јер, ниједном до сада нису доживели ону славу која их је привукла позиву путујућих глумаца. Тек по који осмех, из сажаљења бачени новчић, тек по која лаж да је представа у потпуности успела, и да се надају њиховом поновном доласку.

Пред вече су ушли у мали град. Још мањи од претходног, па им се учинило да могу заинтересовати и забавити његове становнике, јер ретко је у забаченим варошицама било неких дешавања. Свуда су се са доласком вечери гасили прозори, људи нестајали иза завеса и урањали у своје снове. Могло се чути спуштање главе на јастук, дубоко удисање и немирно превртање по кревету, као да је дан нешто украо или ускратио.

Своја кола су сместили поред зграде на којој је писало Градска кућа, и не обазирући се на то да их неко може казнити због тога. Власт понекад пусти обичног човека, или се случајно успава па не примени неко своје ситно, безначајно правило.

“Да нам не кварим досадашњу срећу, али они као да нас и не примећују”, промрмљао је пјерот зевајући, затим се издужио у својој врећи за спавање. Остали глумци су играли карте, с времена на време подижући шатор који је лагани ветар спуштао сувише ниско. Ретко када су скидали маске пред спавање, само би се свако окренуо свом кутку и тонуо у сан. Дешавало се да сан и не дође, тада су наступали сати и сати мучног рвања са несаницом, али све ћутке, да се случајно не ода брига, или нека тобож туга која се под маском сакрила.

Зором је глума настављана, све због страха од разоткривања и осветљавања оних звери које су по мраку грицкале плашљиве, неостварене снове. Глумили су верно, до те мере да скоро никада нису једни друге звали правим именом. Можда су и заборавили како се заиста зову.

 

Ко први почиње данас?”, упитала је принцеза чија се ружичаста хаљина изгужвала од целоноћне борбе са шатором изнад њене главе.

Ја и ти, опет. Лакше ми је тако, а и после могу на миру да гледам пантомимичара како броји непостојеће новце, а пјерот тугује над мандолином”, одговорио је принц заузет сакупљањем карата и исправљањем свог дугачког црвеног плашта. “Само, гледај друже, да после заједно бројимо прави новац. А ми”, окренуо се принцези, “ми можемо одглумити неку љубоморну сцену, људи воле друге у несрећи. Чини ми се да им је љубав досадила.”

Принцеза је изричито негодовала. “Не желим”, рекла је, “нећу се прилагођавати томе шта људи воле, а шта не воле. Ја хоћу да им покажем љубав, знам да ће нам кад-тад добрим узвратити.”

Пјерот се накашља на принцезине речи, одмери од главе до пете ту миришљаву ружичасту појаву, испод чије маске су године исписале свој пут и оставиле траг о сваком пређеном кораку.

Напољу је већ почела гужва. Све гласнија бука је допирала, понеки претећи глас. Принц је изашао из кола, ступио на тесни дрвени степеник и узвикнуо:

“Добар дан, добри људи! Обуздајте то кључало нестрпљење и дођите вечерас на ваш трг где ћемо вам уприличити догађај какав никада нисте видели. Ми улазнице не наплаћујемо, али рачунамо на вашу дарежљивост за лепо и пријатно проведено вече.”

Принц је поздрављао тих десетак људи, махао и клањао се, осмехивао својим најлепшим осмехом, али су људи утихнули и само немо посматрали то дешавање. Избледели костим средовечног принца, чији је црвени плашт један пас дохватио зубима, вукао и режао све док му комадић тканине није завршио у устима, привлачио је погледе. Принц је, међутим, остао сасвим смирен, не показавши ни трунку видљивог огорчења. Његов осмех је остао исти, широк и развучен, откривши ред пожутелих зуба.

Поклонио се маси, поновивши да група путујућих глумаца која је у њиховом граду не наплаћује карте, али да очекује  пригодну добродошлицу. Затим се вратио под шатор, запалио цигарету и затражио иглу и конац како би био потпуно спреман за наступ који га очекује.

“Где ми је мандолина?”, упитао је пјерот пантомимичара који се заиста спремао за тачку бројања новца . Једном руком је држао гомилу кованица, а другом узимао новчић по новчић и паковао у кутију. Онда је прешао на бројање папирних новчаница, заиста удубљен у рачуницу, љутивши се на пјерота који га је стално померао с места на место.

Мала, тесна приколица са шатром испуњена гомилом реквизита, била је недовољна да у њу стане четворо одраслих људи, свако са својим захтевним костимом и опремом. Тако су често улазили у свађе, али су се све оне брзо завршавале, најчешће смехом и шалом. Јер та група глумаца је већ две деценије обилазила свет, из места у место и већ су се потпуно навикли једни на друге, мане и врлине које су упознавали током свих тих путовања.

“Људи моји, тражите мандолину, мора да је ту негде. Просто не верујем, али понекад као да се крије.”

“Наћи ћеш је, само пажљиво гледај”, тешио га је принц, и сам неуспешно тражећи рупу на игли. Све време му је измицала па је тужно и молећиво гледао принцезу која се шминкала пред огледалом.

“Вечерас осећам успех”, причала је, “време је да заблистамо.” А на њеном лику у огледалу блистале су две надом испуњене зенице, на глави по која седа влас, невешто и неспретно сакривена праменовима црвене косе.

“Сви сте спремни!”, срећно је закључио принц. Пред њима се увијала скучена градска улица поплочана коцкицама, над њима сјајио сребрни месец.

“Понеси кутију за новац”, обраћао се пантомимичару, а он му је пружио празну руку и отварао невидљиви поклопац на невидљивој кутији. Принц се само насмејао, претећи му прстом и проверавајући да ли му за појасом стоји мач од кога се током представа није одвајао.

На тргу се већ окупило нешто света, а видевши да се приближава група смешно обучених људи, многи су затворили своје радње и пошли да гледају унапред најављену забавну представу.  Неколико деце је скакутало око пјерота, смејући се његовом тужном изразу лица.

“Овај човек има нацртану сузу!”, узвикивала су.

“Онај тамо бело лице без усана!”

Сви су, најзад, били спремни за посматрање великог догађаја и тишина је завладала тргом.

“Добро вече, добри народе!”, поново се људима обратио принц. “Вечерас ћете присуствовати несвакидашњој представи, гледаћете и слушати причу о љубави, видећете вештину једног пантомимичара и уживати у музикалности неутешног пјерота. Не затварајте очи, јер може вам промаћи чудо!”

Принц је загрлио принцезу, обоје су се поклонили ускомешаној публици и започели тачку у којој је принцеза плакала, падала у несвест, а принц се у љубавном заносу хватао за мач, претећи њеним невидљивим удварачима. Када су завршили тачку, још једном су се поклонили публици која је даровала само бледи аплауз. Принц је онда најавио тачку тужног пјерота. Пјерот је сео на оближњу фонтану и засвирао мелодију о птицама у пролеће и несрећној љубави две ластавице. Његов нежни глас пун уздаха пробудио је само месец који је тада засијао још јаче. Након мелодије спаковао је мандолину, склонио се у страну, а на сцену је ступио пантомимичар, претварајући се да куца на вратима. Пар људи се насмејало, а пантомимичар је баш њима пришао и пружио отворену шаку.

“Склони се”, рекао му је човек са дугим црним брковима.

“Господине, то је само тачка”, пришао је принц, “будите део ње.”

“Ви сте јасно рекли да не наплаћујете карте”, одговорио је.

“Не наплаћујемо, али ми волимо свој посао и хтели бисмо да живимо од њега”, осмех на принчевом лицу се полако гасио.

 “Онда зарађујте као сви остали људи. У пекарама, фабрикама, на њиви. А не на улици, тражећи новац од радних и вредних људи.”

Човек са црним брковима је причао све гласније и гласније, чинећи људе око себе нервозним и придобијајући њихову подршку.

“Тако је!”, ређао се узвик за узвиком.

“Прошле недеље је долазио циркус”, наставио је да виче гневни човек, “отерали смо их каменицама. Нама не требају лажи и обмане, јефтина забава нам није смешна. Свој новац тешко зарађујемо.”

Окупљени људи су почели да вичу и негодују, неки су и отишли, не плативши ни новчића за виђену представу. Једино су деца и даље одушевљено гледала те смешно обучене људе, прилазила им и вукла их за костиме.

“Кући, децо!”, запретио им је онај гневни, док је оштрим погледом посматрао путујуће глумце који су се спремали за одлазак. Сакупили су своје реквизите, спаковали у невелику торбу, све у олујној тишини којом су много пута до тада били испраћени. Пјерот је гледао у звездано небо и ослушкивао одсвирану мелодију која се високо негде заплела у танке мале облаке и издише тихо, без публике и аплауза.

“Је л’ оно ваша кола стоје поред градске куће?”, ниоткуд се појавио човек у плавом оделу.

Нису стигли ни да одговоре, а већ су им на руке ставили ланце и као разбојнике их спровели са градског трга. Неколико преосталих људи, оних који увек воле да остану до краја како им нешто случајно не би промакло, почело је да аплаудира и звижди.

“Добра представа, добра! Стварно је вредело не затварати очи!”, смејали су се на сав глас, неки су бацали и новчиће. Убрзо је тај смех био једино што је током ноћи одјекивало главном градском улицом. Иза затворених врата и прозора спавали су људи који нису уживали у представи гостујућих глумаца. Превртали су се по кревету мучени несносном тужбалицом тужног пјерота, прогањани изнуђивањем новца од немог пантомимичара, откинути од сна у коме машта не сме ни да провири и све је обојено бојом сиве реалности, без трунке детињег сневања и радовања.

Негде даље, четворо уморних људи гурало се на гвозденом кревету са једним јастуком. На смену су главу спуштали на меко брдашце, неочекивани облак у просторији без неба, тек толико да се иза затворених очију појави цеста, дуга и увијена, она која води другим градовима и трговима.

“Примећују нас, и те како нас примећују”, прошапутао је пантомимичар, чије је бело лице обасјавао високо уздигнути месец.  Наслонио је руку на премали прозор изнад којег је текла улица. Онај смех се уливао у њу, па би, чим замакне иза угла, оставио траг минуле вечери и разјурио снове о трговима пуним задивљених, радозналих људи.

“Примећују нас”, уздахнуо је принц, спустивши мач на под.

Оћутали су целу ноћ, нико није ни приметио кад је свануло. Мека јутарња светлост открила је њихова лица без маски. По први пут, осванули су не као дружина путујућих глумаца, већ као обични људи, откинути од сна, без трунке детињег сневања и радовања.

А када су се много година потом људи  зажелели забаве, циркуса, гутача ватре, представа и рецитовања песама на трговима, пролазили су поред уског приземног прозора на улици и кришом завиривали унутра. У углу тамне просторије лежала је мандолина. Одатле понекад допире песма о птицама у пролеће, али само оних вечери кад је месечина и кад нема никог будног да ослушкује.