Целог живота радио,

Копао, косио, садио,

А стеко, ко лишће росу,

Пар зрака

Да склизну низ косу.

 

А кад се угаси сунце,

Њиве, бразде и брда,

И дрво зашкрипи полако,

Пар новчића

Уделиће смрти свако.

Osvrt

b2c866526c9f6a094673522821e5cc88

 

 

Gde je tvoj dom?

Razbijene su sve brave,

Svim prozorima raširena krila,

Iščupani su svi temelji,

Svi krovovi poleteli.

 

Gde se umiriš,

Sklupčaš i zaspiš?

 

Gde samuješ?

Onda, kad samovati moraš?

Ima li tog mesta na svetu,

Nenametnutog, neukaljanog.

 

Gde reči spustiš?

Dušu odmoriš?

 

Gde je tvoj dom?

Osvrni se i reci.

 

Odatle moja pesma izvire,

tu točim vodu za duga putovanja.

 

Ima li tog mesta na svetu?

 

image saved from vsco.co

Путујући глумци и мандолина

Jan_Miel_–_Actors_from_the_Commedia_dell’Arte_on_a_Wagon_in_a_Town_Square

Commedia dell’arte Troupe on a Wagon in a Town Square, by Jan Miel, 1640

 

“Могли бисмо да почнемо да продајемо карте!”, узвикнуо је тужни пјерот.

“А, не! Замолићу да се ова идеја одбаци као неприхватљива”, одлучно се супротставио принц.  “Сви знамо да нико неће куповати.”

“Зар да довека радимо за милост?”, запитао се пантомимичар, више у себи него на глас.

 “Тужно, али многи живе од туђе милости”, зачуо се један умилни глас.

То се главним друмом споро кретала дружина путујућих глумаца. Тужни пјерот, самољубиви принц, илузијом зачарани пантомимичар, и лепа принцеза, увек испуњена меланхолијом. Полако, једва милећи у неким старим  колима која су за собом вукла нешто попут приколице. Огрнута великим белим плаштом која је требало да глуми покретну шатру, често се извијала на страну, па је претила опасност да се сруши на земљу, са све путујућом дружином.

Тек што су се неславно провели у оближњем градићу који је бројао свега пар стотина становника, а већ се пред њима обликовала нова прилика за разочарање. Јер, ниједном до сада нису доживели ону славу која их је привукла позиву путујућих глумаца. Тек по који осмех, из сажаљења бачени новчић, тек по која лаж да је представа у потпуности успела, и да се надају њиховом поновном доласку.

Пред вече су ушли у мали град. Још мањи од претходног, па им се учинило да могу заинтересовати и забавити његове становнике, јер ретко је у забаченим варошицама било неких дешавања. Свуда су се са доласком вечери гасили прозори, људи нестајали иза завеса и урањали у своје снове. Могло се чути спуштање главе на јастук, дубоко удисање и немирно превртање по кревету, као да је дан нешто украо или ускратио.

Своја кола су сместили поред зграде на којој је писало Градска кућа, и не обазирући се на то да их неко може казнити због тога. Власт понекад пусти обичног човека, или се случајно успава па не примени неко своје ситно, безначајно правило.

“Да нам не кварим досадашњу срећу, али они као да нас и не примећују”, промрмљао је пјерот зевајући, затим се издужио у својој врећи за спавање. Остали глумци су играли карте, с времена на време подижући шатор који је лагани ветар спуштао сувише ниско. Ретко када су скидали маске пред спавање, само би се свако окренуо свом кутку и тонуо у сан. Дешавало се да сан и не дође, тада су наступали сати и сати мучног рвања са несаницом, али све ћутке, да се случајно не ода брига, или нека тобож туга која се под маском сакрила.

Зором је глума настављана, све због страха од разоткривања и осветљавања оних звери које су по мраку грицкале плашљиве, неостварене снове. Глумили су верно, до те мере да скоро никада нису једни друге звали правим именом. Можда су и заборавили како се заиста зову.

 

Ко први почиње данас?”, упитала је принцеза чија се ружичаста хаљина изгужвала од целоноћне борбе са шатором изнад њене главе.

Ја и ти, опет. Лакше ми је тако, а и после могу на миру да гледам пантомимичара како броји непостојеће новце, а пјерот тугује над мандолином”, одговорио је принц заузет сакупљањем карата и исправљањем свог дугачког црвеног плашта. “Само, гледај друже, да после заједно бројимо прави новац. А ми”, окренуо се принцези, “ми можемо одглумити неку љубоморну сцену, људи воле друге у несрећи. Чини ми се да им је љубав досадила.”

Принцеза је изричито негодовала. “Не желим”, рекла је, “нећу се прилагођавати томе шта људи воле, а шта не воле. Ја хоћу да им покажем љубав, знам да ће нам кад-тад добрим узвратити.”

Пјерот се накашља на принцезине речи, одмери од главе до пете ту миришљаву ружичасту појаву, испод чије маске су године исписале свој пут и оставиле траг о сваком пређеном кораку.

Напољу је већ почела гужва. Све гласнија бука је допирала, понеки претећи глас. Принц је изашао из кола, ступио на тесни дрвени степеник и узвикнуо:

“Добар дан, добри људи! Обуздајте то кључало нестрпљење и дођите вечерас на ваш трг где ћемо вам уприличити догађај какав никада нисте видели. Ми улазнице не наплаћујемо, али рачунамо на вашу дарежљивост за лепо и пријатно проведено вече.”

Принц је поздрављао тих десетак људи, махао и клањао се, осмехивао својим најлепшим осмехом, али су људи утихнули и само немо посматрали то дешавање. Избледели костим средовечног принца, чији је црвени плашт један пас дохватио зубима, вукао и режао све док му комадић тканине није завршио у устима, привлачио је погледе. Принц је, међутим, остао сасвим смирен, не показавши ни трунку видљивог огорчења. Његов осмех је остао исти, широк и развучен, откривши ред пожутелих зуба.

Поклонио се маси, поновивши да група путујућих глумаца која је у њиховом граду не наплаћује карте, али да очекује  пригодну добродошлицу. Затим се вратио под шатор, запалио цигарету и затражио иглу и конац како би био потпуно спреман за наступ који га очекује.

“Где ми је мандолина?”, упитао је пјерот пантомимичара који се заиста спремао за тачку бројања новца . Једном руком је држао гомилу кованица, а другом узимао новчић по новчић и паковао у кутију. Онда је прешао на бројање папирних новчаница, заиста удубљен у рачуницу, љутивши се на пјерота који га је стално померао с места на место.

Мала, тесна приколица са шатром испуњена гомилом реквизита, била је недовољна да у њу стане четворо одраслих људи, свако са својим захтевним костимом и опремом. Тако су често улазили у свађе, али су се све оне брзо завршавале, најчешће смехом и шалом. Јер та група глумаца је већ две деценије обилазила свет, из места у место и већ су се потпуно навикли једни на друге, мане и врлине које су упознавали током свих тих путовања.

“Људи моји, тражите мандолину, мора да је ту негде. Просто не верујем, али понекад као да се крије.”

“Наћи ћеш је, само пажљиво гледај”, тешио га је принц, и сам неуспешно тражећи рупу на игли. Све време му је измицала па је тужно и молећиво гледао принцезу која се шминкала пред огледалом.

“Вечерас осећам успех”, причала је, “време је да заблистамо.” А на њеном лику у огледалу блистале су две надом испуњене зенице, на глави по која седа влас, невешто и неспретно сакривена праменовима црвене косе.

“Сви сте спремни!”, срећно је закључио принц. Пред њима се увијала скучена градска улица поплочана коцкицама, над њима сјајио сребрни месец.

“Понеси кутију за новац”, обраћао се пантомимичару, а он му је пружио празну руку и отварао невидљиви поклопац на невидљивој кутији. Принц се само насмејао, претећи му прстом и проверавајући да ли му за појасом стоји мач од кога се током представа није одвајао.

На тргу се већ окупило нешто света, а видевши да се приближава група смешно обучених људи, многи су затворили своје радње и пошли да гледају унапред најављену забавну представу.  Неколико деце је скакутало око пјерота, смејући се његовом тужном изразу лица.

“Овај човек има нацртану сузу!”, узвикивала су.

“Онај тамо бело лице без усана!”

Сви су, најзад, били спремни за посматрање великог догађаја и тишина је завладала тргом.

“Добро вече, добри народе!”, поново се људима обратио принц. “Вечерас ћете присуствовати несвакидашњој представи, гледаћете и слушати причу о љубави, видећете вештину једног пантомимичара и уживати у музикалности неутешног пјерота. Не затварајте очи, јер може вам промаћи чудо!”

Принц је загрлио принцезу, обоје су се поклонили ускомешаној публици и започели тачку у којој је принцеза плакала, падала у несвест, а принц се у љубавном заносу хватао за мач, претећи њеним невидљивим удварачима. Када су завршили тачку, још једном су се поклонили публици која је даровала само бледи аплауз. Принц је онда најавио тачку тужног пјерота. Пјерот је сео на оближњу фонтану и засвирао мелодију о птицама у пролеће и несрећној љубави две ластавице. Његов нежни глас пун уздаха пробудио је само месец који је тада засијао још јаче. Након мелодије спаковао је мандолину, склонио се у страну, а на сцену је ступио пантомимичар, претварајући се да куца на вратима. Пар људи се насмејало, а пантомимичар је баш њима пришао и пружио отворену шаку.

“Склони се”, рекао му је човек са дугим црним брковима.

“Господине, то је само тачка”, пришао је принц, “будите део ње.”

“Ви сте јасно рекли да не наплаћујете карте”, одговорио је.

“Не наплаћујемо, али ми волимо свој посао и хтели бисмо да живимо од њега”, осмех на принчевом лицу се полако гасио.

 “Онда зарађујте као сви остали људи. У пекарама, фабрикама, на њиви. А не на улици, тражећи новац од радних и вредних људи.”

Човек са црним брковима је причао све гласније и гласније, чинећи људе око себе нервозним и придобијајући њихову подршку.

“Тако је!”, ређао се узвик за узвиком.

“Прошле недеље је долазио циркус”, наставио је да виче гневни човек, “отерали смо их каменицама. Нама не требају лажи и обмане, јефтина забава нам није смешна. Свој новац тешко зарађујемо.”

Окупљени људи су почели да вичу и негодују, неки су и отишли, не плативши ни новчића за виђену представу. Једино су деца и даље одушевљено гледала те смешно обучене људе, прилазила им и вукла их за костиме.

“Кући, децо!”, запретио им је онај гневни, док је оштрим погледом посматрао путујуће глумце који су се спремали за одлазак. Сакупили су своје реквизите, спаковали у невелику торбу, све у олујној тишини којом су много пута до тада били испраћени. Пјерот је гледао у звездано небо и ослушкивао одсвирану мелодију која се високо негде заплела у танке мале облаке и издише тихо, без публике и аплауза.

“Је л’ оно ваша кола стоје поред градске куће?”, ниоткуд се појавио човек у плавом оделу.

Нису стигли ни да одговоре, а већ су им на руке ставили ланце и као разбојнике их спровели са градског трга. Неколико преосталих људи, оних који увек воле да остану до краја како им нешто случајно не би промакло, почело је да аплаудира и звижди.

“Добра представа, добра! Стварно је вредело не затварати очи!”, смејали су се на сав глас, неки су бацали и новчиће. Убрзо је тај смех био једино што је током ноћи одјекивало главном градском улицом. Иза затворених врата и прозора спавали су људи који нису уживали у представи гостујућих глумаца. Превртали су се по кревету мучени несносном тужбалицом тужног пјерота, прогањани изнуђивањем новца од немог пантомимичара, откинути од сна у коме машта не сме ни да провири и све је обојено бојом сиве реалности, без трунке детињег сневања и радовања.

Негде даље, четворо уморних људи гурало се на гвозденом кревету са једним јастуком. На смену су главу спуштали на меко брдашце, неочекивани облак у просторији без неба, тек толико да се иза затворених очију појави цеста, дуга и увијена, она која води другим градовима и трговима.

“Примећују нас, и те како нас примећују”, прошапутао је пантомимичар, чије је бело лице обасјавао високо уздигнути месец.  Наслонио је руку на премали прозор изнад којег је текла улица. Онај смех се уливао у њу, па би, чим замакне иза угла, оставио траг минуле вечери и разјурио снове о трговима пуним задивљених, радозналих људи.

“Примећују нас”, уздахнуо је принц, спустивши мач на под.

Оћутали су целу ноћ, нико није ни приметио кад је свануло. Мека јутарња светлост открила је њихова лица без маски. По први пут, осванули су не као дружина путујућих глумаца, већ као обични људи, откинути од сна, без трунке детињег сневања и радовања.

А када су се много година потом људи  зажелели забаве, циркуса, гутача ватре, представа и рецитовања песама на трговима, пролазили су поред уског приземног прозора на улици и кришом завиривали унутра. У углу тамне просторије лежала је мандолина. Одатле понекад допире песма о птицама у пролеће, али само оних вечери кад је месечина и кад нема никог будног да ослушкује.

НИСИ САМ

b980d8a95fcc78add7249cb54a50eb99

Painting by Charles Blackman (1928-2018)

 

Ниси сам

Јер сам не можеш бити

Из тебе израња сумрак

Који се цепа на двоје

Па тако сви у троје

Слажете сунчеве нити

 

Ниси сам

Јер сам био и ниси

У теби спава тишина

Која се буди полако

Па онда стидљиво, лако

Прилази кад сетан ти си

 

Ниси сам

Иако самоћа прети

Крај тебе уздах понеки

Што смирује немирне воде

Па када олуја оде

На празну руку слети

ТОДОРИНА  МЛАДОСТ

 

Тодора се подмладила. Тек тако, за једну ноћ, разишле су се боре око бледуњаво плавих очију. Размрсиле су се вијугаве линије на челу једне осамдесетогодишњакиње, баш у данима када је коначно постала свесна своје смртности и помирила се са коначном истином. Додиривала је своју поново меку кожу, гледала руке беле као памук, и осећала како јој младост још једном прожима биће, увлачи се у све поре њене дојучерашње старости.

            Тодора је, ипак, покрила сва огледала. Јер шта ако је њен лик, њен лик старице, остао зацртан на некој стакленој површини? Погасила је све лампе, место њих упалила свеће, и дуго потом гледала је своје млечно беле руке, те умирене порцеланске прсте који нису знали шта пре да додирну.

            Тодора је целог свог живота тим поново рођеним прстима дотицала само грубо сукно, па је њена кожа рано огрубела и остарила. Будила се у рану зору, обилазила виле и куле од злата, а онда до касно у ноћ прала скупоцену одећу која је припадала онима што у руке ништа теже од кашике нису узели.  То јој је испрало душу, избелило снове и осушило изворе наде да ће некада препознати правду међу људима. Да ће богаташ некада пожалити сиромаха.

            Умирила се временом Тодора, ваљда се и уморила. Поклонила је своје руке, престала да верује у постојање младости. Младост несигурно дрхти у нама годинама, а онда кад добије на снази тело је то које посустаје јер не може да прати њен непредвидиви ход.

             Има људи који младост и не осете, тешила се. Обоји је тиха патња. И мислила је да је њено време прошло.

            Али када се тог јутра пробудила без старог храста у очима који јој је целог живота парао срце, а  руке претворио у две напукле, грубе гране, угледала је прозор под којим се таласало бело платно већ непознатих људи и пожелела да ишчупа преварено срце које је куцало у ритму повлачења дубоких бора.

            Боре се јесу повукле, једна за другом, као када река напусти своје корито па се свим својим валовима завуче дубоко у земљу. Једино је остао тај неизбрисиви дах старости, мирис година који би избијао на површину чим би неку реч проговорила. Зато је ретко причала. Тодора је једноставно одлучила да ћути.

            Старица која је до тада, послушно попут најпонизнијег роба, служила богаташима, одједном је нестала из тог места где су кућерине и виле ницале као мека трава после кише. Свуда раскош и сјај, тек понеки просјак на кога се гледало као на непожељну појаву коју треба што пре одстранити како не би кварила слику савршеног света. Тражили су је, и те како су је тражили и распитивали се о њој. Међутим, нико је није ни видео ни чуо. Тодора је тек тако, преко ноћи, ишчезла.

            А у ствари, била је присутнија него икада. Стајала је са стране, огрнута плаштом младости, тиха и повучена. Они који су је приметили, то ново лице, ту мистериозну особу што се ниоткуд појавила и постала нема сенка која лута улицама без речи, нису могли да дознају ни откуд долази, ни са којим циљем. Временом су потпуно одустали па су пролазећи поред Тодоре незаинтересовано окретали главу у другом правцу, пустивши је да остане тајновита и нема.

            Године су пролазиле, и време је почело да чини своје. Сви, сем Тодоре, старили су и умирали, нестајали онако како су се и родили. Умотани у бело платно као новорођенчад, обавијени танком прозирном светлошћу кроз коју је био видљив сваки њихов заживотни грех. Нестајале су читаве генерације, потомци и потомци оних људи који су први окретали главу од њеног тајанственог ћутања, а са знатижељом се распитивали о судбини старе вредне  праље. А Тодора је остала млада и нежна, онаква каква се пробудила једног, већ сада далеког, годинама затрпаног јутра. И сама јутра су почела да старе. Сунце је добило боју увелико презрелог жита, многе реке су временом нестале… свет се у многоме променио.

            У том свету за њу није било места. Мало по мало, све чешће је осећала жал за својим борама. Сатима би се гледала у огледалу тражећу бар једну линију која би наговештавала долазак старости. Њене очи, две плаве планете уроњене у свемир постојан као врх неприкосновених планина, бесциљно су лутале белином лица које није посустајало пред плимом надолазећих година. Узалуд је ишчекивала долазак дана када ће и њено тело бити обмотано белом тканином, али смрт је наставила да је заобилази.

            “Не тугуј, Тодора”, уснила је једне ноћи,  “доћи ћу, али тек када нестане и у земљи заврши и последње платно које си рукама белила. Свако ти је однело по годину живота, па си се, уместо да тог јутра умреш, напрасно подмладила. Зато живиш овако дуго, док су они које си верно служила, дуго већ у мојој власти. Ево их, перу своје грехе, као што си ти прала њихову скупу тканину.”

            Како је уснила тај сан, радовала се данима који су долазили,  и у сваком је Тодора видела дар. Не живота, већ смрти. Умирила се ваљда, понекад би и проговорила. Како није имала коме, себи је говорила:

            Не тугуј, Тодора, доћи ће.

            И открила је сва огледала.

Објављена у 58. броју часописа ”Траг”

ДОМОВОЈ

33f34f2c9a531bb567584013069d1907.jpg

picture saved from pinterest

 

 

Прву кућицу од глине направила сам на дан када се заруменела наша млада трешња. Моја сестра је једнога дана дошла и рекла ми:

”Зашто не направиш кућицу од глине? Можеш узети стаклену теглицу и обложити је глином. Затим је можеш обојити, направити врата, прозоре. Зар то не би лепо изгледало? То би био савршен украс за башту.”

Идеја ми се веома допала и врло брзо сам приступила прављењу своје прве кућице од глине. Школска глина је, међутим била слабијег квалитета па ми се кућица преко ноћи срушила. Ујутру сам на столу затекла само напукле беле зидове, димњак који се накривио на леву страну и мале украшене прозоре који су се спремали на обрушавање. Тешко сам поднела тај неуспех јер сам доста времена и труда уложила у израду глинено – стакленог кутка за непостојеће мале људе.

Није могуће направити кућицу од стакла и глине, записала сам у своју свеску у којој сам бележила све креативне покушаје, неуспехе и покоји стих. И дуго је то писало у њој. Све док нисам угледала једну скулптуру од камења. Неки мање познати уметник је слагао камен на камен, и то тако да је већи камен увек био на мањем камену. Све је личило на високи левкасти торањ, пркосило законима гравитације и изазивало чуђење и дивљење посматрача. Тако сам се поново, и овога пута одлучније, вратила сестриној идеји да направим кућицу од глине.

У једној добро опремљеној књижари пронашла сам италијанску глину, за коју ме је продавац уверавао да је постојана и да не пуца, купила пар недостајућих акрилних боја и једне топле мајске вечери приступила моделовању и бојењу минијатурне куће. Бојећи врата браон бојом, уцртавајући шарке на њима и обликујући кућни праг на коме ће заувек кораке стрпљиво чекати пар плавих ципелица, добијала сам јаку жељу да се смањим и постанем станар своје глинене кућице.

Моја кућица са белим зидовима и јарко црвеним кровом угледала је светлост дана једног мајског јутра, баш када се трешња пред кућом увелико спремала да нам подари своје прве плодове боје крова мале глинене кућe. Са подједнаком радошћу сам посматрала мојих руку дело, и високу трешњу коју је пре пар година засадио мој отац. Испочетка је сумњао да ће од ње ишта бити, а сада смо сви гледали у њене гране које су надвисиле кров наше породичне куће. Нисам хтела рећи праве куће баш зато што је и моја кућица од глине била права. Имала је степенице, вазу са цвећем на њима, малу пећ са кутијом за одлагање дрва, као и прозоре кроз које је могло да се провири у тесни собичак. Димњак, поштанско сандуче, чак и печурке које су насумично ницале крај зидова, остављајући утисак да се у околини налази мирисна борова шума.

Прошло је то пролеће, па онда и врело лето, а моја кућица од глине је тиховала на столу одмах крај омаленог кавеза за птице, који никада и није требало да зароби неку птицу. Више је био симбол слободе јер су његова вратанца увек била отворена. Како се лето лагано гасило, као уморна свећа којој нестаје воска, јесен је полако најављивала свој долазак. Персефона се спремала за повратак у свој свет и природа је приметно почела да тугује за њом.

Дани и ноћи били су све хладнији. Кад год би се нека звезда сурвала у ледени мрак за њом би остајао беличасти знак зиме која се вешто прикрадала. Нека необична топлота  која је почела да избија из глинене кућице гонила ме је да сваке вечери завирујем у њу и посматрам предмете које сам правилно распоредила око сточића. Моје око ништа није очекивало, ништа није ни могло да очекује. Међутим, једног јутра, запазила сам трагове пепела на мајушном прагу. Сва у чуду, узела сам кућицу у руке и разгледала је са свих страна. На белом димњаку јасно је било присуство гарежи, као да је неко недавно палио ватру унутра. Свесна лудости своје помисли, оставила сам предмет од глине и решила да више не завирујем унутра. То је само мала кућа коју нико не би дирао.

Магловита ноћ пробудила ме је из чврстог сна. Осећала сам присуство те густе магле која је прогутала улице, светлост звезда и дах свих оних који су залутали у тој леденој новембарској ноћи. Устала сам из кревета, још сањива и мучена страхом непочивших, свих оних душа што су ослобађане за време оваквих представа природе, и једва будна уочила светло које се пробијало кроз решеткасте прозорчиће. Протрљала сам очи и у неверици се приближила кућици. Мало биће са црвеном капицом на глави седело је крај пећи и грејало руке на распламсалој ватри. На његове дуге седе бркове повремено би пала по која  искра, на шта је он одмах скакао са места и трчкарао као да игра неку само њему познату веселу игру. Нисам могла да престанем да гледам то чудно и неочекивано биће, али како сам одувек помало веровала у бајке и надала се да сва магична и чудна створења из света скаски постоје, није ми требало много да поверујем да је човечуљак заиста прави и да управо скакуће пред мојим очима.

Био је прекривен густом длаком из које су вирила два небо плава ока. Капа са главе му је често спадала, па је нервозно враћао на место и испуштао звуке дубоког уздаха. Повремено би проџарао ватру и ставио неко ситно дрвце на пламен. Све време је уздисао, као да га нека тешка мука мучи, и таман кад сам помислила да ме уопште неће приметити, он се нагло окренуо и ухватио мој поглед у бегу.

”Ко је тамо?”, узвикнуо је танким, готово смешним гласом.

Нисам знала да ли да му одговорим, или да само нестанем са тог места где је мировала моја кућица. Ипак, остала сам крај ње и скоро па скамењена, једва сам испустила глас.

”Само полако, нема потребе за страхом”, дрхтале су моје речи, управо од самог страха. Страха да не испари и нестане као што се и појавило. То једва видљиво, несвакидашње биће.

”Ја сам направила ову кућу у којој се налазите… збуњена сам… Откуд ви унутра?”

Након краткотрајне тишине, коју су само повремено пресецали звуци тамне ноћи, шкрипање месеца по небу и клаћење трулог неопалог лишћа, из кућице се зачуо још један уздах. Његови издисаји су били нечујни, толико да би се због њих само ватрица благо повила у страну, одмах потом наставивши своју огњену представу.

”Негде морам бити”, шапнуо је, ”а откад сам се смањио, и овакви домови су добри.”

”Ви сте некада били већи?”, са чуђењем сам га упитала, ни сама не могавши да замислим како би овај чудни човечуљак изгледао у природној величини.

”Некада сам био…. ено, као онај сто тамо”, провирио је кроз прозор и руком величине палидрвца показао ми  ноћни сточић који је стајао поред двоседа.

”Па… зашто сте се онда смањили?”

Напољу је ветар почео да носи опало лишће, постао је толико јак да након пар налета више нисам чула клаћење оних трулих неопалих листова. До малочас присутна магла разбежала се на све четири стране света, оставивши иза себе само мирис кише и најављеног снега. Новембар је показивао своје моћи, па је у соби постало хладно, толико да сам морала да устанем и донесем једно ћебе које сам пребацила преко ногу.

”Људи су нас некада волели, упркос нашем накарадном изгледу”, рукама је показивао на своје лице. ”Свакога дана су нам даривали со и хлеб, поштовали нас као заштитнике дома. Заузврат, ми смо даровали благостање и мир, срећу тој породици. Сада више нема потребе за нашим присуством, па се велика већина нас успешно крије. Како се ко снађе”. Благо се насмејао.

”Чекајте”, застала сам, ”зар бића као што сте ви има… има више?”

Тужно ме је погледао и климнуо главом, док се ватра иза његових леђа полако гасила.

”Не сме да се угаси”, похитао је, ”мора стално да гори, иначе ни овде нећу моћи да останем.” Чим је преко догорелих цепаница ставио једно дрвце, искре су почеле да трепере у ваздуху тесног собичка.

”Било нас је много. Некада давно ниједна кућа није била дом без нас. Домовоји су  били важан део сваке породице, чувари кућног прага. Крили смо се по подрумима, ћошковима, код огњишта… Mорали смо, јер су нас домаћини често тражили. Али данас,  данас ништа више није исто, људи све мање имају времена за себе, а камоли за нас. Нико нас више не примећује па смо почели да се смањујемо, све док сасвим не ишчезнемо. ”

Приметивши моју замишљеност, пришао је ближе прозорчићу и скинуо своју црвену капу. Напољу је беснео новембарски ветар. Из димњака моје глинене кућице избијао је танак сноп црног дима.

”Ја сам направила ову кућицу”, после дужег ћутања најзад сам изустила. ”Можете слободно остати унутра. Донећу вам и хлеб.”

Зима је дошла и прошла, и наступило је пријатно и мирисно пролеће. Домовој у мојој кућици тихо је проводио своје дане, каткад би ми се учинило да се навикао на своју имитацију дома и да га никада неће напустити. Али већ почетком априла приметила сам како му поглед постаје тужан, очи замућене од бистих суза, а осмеха скоро да није ни било. На његовом челу  било је све више бора, а седи бркови добили су боју јануарског снега.

”Остарио сам”, шапнуо ми је једног јутра, ”осећам како ишчезавам, као да се претварам у пепео. Нема на овоме свету више места за чуваре, сами се чувате, али како се чувате тако и пролазите. Куће су вам лепе, велике и празне, без душе и топлине. Нигде нема полица за успомене, нигде албума са сликама најмилијих, ни поклона које сте некада давно добили од школских другова. Све је то давно бачено и завршило у канти за отпатке, више нема искрених пријатеља ни дома где би их могли дочекати.”

”Није баш тако!”, узвикнула сам, али је сасвим сићушни домовој већ затворио своје дубоке разочаране очи. У глиненој кући било је потпуно хладно, последње искре жара угасиле су се пред мојом сенком. Ја сам већ отишла, дубоко замишљена пред болно оштрим  речима умирућег кућног духа. Данима су ми одзвањале у глави његове последње реченице:

нигде нема, све је бачено, без душе…

            Другу кућицу од глине направила сам већ наредног новембра, мучена тешким осећајем гриже савести. Нисам желела да прихватим да напросто више нема наших вековних чувара. Врло брзо моја соба је била испуњена малим црвеним домовима које сам несебично поклањала. Са сасвим кратким објашњењима… понекад ноћу завирите унутра…

            За случај да пожеле да се врате…

 

Зато ћути…

Некоме је ово последњи дан. Зато ћути, не причај много. Једино тишина зна ублажити бол и својим нежним белим прстима залечити танке посекотине од  прејаког сунца. Дај да не причамо, некоме данас промичу последњи сни, последње наде да ће осванути сутра.

Некоме је ово последњи сат. Откуцај по откуцај, и неко ускоро неће видети свој одраз у огледалу, само обрисе свог даха који нестаје у густој непрозирној магли. Увијаће се пред његовим очима све до тренутка док се не улије у свеобухватни мрак, који реткима измиче. Само онима који у вечности већ бораве.

Некоме је ово последњи минут. Зато не диши. Испоштуј тај кратки моменат нечијег урањања у суштину свих наших дана. Смири руке, да не пресеку пут којим се нечија душа управо пење ка капији иза којe су се умириле  све наше преварене наде.

Некога више нема. Али ти и даље ћути. Јер магла ће се вратити. Гледај да останеш миран, као земља после кише. Не отичи, сат је поново почео да откуцава, а тишина је све гласнија.

90c8ddd4292d145c28e45e69ed50d15a

 

saved from pinterest