РУМЕНО НЕБО

Vincent Van Gogh Old Tower in Fields 1884

Румено небо. Шта то може да значи? Хоће ли невреме, пошаст нека? Поново неки рат? Или је, можда, то само једно румено небо, поклоњено без претње.

Не верујем више. Знам, људима се не сме превише веровати, природи сме. Ја, ето, ни природи више не верујем. Сећам се да се пре наступања панедемије корона вируса, корак није могао начинити а да не излети нека жаба. На стотине жаба би ми скакутало око ногу кад увече, жељна мириса лета, седнем у башту. Знала сам, још тада, да то неће изаћи на добро. Послате су нам као знак, као опомена.

Пре избијања рата давне деведесет девете, јер давна и јесте, година по година, и сад о њој морам причати као о далекој прошлости, громови су премрежавали небо. Након тога, експлозије су надјачавале  пркосне муње.

Плашим се овог обојеног неба. Превише је лепо. Чак ми се на тренутак учини да видим степенице разапете међу облацима. Дозивају ли ме? Или их само ја видим? Нико не примећује постиђено небо. Видите ли! Небо почиње да се љути, боје већ ишчезавају.

Схватам. Гледај, уживај, ако ти је већ дато. Не значи да је понуђено као варка, као претња. Након свих пошасти и невоља можда је то само једно румено небо, душу да ти разгали, грешном да ти се проспе. Не тражи одмах мрак.

Стид ме је, увредих небо. Зацрвенело се, као да ће из њега јабука да се роди. А ја, преплашена, обукла га у ратничке боје, па зајаукала. Није ни чудо што је сакрило своје степенице.

Moja druga zbirka priča ”Posuda za ptice”

Iz priče Čujete kako zuje?

Jedne noći zaspao sam kraj njenog kreveta sa knjigom u ruci. Osetio sam kako knjiga klizi, i kako me oštra ivica seče po kažiprstu. Taj tanak bol prenuo me je iz nezapočetog sna. Mesečina je obasjavala M.-ine oči, dve prazne, bele lopte koje su uznemirile mrak, pa je u sobi potekao vodopad ukrštenih svetlosti, od kojih nisam mogao da pronađem ni svoje ruke. Osećao sam ih na sebi, ali nikako nisam mogao da vidim dalje od lakta. Кao da su propale u neku belinu koju ne mogu da oteram. M. je ležala i nešto šaputala. Oko nje se niotkud stvorilo mnoštvo pčela koje su nepodnošljivo zujale. Bila je okružena i obuhvaćena tamnim oblakom buke iz kojeg su povremeno provirivale samo njene obasjane oči.

ОВДЕ НЕМА САТА

saved from pinterest, izvor pinterest

Сан ми на очи не долази. Изгледа да ћу пробдети још једну ноћ.

Гледам како се светлост лампе смањује и појачава. Час затрепери, час се потпуно угаси. Слике на мојим зидовима отварају очи, сањиво шапућу између себе… дремају. Сат откуцава. Мрзим звук сата, његове казаљке које ми краду време. Ноћу би требало да га изнесем из собе. Сан ми на очи не долази, али ипак, кад да се нешто назире у даљини. Нешто се црвени, нешто светли. Корачам лагано.

Преда мном се пружа поље јарко црвених макова, а са десне стране сунцокрети подигли своје главе. Гледам широм отворених очију, све бљешти од јаког сунца што пада по брдима. Осећам благу вртоглавицу и падам у житно поље одакле ме подиже преко милион вредних мрава и носи на неко брдо оивичено порушеним зидинама. Знам да је сан па се и не буним, опружам руке и чекам да ме спусте негде, било где, само да ме не однесу натраг у моју постељу, одакле заиста немам где.

Остављају ме и одлазе. Посматрам како се као тамна река спуштају низ то исто брдо, напуштају ме као што сам саму себе напустила, одустала од својих корака и слила се у свој бездан.

Окружена зидинама, нечијим давнашњим освајачким жељама и тежњом да покоре и савладају, покушавам да разумем сан који ми се тог тренутка догађа, игра у мом заспалом бићу. Негде тамо, ја лежим, не мичем се, овде одгонетам тајну свог ума: где сам, ко сам?

Кроз порушена врата прикрада ми се маглом обавијена прилика. Не успевам да јој видим ни лице ни руке, чак ни облик не назирем. Може то бити човек, може и неко биће неземаљско, чак и животиња. Ништа не слутим, само се одмичем пар корака и чекам да се нешто деси. Макар ме одмах негде однело, под облаке завеслало са мном, само да престане неизвесност која ме и током мог оностраног живота прати. Јер ја сам сада на другој страни, нисам више тамо где су људи. Све је ово маглом скројено, и никог, сем мене, нема да копа по овим скученим просторима и тражи кључ за разумевање света сна.

“Спава ли сад још неко?”, гледам то биће кроз густи облак, тражећи његове очи.

“Нико, сем тебе… нико.”

Ако само ја спавам, мора да је то моја смрт. Стоји испред мене, спремна да ме попут Сфинге искушава загонеткама. Али ја се не бојим, нимало. Ове рушевине, моји су на јави саграђени путеви. Ова брда, моји су градови… моје куле. Ови мрави који ме са земље подигоше моји су кораци, моје ноге које су ме у једини могући сан довеле.

”Добро”, рекох тихо, ”идемо куд треба”.

Прилика ме погледа непостојећим очима и окрену ми леђа.

”Мораћеш да ме носиш”, рече.

Као што је човек из једне кратке, свима познате приче, понео на својим леђима бригу која му се испречила на путу, тако сам и ја, немоћна и остављена, понела своју Смрт нејаким рукама.

Нисам се, ето, пробудила. Овде нема сата, немам шта, ни кога да мрзим. Дан ми на очи не долази, а опет, лепо је. Увек се црвене макови.

UMOR

Umorna sam od

Praštanja i opraštanja,

Od očekivanja, zaludnih maštanja,

Od čekanja i zastajkivanja,

Umorna od loših zbivanja.

Previše maglenih svitanja,

Dima, zlonamernih pitanja,

Umorna od večitog kajanja,

Кamenog, u mestu stajanja.

Umorna sam od odbrane, ubeđivanja,

Od povlačenja i snebivanja,

Od upornosti, istrajavanja,

Umorna od činjenja, davanja.

Od prećutkivanja, ukopavanja,

Umorna od buđenja i spavanja.

Расправа на тесној тераси (или тесна расправа на тераси)

    

Спустио сам шољу на ограду терасе. Тек што је свануло. Априлско сунце није обећавало топлину, завукао сам руке у плитке џепове и уз благу дрхтавицу ослушкивао мртву улицу испод мене.

    Било је тихо, непробуђено. Не могу рећи необично тихо јер већ је четврта недеља како нам је забрањено да излазимо из својих станова. Мртве саксије на тесној тераси скоро да су захтевале одговор на питање: а где је цвеће?

Овог пролећа нема цвећа, одговорио сам неупитан. Све су забранили.

Кафа је мирисала. Једино што ме још може учинити човеком је шоља свеже скуване црне кафе. Задовољство које ми неће ускратити ма и да цео свет сутра нестане.

Седећу, ево баш овде, на овом истом месту, и пити своју јутарњу кафу. Да бар умрем као човек.

Умрети као човек, или умрети као пас, постало је једно те исто. Само још један број у статистици, и ништа више од тога. Смрт је више него икада у новије време постала свакодневна појава око које се не треба уопште узнемиравати.

Умро си, па шта? Сутра ће неко други.

Загледао сам се у бледожуто сунце, у прозирни шал од магле који му је прикривао пеге, као десетогодишњој девојчици која не уме да сакрије те наранџасте тачкице којих се стиди. Запитан, замишљен, збуњен и заточен, испијао сам гутљаје још увек топле кафе, кад ме из тог буновног стања пробудио глас из непосредне близине.

„ Комшија, зар сте и ви раноранилац? Нисам очекивао још некога у ово доба, прилично је рано. “

Уљудно се насмешио и запалио цигару. Никада га нисам волео. Тог уштогљеног, умишљеног, увек дотераног сноба, који је гледао да на сваки могући начин стави до знања како је бољи од других. Увек најлепше цвеће на тераси (моје је, подсећам, још нерођено), најскупљи сет баштенских столица (ја понекад седнем на канту са фарбом за кречење), стално из његовог стана допиру звуци класичне музике, вероватно да би другима ставио до знања како је несумњиво и беспоговорно најученији и најсуптилнији човек у згради. Никада нисам био у његовом стану, зато вам подробно описујем оно што видим и што је мом оку и уху доступно. Претпостављам да се ради о простору сређеном по његовим високим критеријумима, са луксузним намештајем и скупим сувенирима донешеним из свих крајева света. Сумњам да му, сем спремачице, ико долази, јер, ко би могао да воли особу која сем уобичајеног поздрава изговара реченицу попут оне којом се мени обратио: “ Комшија, зар сте и ви раноранилац? “

„ Не, једини раноранилац и вредница на овоме свету си ти. “ Замишљам себе како му  одговарам.

До тог јутра га дуго нисам видео. Помислио сам да се одселио, оженио, продао стан или, не дај Боже, умро. Такви људи као што је он потпуно су непредвидиви, променљивог става и расположења. Гледао сам га како прави колутове од дима, док му се са лица сливају капи од тек обављеног јутарњег бријања. Он, уредан и чист, а ја необријан, непробуђен,  умало још и обојен у жуто јер је канта на коју сам једном ногом стао почела да пуцкета. Преместио сам десну ногу на ограду и покушао да будем макар мало заинтересован за његово изненадно појављивање у комшилуку.

„ Не излазиш на терасу, или излазиш само у ово време, то јест невреме? “, насмешио сам се.

„ Јуче сам допутовао из Француске. Не питај кроз шта сам све прошао. Понашају се смешно. Сада ћу двадесет осам дана бити у карантину. “

Очигледно љут због изреченог, упио је сав дим из цигарете и бацио опушак на земљу. Заједно смо гледали како се мали жућкасти ваљак бори са ветром и завршава на празном тротоару.

Имам могућег преносиоца болести у свом блиском окружењу, севнула је мисао. Било ко други би се уплашио, побегао у собу, а на терасу више не би ни излазио.

„ Онај опушак сада само ветар може да однесе “, смирено сам закључио.

„ Зар ти не личимо на становнике Проклете авлије “, упитао ме је, загледавши се у мене. Мало ме је уплашио његов продоран поглед, а још више чињеница да тај уштогљени сноб зна за Проклету авлију. То сигурно значи крај света.

„ Нисам размишљао о томе, али сада кад си споменуо, да. Свако у својој ћелији, разорен и раскидан собом, окружен светом који стално мрда, стално бежи. “

„ Не “, благо је повисио тон, „ не мрда, у томе је ствар. Затвореници Проклете авлије били су кажњени самим тим што их је Цариград мамио. Били су у њему, посред њега, а потпуно одвојени од живота којим се тај град дичио. Ми, наши станови, наше ограде и терасе, наше су зидине Проклете авлије. Али ни изван тих зидина нема живота, нема мириса који допире са оближњих лука и дозива затворенике. “

Још увек згранут чињеницом да мој невољени комшија чита, још мог омиљеног Андрића, нисам успевао да проговорим. Затечен, једва сам изустио:

„ Андрић је геније. Описао је чак и нас. И мене и тебе који овде стојимо. “

Завладала је тишина. Мој сусед је накратко нестао са терасе. Помислио сам да се неће враћати па сам почео да размишљам о нечему другом. Почиње пета недеља самовања а ја још нисам смислио којом бојом ћу, сем жуте, обојити свој стан. Решио сам да буде у пар боја. Латиноамериканци воле боје, шарене куће, рубље које виси са тераса и говори како баш ту неко живи и дише. Угледаћу се мало на њих. Маркес би подржао моју магичну мисао.

Уто, мој сусед се поново појавио на тераси носећи једну повелику књигу у рукама. Пар метара, колико нас је делило, било је довољно да не препознам о којој књизи се ради. Волим обимне књиге и имам их прилично, али ову нисам ни наслућивао.

„ Андрић је мајстор речи и не постоји писац који се може упоредити са његовом вештином описивања људске душе “, причао је убрзано, листајући књигу, „ али мораш се сложити да је Достојевски ипак највећи писац који је икад постојао. “

„ Никако “, одмах сам узвратио. Осетио сам се увређено.

„ Свако ко се разуме у књижевност, свако ко је прочитао Толстојева дела, или само једно, оно најзначајније, зна да се ниједан писац не може упоредити са Толстојем.“

Ту сам завршио своју реченицу, оставивши свог суседа без речи.

Одмах сам знао да је у рукама држао Браћу Карамазове и вероватно тражио неки одломак или пасус којим би се надовезао на нашу причу о затворености човека, самоћи или страдању, или је једноставно желео да ме у пар цитата научи о томе колико је Достојевски велики.

„ Извини “, обратио сам му се спустивши главу ка улици на којој је већ било пар пролазника са маскама на лицу. Сунце је обасјавало њихове сањиве очи, па ми се причињавало да на стаклу иза мене трепере њихове празне зенице.

„ Видим да волиш Достојевског, комшија, волим га и ја, али увек сам Толстоја сматрао највећим писцем свих времена и мало се изнервирам кад неко тврди другачије. Глупо од мене, знам “, невешто сам сакрио стид.

Мој комшија, мора се признати већи заточеник од мене ( јер је њему забрањено да провири из стана у наредних двадесет осам дана, док ја могу по основне животне намирнице ), погледао ме је смирено, подижући књигу десном руком као да држи тег од десетак килограма.

„ Ову књигу би свако требало да прочита, нарочито у овим временима. Разједињени смо као Карамазови, свако иде на своју страну, свако за својим циљем у животу. Треба учити од умних. И Толстоја, наравно. Али нико као Достојевски неће предосетити невидљиву патњу коју свако од нас носи. И пружити утеху, на крају. Злочин – казна “, премеравао је рукама као тасовима. Горе – доле.

„ Свакако, комшија “, извукао сам ногу из фарбе која ме је подсетила да је оно што ме тог истог дана чека мазање плафона и зидова рашчупаном четком. Сигуран сам да то ни Толстој ни Достојевски не би умели да опишу. Тај апсурд у доба заточеништва. Ма ни сам Кафка.

„ Али “, наставио сам смирено, „ пошто очигледно ниси љубитељ Толстоја не вреди да са тобом улазим у књижевне расправе. Надам се да ме нећеш погрешно разумети “, већ сам се потпуно ослободио стега и почео отворено да причам. „ Неко као ти никада и не би могао да разуме енигму звану Толстој. Видиш, горф Толстој се никада не би облачио као ти, не би свима стављао до знања своју ученост, сем у својим делима, где јој је и место. Упркос свом статусу, он се облачио као сељак, крајње једноставно, чак и ружно. Због тога га неки и не воле. Али његова једноставност у души није трпела отмену појавност. Да је жив, да може да пише, вероватно би осудио људе због начина њиховог живота и позвао их на повратак природи и коренима. “

Мој уштогљени сусед је ћутао, што ме је збунило. Очекивао сам жестоку одбрану, али се он само налактио на ограду, без речи на уснама које су чекале да полете.

„ С друге стране, велики Достојевски би најбоље разумео ову нашу „ заточеност“, јер, искрено речено, ми смо заробљени носиоци слободе. Он је у Сибиру осетио жуљање ланаца, а нас жуљају ограде које не смемо да прескочимо. И он би нам рекао да „ како сејете, тако жањете “, али вероватно мало блаже од Толстоја, који би и замахнуо оном косом од које се није одвајао “, опет сам се насмејао.

Сусед је можда помислио да сам полудео, јер нико се тако не смеје. Барем не раном зором.

Али и зора више није била рана. Сунце се попело нешто више и морао сам све чешће да спуштам капке.

„ Разумем, поштујем “, рекао је нешто тише, „ ако се око Руса не можемо баш сложити, можемо око нашег Андрића. “

Процветало дрвеће из оближњег парка наједном је замирисало.

„ Лепа је ова наша Проклета авлија “, прошапутао је.

„ Лепа “, додао сам тужно. „ Да нам је да јој прођемо кроз зидине… па у слободу.“

Ћутали смо обојица. Мој уштогљени сусед одједном и није био више тако иритантан и безобразан.

Био је само још један уплашени човек са којим сам делио поглед на високо плаво небо. И невидљиве зидине које су опасавале наш крај.

saved from pinterest

MIRUJ

Miruj

(vetar putuje)

Stavi ruku na

Koru posečenog drveta

(to šuma tuguje).

Spavao si

(mada nemir je jak)

Dodirni usnulo lišće

(jer to je znak).

Miruj

(evo ga, dolazi)

Rasplešće ti zarobljene trepavice

(kroz njih život prolazi).

Čekaj

(zasadio si dobar hlad)

Sad gledaj svoja krila

(dolazi utešan, blag).

image saved from pinterest

U SAN

U san.

U tu blagu smrt.

Ko na lakom čamcu,

nad mutnim valovima jave.

Iščekujem unutrašnjost svojih trepavica,

kao pećinu spoznaje:

živeti, ili zaroniti hrabro.

U san.

Tamo nema maski, smejemo se opijeni,

za glavu porasli.

Kao deca kojoj su izvukli uši,

pa blagoslovena trčkaraju,

rastući kao divovi.

Nema ovde više ljudi,

bežim u taj obećani san.

Raskomadali su mi dušu svojim

zlim jezicima,

otkinuli grane sa drveta nade.

Gde sada da na javi snevam!

U san.

Tamo se svetlost ne spominje.

Ondašnji svet ne zna šta se sa nama

dogodilo.

U tu tanku smrt,

gde se čamci vešto zaobilaze,

a pogledi spuštaju.

Ne možemo se prepoznati.

Čak ni u snu.

BUĐENJE

Ležao si pored mene, nasmejan.

’’Je l’ znaš da na javi mi više nismo zajedno’’, pitala sam te.

’’Znam’’, stavio si mi ruku na obraz.

’’Ti misliš da te ja više ne volim’’, gledao si me u oči.

Buđenje i suza. Sklonila sam je u ugao oka, tu, gde mi uvek može biti na dohvat ruke. A opet, gde će neveštom pogledu biti nevidljiva.

picture saved from pinterest

ЏАК ПУН ГРЕХОВА

Не подижем поглед. Само корачам. У очима ми сузе, тешке, као капи амазонских киша. Падају испред мене у зрео снег, а ја их остављам да се заледе попут овог проклетог срца у мојим грудима. Налетим на дубљи снег па пропаднем до колена, а они јадни, мјаучу, да ли од хладноће или предосећаја да ће им се нешто страшно десити.

Од малих ногу сам заволео животиње. Мајка Јана је причала како је трећи дан по мом  рођењу у колевку са мном ставила и једно мало штене како бих осетио топлину животиња. Још је говорила да нема веће љубави од оне коју та невина створења осећају према нама. Осетио сам је, много пута, онда кад би ме људи изневерили па бих желео себи срце да ископам… да никада више не верујем никоме и одем далеко, тамо где ми срце није ни потребно. Привијао бих се уз дрво, уз камен, уз све оно што у себи нема ни трунку људскости, све док нисам схватио да у свему више људскости има него у варљивим људским очима, њиховим ситним, малим душама. Склупчао бих се уз пса, мачку, јагње, сео на траву и гледао како из њихових наизглед безбојних очију сипа топлина, као топла киша у јулско поподне. Заволео сам ћутање риба, лепет птичијих крила, нечујно корачање мачке по старом земљаном поду, онда кад је мајка метлом јури што уноси мишеве у тек очишћену кућу. Све сам то заволео. А сада се крећем овом пустодолином, као да у џаку носим леш, а не пар шарених мачића, још непрогледала. Газим овај језиви снег и проклињем облаке што су га баш ноћас посејали по пољима и њивама. Да су сачекали, да их само пустим, можда их неко узме… можда се неко ражалости над њиховом тешком судбином. Али, њихова судбина не би била тешка да се ја нисам дрзнуо, да их ја својом грубом ручердом нисам зграбио и стрпао у овај кавез. Ништа од свега овога не би било да се луда глава није спустила пред женином наредбом: ”или ја, или они”. Где је само нађох тако бездушну, као да су је сами ђаволи одгајали… укротила ме, уплашила, запретила, њеним животом условила.

Скидох капу и бацих је у напуклу бару. Она се мало задржа на површини па потону, као да сам је у само море бацио. Мачићи почеше да мјаучу, али се џак једва померио. Нејако је то, ситно, а са много више душе него оно створење из моје куће што ме натера да начиним овај неопростиви грех. А грех је то, велики. Кажу… животиња је то, још није ни света видела… то се не рачуна. А ја газим дине нападалог снега и плачем, као да сам неко дете понео да бацим.

Испред мене пут. Сеоски, каљави. Види се да су недавно прошла нека кола, биће да овде има људи. У даљини се уздизао дим из оближњих кућа. Облаци су претили да затрпају моје трагове. Размишљао сам да останем са њима, гледао у небо, очекивао олују. Ма, нека ме затрпа заједно са њима, да ниједно пролеће више не видим. Отворих џак. Малене њушкице су вириле из поцепане тканине, полуотворених очију. То ситно, мршаво, смрзнуто, а већ више душе од мене има. Ја стојим изнад њих, онако проклет и прогнан од Бога, одлучујем о нечему о чему никако не бих смео.

Ко сам ја да вам прекрајам живот? Па нека сте сто пута животиње! Ко сам ја да вам узмем тај поклоњени дах из грла? Као да нисам и ја добио исти поклон? Да живим, док ме Свевишњи не покупи.

Сузе ми полише лице. Нека смо и ја и она прогнани из раја, ако нам је тамо икада и било место. Мајка Јана би ме сада истукла, послала у кревет без вечере, а онда данима учила о људскости и моме месту на овоме свету.

” Не смеш никога повредити. Ти немаш право, није ти дато да одлучујеш о туђем животу ”, рекла би.

Снег је почео да веје. Отворио сам џак, склопио очи и кренуо назад својим уклетим траговима. Лажем. Каквим траговима… о оваквом човеку никакав траг неће остати. Што сам се више удаљавао, све више су ме прогањале њихове чисте очи. Док се моје срце, са сваким новим кораком, све више давило у блату неотопљеног снега.

The illustration of Paul Oscar Droege ( 1898-1983