ЗАРОБЉЕНИ У КУТИЈИ

e729542f8f4ffbef6b3eed858241d32d.jpg

 

 

Затворили су нас у кутије. Истина, у почетку у њима и није било тако лоше. Познате ствари, удобан кревет, редовни оброци, тек би ваздух покаткад био загушљив, али се унутра могло сасвим лепо живети. Или је бар тако изгледало. Наивном оку живот у једној таквој кутији био би потпуно прихватљив, и на први поглед ниједну ману то око не би пронашло.

Испочетка се требало навићи, пре свега на тај бљештаво бели правоугаоник који је исијавао неку бледу светлост, а у ствари је исисавао живот. Нико од нас није примећивао како нам руке постају згрчене, прсти укочени а очи црвене, закрвављене. Немо, као одузети, данима смо седели у погрбљеном положају и испуњавали неке чудне, нелогичне и бесмислене задатке, не схватајући да као слепи ходамо по магли и ништа не успевамо да ухватимо. Лутали бисмо данима са празним шакама, наизглед са неким циљем, а у ствари потпуно изгубљени у тој језовитој шуми која за нас не крије ништа опипљиво. Само би се покоји глас с времена на време јавио, ниоткуд, као глас мајке, оца, детета, и исто тако нестајао у вртлогу беличастих нити које непрекидно играју пред очима.

Испочетка се требало навићи, као на нову боју једне до јуче беле собе, на жуту јесен наспрам жарког лета. На непостојање дојучерашњих верних пријатеља на које смо у пола ноћи могли да рачунамо. Некима у кутији је то најтеже пало па су често помаљали главу не би ли кога угледали и затражили нечије раме. Али свако је већ био затворен у својој кутији и истом муком се борио са бројним изазовима, подједнако покушавајући да се навикне на нови наметнути живот. Временом, све мање смо почели да виримо, ослањајући се на удобност наше кутије и утеху коју је могао да нам пружи само тај бледи правоугаоник са јасним инструкцијама за даље поступање.

Дан за даном, наша воља је почела да слаби.

Зашто се бунити? Сви се ионако већ полако навикавају на нови живот, не може он ипак бити тако лош. Храна је иста као и увек, кревет топао и мек, садржаја за разбибригу на претек, а све остало ионако није важно.

Наш правоугаоник је увек имао одговоре на сва наша питања. Једнога дана, сасвим неочекивано, ненадано, повезали су нас са осталим заробљеницима, тако да смо могли међусобно да комуницирамо. Наступило је велико олакшање јер смо сада имали коме да се поверимо, да размењујемо искуства, причамо о свему.

Затворили су нас у кутије али они ипак брину о нама, мислили су људи. Допустили су да се дружимо, да разговарамо и делимо осећања, живот ван кутије је ионако превазиђен, не треба се бунити. Знају они зашто су нас затворили, тешили смо се.

Време је пролазило. У кутијама је почео да се осећа мирис трулежи, паљевине, више нисмо провиривали напоље. Свако се држао свог квадрата, свог лепо уређеног парчета картона, па је воља за бекством, побуном, сасвим ишчезла. Дрвеће је, с друге стране, почело отворено да се буни.

Ко ће нас заливати, чувати? За кога ми растемо?, све чешће се чуло. Птице су одбијале да лете. Ко ће нам се дивити, ко ће чезнути за нашом слободом? Ми смо ћутали, али не зато што смо били незаинтересовани, него зато што их нисмо чули. У кутијама је стално одјекивала гласна музика, наши чувари су нас затрпавали гомилом гласова, нису нам дозвољавали да чујемо ни себе, тај глас који се безнадежно гушио у нама. Тако су нам готово сва чула ослабила па смо често јели неку безукусну храну и удисали нешто што је само подсећало на ваздух. Опет, постојало је нешто што је у нама ојачало. Гнев, завист, себичност, безосећајност. Почели смо да се мрзимо. Користили смо своје кутије као скровишта из којих смо вешто бацaли отровне стреле на наше заточене пријатеље. Они су нам враћали истом мером, и ништа чудно, број пријатеља се смањивао и једнога дана смо схватили да више  немамо никога.

Не би то ни било толико трагично да временом нисмо почели да наносимо зло и природи. Број кутија се толико повећао да је било немогуће пребројати их. У свакој од њих становало је и превише мржње и пакости да се у свету полако почео осећати  негативан утицај њиховог постојања. Ми нисмо за то марили. Наставили смо да постојимо унутар своја четири картонска зида, несвесно наносећи зло дојучерашњим годишњим добима. Од њих је сада остала само завеса, танка, скоро неприметна завеса која дели пролеће од лета, лето од јесени, јесен од зиме.

Наши чувари су данас отишли. Нико нас више не чува и ми можемо да устанемо и изађемо кад год хоћемо. Али ми и даље седимо у погрбљеном положају и немо зуримо у непостојећу светлост. А напољу је јесен. На кутијама се настанио ред опалог лишћа које би тако лепо шуштало под нечијим ногама.

 

Image: David Montgomery ~ “Rachel’s Window” shadowbox working birds studio

Advertisements

СЕДИШТЕ БРОЈ 26

ba7b7bf01ddc445257599a9fb7d0a4df.jpg

 

Спустио је капу преко очију у намери да спава. Ја ништа више нисам хтела да питам, окренула сам се прозору који је урамио слику хладног јесењег сумрака, и као и мој сапутник, затворила сам очи.

Мислим да нисам дуго спавала, тек ми је пар наличја сна пролетело под спуштеним капцима, довољно да се пробудим са обојеним мислима. Већ је сунце замакло иза далеких брда, а човек у мом купеу се није будио. Глава му се померала у ритму ударања точкова, праменови његове црне косе су подрхтавали и повремено падали на уснуле очи. У рукама је и даље чврсто држао торбу од које се од самог почетка путовања није раздвајао. Стисак је био видно јак, могле су се јасно видети жиле на згрченим рукама, чак  и несвесно, чувао је оно о чему ми је тако нејасно говорио.

Чудног ли човека, помислила сам, и окренула се ка уоквиреном ноћном небу. Звезде су летеле једна за другом, сурвавале се у млади мрак, праћене гвозденим звуком точкова.

“Колико сам спавао?”, упитао ме је промуклим гласом, још увек не отворивши очи. Дубок кашаљ му је раздирао груди.

“Већ је ноћ”, кратко сам одговорила, уплашивши се звука који је потицао из његових плућа.

Из џепа је извадио белу везену марамицу, обрисао зној са чела и пошао ка прозору. Хладан ваздух је испунио купе чим је повукао ручицу за отварање, и уз уздах олакшања вратио се на своје место, не испуштајући торбу ни у једном тренутку.

“Волим путовања, али лако заспим и дуго не могу да се пробудим. Возови су моја слабост, од малих ногу уживам у овом клопарању точкова. Опушта ме, смирује душу. Чујете…”

Опет је затворио очи,  машући прстом у ваздуху лево-десно, као да диригује.

Гледала сам његову опијеност звуком, исправио се и изгубио у свом поимању стварности, за тренутак је нестао са овога света. Помислила сам да је поново заспао, али су његови капци треперили као да слуша музику.

“А ви?”, напрасно ми се окренуо. “Је л’ волите ви возове?”

“Моји родитељи су ме често водили возом , али слабо памтим. Сећам се, ипак, овог звука”, насмејала сам се стидљиво.

“Овај звук је непоновљив. Само слушајте то равномерно ударање точкова о шине. То нигде више нећете чути.”

И даље је махао прстом у ваздуху. Само би се с времена на време тргао и забринуто гледао у мрак.

Ходником су се зачули кораци и убрзо је кондуктер прошао да провери карте. Сањиво је неком чудном справицом избушио једну рупу на малом браон папиру и без речи изашао из купеа.

Мој сапутник је све чешће гледао на сат, стајао на прозору и зурио у потпуни мрак.

“Не смем да закасним”, шапутао је.

Подигла сам поглед са књиге и видела како све чвршће стеже торбу и почиње да лупка десном ногом о под.

“Не касните сигурно, стићи ћете.”

“Ја просто не смем да закасним, неће издржати. Морам да стигнем на време да предам торбу.”

И после спавања је чудно и неповезано причао… о торби коју мора да преда, некој станици коју не сме да промаши. Не би прошло ни пар минута, а он је устајао и копао по мраку као да тражи нешто што се очима не може пронаћи. Скидао је капу са главе па је вртео руком, наслањао се на сточић за кафу и често рукавом брисао ручни сат.

“Колико има код вас?”

“Десет и десет, добро напредујемо, стижемо на време, и ја и ви”, покушала сам да га умирим.

“Ма, ви ћете и стићи, али мени време полако истиче. Ово срце неће издржати ноћ.”

“Које срце?”, упитала сам са страхом да ли тако нешто смем питати. Можда превише питам, можда је боље да се вратим књизи коју сам покушавала да читам.

“Ово, у торби. Зар ви не чујете како све време куца?”

“Ја ништа сем воза не чујем.”

“И ви сте, дакле, једна од оних  особа које виде и чују само очигледно”, насмејао ми се. ”И поред свог овог лупања и брујања, тако јасно се чују откуцаји срца. Није тешко разликовати звук откуцаја срца од звука точкова воза, покушајте.”

Опет је зажмурио.

Збуњено сам и ја затворила очи, али ничије срце није куцало у купеу. Нисам чула чак ни своје; уморно од пута, као да је заспало.

“Углавном”, скочио је са седишта, “ја већ засигурно нећу стићи! Воз би овде негде требало да стане. То је то место!”

Ставио је руку на замагљено стакло и гледао у таму која је прогутала свет. Спустио је торбу на седиште број 26, одмах преко пута мене, на шта сам ја одговорила својим зачуђеним погледом.

“Ја мислим да је следећа станица тек за два сата”, рекла сам му.

“То ви мислите, али она је управо овде негде, а ја је не видим од мрака. Чим је будем видео повући ћу ручну кочницу.”

“Нећете ваљда то учинити?”

“Дакако морам! Срце неће издржати моје кашњење, она лежи у кревету и чека ново срце. А ја не смем да је изневерим”, грозничаво је причао, окрећући главу лево-десно.

Потпуно збуњена, већ уверена да причам са неким лудим човеком који је одавно раскинуо  везе са овим светом, спустила сам главу ка књизи у намери да више не слушам празне и бесмислене приче свог сапутника.

“Ево, стаје!”, узвикнуо је и потрчао ка вратима. Воз је заиста успоравао, а човек са којим сам до малопре делила купе скочио је из воза и не сачекавши да он стане. Гледала сам како гологлав трчи пероном, а његова капа се у лету окреће за њим, да би на крају завршила у гомили ситног камења.

Чудног ли човека, рекла сам за себе, и окренула главу купеу који је најзад постао миран.

Тек што сам погледом испратила белу кућицу са клупом и отправника возова који маше заставицом, угледала сам нешто што се испред мене није смело наћи. На седишту преко пута мене лежала је искрзана браон торба. Воз је кренуо, поново је уронио у глуву ноћ, а ја сам уместо звука точкова зачула откуцаје срца.

Један за другим, све јаче и јаче…

 

Прича је објављена у Збирци кратких прича ”Заврти точак 1”

 

ДЕЦА У ТЕСНИМ ПАНТАЛОНАМА

b3bbbedc61d28595f3d8ea306419d1e9

 

Причају о одрастању. Али ти ипак не кажу све.

Како постепено и неповратно клизиш ка одраслим годинама, где те чекају сва она чуда о којима си још као сасвим мали будно маштао, и крио се испод стола не би ли ухватио коју теби недозвољену слику, заувек те остављају они папирни бродови и авиони над којимa си плакао јер линије нису могле лепо да се поравнају. Њихови аеродроми и луке постају ти све даљи, и одједном, ти им више не припадаш.

Нису ти рекли, нису ни написали, да ћеш зажалити што си ишчекивао. Да су само  мало били упорнији у убеђивању да је свет којем јуриш само једна станица на којој ћеш заувек бити, чекати нове шансе, нове прилике, и да не треба хрлити за столицом у чекаоници, где ионако сви само нестрпљиво стоје. Чекају и зноје се, само понекад погледају у небо како би можда угледали који папирни авион. Спуштају увеле образе и окрећу се теби који неуморно трчиш, машу ти да станеш, да одмориш крај високо наслаганих кутија у којима си спаковао све своје малене снове. А под облацима, машине разапетих челичних крила, лете као да некада нису биле састављене само од белог изгужваног папира. Ти и даље журиш, не обраћаш пажњу, и коју кутију и обориш, па се брдо твојих шарених маштарија разлива по већ тврдој, огољеној земљи.

Не кажу ти да што си старији, и више линија има испод твојих очију, све мање људи има око тебе. Не верујеш да ће они полако нестајати, сваким даном, скоро па неприметно, мање њих ће гледати у тебе као да си посебан. Сада се читава гомила сјати и на најмању назнаку твог плача, сви они ће сутра, некада, бројати само своје сузе. Тешко је поверовати, али ретко ће те неко заиста и саслушати. Чекаће да завршиш своју причу само да би они могли да започну своју, и тако, нити ћеш ти слушати њих, нити ће они слушати тебе. Јер и сам ћеш тада бити део њиховог света, тог света за којим сад чезнеш. И ти ћеш само чекати крај нечије реченице.

Нису те на време научили да макар мало самујеш. Стално те негде воде, увек си у буци и изложен туђим погледима који се неизоставно лепе за тебе и ретко ти дају макар неку слободу. Тако временом почињеш да желиш тај увек занимљиви свет у коме се стално нешто дешава, сви се смеју и свако жели да ти приђе и похвали те. Развејаће ветрови све те усиљене осмехе и пружене руке, а ти, ненавикнут на тишину, уплашићеш се и сусрести са самоћом коју ћеш доживети као највећег непријатеља. А самоћа је, знај, само један од наших сталних пратилаца у животу. Сви ми понекад, некад, остајемо сами.

И кад одрастеш, осећаћеш се као дете у тесним панталонама. Неће ти пријати штоф од којег је сашивено твоје одело, гушиће те оковратник, рукави ће се вући по оној истој земљи којом си неуморно, као без главе, некада давно јурцао.

Одрасташ. Све ти је на дохват руке, можеш ићи куд год пожелиш. Можеш се возити бродовима, летети ношен челичним крилима, али сада желиш само једно: да направиш мали авион од папира и смејеш се неправилним линијама. Док се оне испод твојих очију неповратно гужвају.

 

image saved from pinterest

Неки дани…

76d3de6d108c7c0347ceba6f673a2dd3.jpg

Неки дани се као млада крв сасуше на рукама. Тек исклијали, а већ почињу да личе на рану од које ће до сумрака само бол остати. Спознати их треба, научити препознати, па чим провире, чим се пробију између густог лишћа и као црв у јабуку почну да улазе у пробуђену собу, затворити им врата као непожељном госту.

Тешки су ти дани који нам, тек пристигли, а већ умиру на рукама.

САНКЕ ОСТАВЉЕНЕ НА ЈЕЗЕРУ

sanke ostavljene na jezeru.jpg

 

Од ране зоре су лежале на сред залеђеног језера окружене белином нетакнутог снега. Није било утиснутих корака око њих. Падао је ситан снег и  нечујно  прекривао замагљено огледало језера.

Седео је на обали, умирио се крај мразом украшеног чамца и пратио малог дечака како израња из оближње шуме. Знао је да ће се сваког тренутка појавити, упорно је чекао скоро сат времена иако су му прсти поплавели од хладноће. Ветар који је на мах дувао, збацио би му капу са главе, па је морао да устаје и да је јури клизајући се по леду. Са страхом се враћао назад, све време се окрећући за собом.

Дете у даљини је почело да трчи, а он се вешто сакрио пазећи да не испусти који дрхтави звук. Одавао га је једино ледени дах из грла, као дим локомотиве надвијао се над њим и увијао у најразноврсније облике и фигуре. Дечак га, међутим, није приметио.  Пришао је санкама, отресао снег са њих и свом снагом потрчао. Трчао је у круг, напред-назад, падао по свежем снегу и ваљао се као најсрећније биће на свету. Плави образи који нису могли да поцрвене упили су у себе украдену радост и усхићење поводом првог снега.

Гледао је његову веселу игру, није трептао па су му трепавице украсили наноси снега. Као хипнотисан, пратио је путању санки које су клизиле са краја на крај језера. Ситан смех је провејавао кроз то децембарско поподне, ковитлао се у круговима и са плавим сеницама летео све до врхова високих борова и чемпреса. Снег је већ слабије падао, а са мање пахуља и саме санке су биле све спорије и спорије. На крају су стале на истом месту одакле су и кренуле.

Изашао је из чамца, скинуо капу и очистио наносе снега са себе.

Како споро пролази време, бато, мислио је гледајући у залеђено језеро и никад зараслу напуклину на њему.

Беле дрвене санке су урониле у први мрак првог снега. Није било утиснутих корака око њих.

СЕНЗАЦИЈА

Сниматељ снима лабуда који се недалеко од њега заглавио у муљу и блату пресушеног језера, и крилима беспомоћно покушава да се извуче. Главу накривљује лево-десно, али не успева нимало да се помакне.

”Зашто не оставите ту камеру, престанете да снимате и не отрчите да му помогнете?”, неко га пита.

”Ако му помогнем, шта ћу онда да снимам?”, одговара.

 

30710564_924646411031563_8534723693648019456_n.jpg

 

СТАРИТИ СА ЊОМ

856b77d3ce05d2146f7a038aff19ddb7.jpg

Old Woman – From the Goddess Paintings by Susan Seddon-Boulet

 

 

Тихо је од јутрос. Ти се још ниси пробудила, а осећам да си мирно спавала. Септембарска блага ноћ те спокојну спустила на моје груди, и ја не дишем. Не желим да прекинем твоје нечујно дрхтање, тај сан из којег ја излазим јачи и слободнији.

Тихо је. Најавили су ситну кишу за данас. Ослушкујем је у даљини, не би ли на време широм отворио све прозоре и продужио ти сневање над којим и ја живим.

Дуго смо ноћас седели, ти си ме гледала у очи и танким белим прстима опипавала моје прве боре. Насмејао сам се и нежно ти склонио дланове.са мог јесењег лица.

Знам, једног јутра ћеш се пробудити пре мене и спаковаћеш моје кофере. ”Дошло је твоје време”, изговорићеш. Остарила си заједно са мном и нећу ти замерити. Зваћеш ме, и твој тихи зов умириће све године које смо поделили, нестаћемо онако како смо се и родили. Заједно, бледи, уз пар црвених суза.

Ја и моја верна Смрт.