ПОСЛЕ КИШЕ

Све се умири. Под стрехом се повремено огласи покоји покисли врабац, понеки пас залаје у даљини. Мирно је и блажено. У црвену шерпу, случајно заборављену поред чесме, кане која капља кише, тешка и звучна, као метак испаљен у ратни лимени добош.

Утихнуло. Ћути и дрвена капија, не отварају се врата, али није то због кише, већ кроз њу давно нико и не пролази. Зајезериле се неизговорене речи, све кипти од разговора који би могао да се поведе па да тече попут оне силом настале речице што кривуда крај улице зарасле у траву. Ту, где су некада одзвањали кораци, сад одзвања клијање траве, бучно толико да измешта сваку мисао о неком новом рађању. Измешта се живот одавде, као птица што гранчицу по гранчицу премешта своје гнездо.

Умирила се земља па мека и топла полегла и уздахнула. Од њеног даха замирисала је тешка необрана крушка. Мислила је да је обере, чим киша стане, али сваке јој године   иструну у подруму. Тако слатке и медне, а претворе се у нејестиву масу боје земље. И сваке године каже себи како је више никада неће брати, чак ни погледати када се тако бременита и сласна савије пред њом, а онда, опет, буде јој жао што се сва искривила од рода и као каква позлаћена сиротица поносно огрејала на већ уморном летњем сунцу.

Обраћу их, па нека иструну заједно са мном. Нека их барем нема на дрвету.

Сакриће их и од сажаљења и од дивљења ретких пролазника:

”Како се живи?”, узвикнули би из даљине.

”Како мора!”, одговарала би, бришући руке о изношену кецељу. Притом би поправљала мараму, затезала блузу, желевши да створи привид лепог и уредног живота. Увек би позвала на кафу, иако су незнанци, иако су можда и лоши људи, пљачкаши и отимачи.

Људи су, мислила је, не могу бити много гори од мене. Да макар разменимо коју реч, о времену, ако ништа друго.

А они би позив увек одбијали:

”Нека, нека, други пут!”

Који други пут, кад је путева све мање, а и они који су остали питање је куда воде. Спустила би главу, одмахнула руком и села на накривљену столицу коју је много пута поправљала. Поправљала, затезала, а она се увек изнова одупре њеном стиску и крене ка земљи. Ту се сви нагињемо и ту крећемо, те неће једна столица. Зато је временом престала да је поправља и покушава да јој се прилагоди колико год може. Па куд столица, ту ће и она.

После кише замирише на неостварени живот. Она брижно узима ципеле свих бивших укућана и ређа на мокри трем, као да су сви они унутра, разговарају и сваког тренутка ће похрлити напоље да гледају како са дрвећа докапавају мали водопади. И баш ту, крај њихових сачуваних корака, највећа је тишина. Киша је само умножава па звуци потпуно ишчезавају, ни бубице под напуклим прагом се не чују. Ни дисање заспалог кућног духа. Све се умири, покаткад само ветар дотакне одшкринута окна прозора и подсети на жамор који би завладао увек кад олуја отресе презреле крушке са дрвета и деца се растрче по пожутелом дворишту.

Она скува слабу домаћу кафу, тек помућену црним зрневљем, чисто да подсети на нешто што није вода, и седне на трем крај оних поређаних ципела, све нижући уздах за уздахом. Као напуклу бројаницу.

Замишља како један за другим у двориште улазе они које је време себично однело, а чије слике висе по прашњавим зидовима малих непроветрених соба.

Нека мирише на прошлост. Мисли.

Прошлост се пак сакрила иза поломљене бачве у углу дворишта и провири само кад примети како старица ломи своје чворновате прсте обојене у бело. Месила је погачу коју нема са ким да поломи, али нека, помисли, можда ко и сврати. Можда се неко од незаинтересованих пролазника некада и полакоми и прође кроз накривљену капију, на две стране раширених крила, као када човек широко рашири своје руке.

Гледа је прошлост тако, час зажмури, час широм отвори своје отежале очи. Све у страху или жељи да је она ипак примети. Али зна старица добро са ким дели своју кућу па с времена на време са осмехом погледа у бачву, очекујући да види лице свог сустанара.

Кријеш се, кријеш, дошапне. Више себи него њој, јер прошлост више не може да нас чује. Оглуви и оседи као стар човек, савије се до земље и вуче се за нама као којекакво уморно псето. И ма колико је човек гонио од себе она завија и цвили, тражи нешто, запомаже. Баш као бездомни пас.

  Ту си, не остављаш ме никако. Мрмља себи у браду кад год прође поред неког дрвета или већег предмета у дворишту. Крајичком ока гледа да ли ће се плашљива прошлост појавити. Ишчекује њен лик јер управо су у њему сакривени сви они које је за живота волела, а чије присуство сада осети само кроз мирис који настаје после кише.

После кише покупи она полумокро рубље и унесе у кућу. Не пере га поново јер воли кад одећа замирише на јесен. А јесен је већ ту негде, можда иза неке друге бачве или капије, у гранама високих јасенова или борова. Дише као кад неко издише, односи и ово мало сунца што јој је синуло. На зиму ће окречити и почистити целу кућу, изнеће из подрума крушке и јабуке, поређати на сто и чекати. Чекање није тако лоша ствар, мисли. Никада не знаш да ли је узалудно, јер чекање никада не престаје. Нико ти не говори колико ће оно да траје. Може трајати довека, а може се брзо и окончати. И не знаш, једноставно не знаш, какав ће исход бити. То су слатке и горке муке чекања.

Чекаће. Окружена прошлошћу и мирисом потамнелих крушака.

Неко већ мора да дође.

Трећенаграђена прича на конкурсу ”Вукашин Цонић” за 2022. годину

ДРВО ОД РЕЧИ

Речи ме не умирују. Речи ме узнемире и нагоне да тражим оно што у писању нико није пронашао. Олакшање, ма колико јако било, само је тренутно јер то исто олакшање тражи нове речи, и речи, и речи. И никад краја. Као зависност од опијата, зависност од писања је тешка и неизлечива. Не престаје са спуштањем оловке. Писање траје и у сну, па починка нема. Кроз танке снове опет се пробијају речи, не дају души мира. Писац се никад не опорави. Не уме. За вечност је везан за дрво од речи.

ПРЕК ЧОВЕК

Мислио сам да им кажем. Све, да се не слажем са њима, да сматрам да греше. Али ћутао сам. Као и увек. Стегло се нешто у мени, ваздух преостао од претходног удисаја завезао се у чвор и гушио ме као тешки оковратник.

Помислио сам да се супротставим, али били су јако убедљиви. Чак сам почео да сумњам у своје мисли, замало, у свој здрав разум. Стискао сам песницу, као грумен родне земље, као да држим своје срце које посустаје. Један од њих причао је веома гласно, на челу су му се оцртавале две куцајуће жиле, пулсирале су у ритму његових громких речи. Покушао сам да проговорим, чак сам изустио и слово. Уста су ми остала отворена попут рибе на сувој обали, а тако сам се и осећао. Уморено, узидано у неосветљене, неме просторије без људи.

Отишао сам. Без речи. Све оне које сам пожелео да изговорим остале су у мени, негде између помисли и намере, на довратку звука и пред капијом разговора. По ко зна који пут нисам им рекао…

грешите, има још мишљења, нисте у праву!

Такав сам. Због прећуткивања ми се често дешавало да истрчим из просторије, толико нисам могао да смогнем храброст и успротивим се нечијем убеђивању. Јер били су прегласни, а приметио сам да су и сличне мени плашили само што су они некако успевали да се изборе са ароганцијом тих надасве дрских људи.

Једном приликом боравио сам код пријатеља из детињства. Позвао ме је на ручак, што се, искрено, ретко дешавало, али позив сам прихватио очекујући угодну атмосферу и пријатан разговор са старим школским другом. Његова жена, скромна и тиха особа очигледно завидних врлина, спремила је укусан оброк. Није много причала, а искрено, нисам ни ја, јер како у миру разговарати када је њен супруг, а мој драги пријатељ, све време разговарао телефоном. Повремено би спустио слушалицу, извињавајући се до неба, а одмах потом настављао са преговарањима и договарањима. Трговачки је путник, сасвим сам га разумео, али побогу, није ме видео пар година и сигурно смо имали бар неколико интересантних тема за разговор. Разочарао сам се, и тако разочаран посматрао сам његову жену како спуштена погледа ваља неку кухињску крпу у рукама. Приметио сам како гута речи, а и сам сам почео да осећам стезање непостојећег оковратника. Везује у чвор реч по реч, а све кроз упорно убеђивање њеног супруга упућено некоме са друге стране жице. У покретима њених немирних прстију препознао сам себе и своје пориве да наједном, без опомене, истрчим из просторије. Али куд побећи? Свет је пун оних који нас не поштују, оних којима је неко други пречи, на крају, оних који нас кроз мале неприметне гестове понижавају до те мере да губимо основно достојанство.

Мој пријатељ из детињства, завршивши са својим неодложним разговорима, спустио је разједињујућу направу крај тањира и питао:

”Где смо оно стали?”

”Нисте ни почели”, изговорила је његова жена, бацивши изгужвану крпу на под. Изашла је из собе, све вукући за собом гомилу реченица које би просула ту пред нас, само да смо било шта проговорили. Ћутали смо, и ја и пријатељ. Гледао ме је погледом остављеног човека који зна да је погрешио.

”Видиш како ме не разуме”, узео је чашу вина са стола.

 ”Срећа да постоје људи као што си ти. Они на које можеш да рачунаш чак и ако их годинама ниси видео, који ти се неће наљутити ма шта урадио.”

Пошао је да наздрави сусревши се са мојим млаким изразом лица. Мислио сам да  му кажем све оно што ми лежи на души. Да сам сам, да сам жудео за разговором са старим пријатељем и да сам данима ишчекивао овај сусрет. Наздравили смо и ја сам убрзо слагао да морам да журим кући. Након тога више се нисмо видели. Чуо сам да га је жена оставила, хладнокрвно и без кајања.

Отишао сам. Без речи. Али сву ноћ сам се превртао по кревету, гласно изговарајући неизговорено.

”Ћутим, јер се плашим ваше дрскости и непристојности. Целог живота прећуткујем зато што сте прегласни и намећете се свуда, и где вам је, и где вам није место. Повлачим се и прелазим преко ваших површних и неутемељених ставова из једноставног разлога што знате да ударате ниско, а ту већ нисмо на истом. Не знам да вам вратим истом мером, ма шта ми радили и рекли. И увек ћете побеђивати. Ћутим, јер вас се плашим, ваше гордости и ваше смелости да срушите моје муком уздигнуте папирне змајеве.”

Пробудио сам се у цик зоре. Небо се тек отварало. Кошава је надјачала сунце, ту упорну звезду која нам не допушта да увенемо. А баш тако сам се осећао. Увело и суво, без спасоносне свежине која ће ме вратити животу.

На улици сам био једини шетач. Тек по који радник градске чистоће, ревносан у свом узалудном послу. Ветар ме је изгурао са тротоара и нашао сам се на улици. Одмах испред аутомобила који је нагло закочио. Из њега је излетео бесан човек, гневно показавши да је за пешаке црвено светло. У њему сам препознао једног од оних људи због којих сам оне ноћи остао са неизговореним речима и незапочетом свађом. Док је викао на мене и на крајње арогантан начин ми објашњавао да сам могао да погинем, а да је његов аутомобил могао да заврши на скупој поправци, неприметно сам му прилазио. Корак по корак, убрзан само додиром скоро па умирене кошаве, нашао сам се крај његове ситне фигуре коју је битном чинила само несносна бука коју је испуштао. Застао сам и гледао те закрвављене очи, без дубине и сјаја, спремне да пресуде и не саслушавши другу страну. Ћутао сам, као и увек, све док бесна фигура небитног човека није учинила нешто крајње очекивано, а опет, тако ниско и провидно. Пљунуо ме је, онако дечачки, без аргумената и срама, и не помисливши на могуће последице. Чак их се и не бојавши. То ме је највише заболело. Ни то што је учинио, тај поступак незрелог човека, није утицао на оно што је уследило. А уследила је лавина мојих потиснутих речи и осећања, свега што сам годинама прећуткивао, спутан дрскошћу смелих и необразованих појединаца који мисле да су важни и посебни. Стиснуо сам песницу, затворио очи и пар пута снажно, готово махнито, ударио небитну фигуру по глави. Осећао сам се ослобођено, чак сам и заборавио на то да чиним нешто због чега ћу највероватније бити строго кажњен, а још је и потпуно погрешно и нељудски. Искалио сам свој бес на једном од оних због којих сам се целога живота осећао мање вредним, само зато што ми учтивост и домаће васпитање нису дозвољавали да се супротставим њима, прегласним и гордим.

Од тада, тог по мене кобног дана, све је некако другачије. Одслужио сам своју казну, мирно и неприметно. У њој сам, чак, помало и уживао. Све што не изговорим, ја запишем. Не ћутим више толико. Настојим да се клоним бучних људи, што и другима саветујем. Где је буке и галаме, мало је разума и осећања. Преки људи не расуђују добро.

А чудно. У образложењу моје пресуде писало је:

”…очигледно прек човек, није расуђивао добро.”

Под стопалима

Кад под стопалима осетиш како се мокре гране ломе

и један кестен се докотрља до твојих корака.

Подигни главу и поздрави јесен,

ниједна више неће бити као ова.

Стари небо, а и ти си опасан борама,

исцртавају ти путеве којима и не знаш да ли ћеш поћи.

Кад почне да пуцкета, и зелене бодљикаве лоптице те замисле,

(А једном си их већ негде газио),

затвори очи

јесен ће се убрзо уморити,

треба утишати кишу у души и

спремити се за први снег.

Предаја

Јесен везала дане белом марамом предаје у чвор. Теку они и пролазе, али све наилазећи на ону грудву која застаје у грлу као грумен немира и потом се разлива у телу попут хладне камене воде. Такви су јесењи дани. Наизглед питки, опточени свежином и здравим сном, а ипак тешки, обмотани страхом од будућности и посути прахом прошлости. Предати се значи прихватити спотицање о чвор, као о неминовно јесење страдање од лишћа које нас затрпава.

ОГЛЕДАЛО

Никад није отишла

Прашина се накупила око малог глобуса,

Игла на компасу се размагнетисала,

Не препознаје више свет.

Њена писма сам спалио,

Али су, временом,

Слова почела да се исцртавају по зиду,

Да израњају из прераног мрака.

Никад није отишла

Заспала је крај поцепаних дневника,

Крај урамљених слика мојих омиљених писаца

Никад није напустила моје огледало

Објављено у Изворнику број 12

Ту, пред зиму

Неке јесени треба закључати. Тешким катанцем забравити. Да никад не изађу, никад лишће не проспу. Неке јесени треба преспавати. Па пред зиму, ту, негде око првог децембра, отворити јој врата да се потуца по каљавим друмовима, као пас без дома, река без корита.

Нашто нам јесен, кад смо већ претрпани лишћем, и ко зна чиме још, кад смо пожутели и увенули, нигде прихваћени и нигде умирени.

Ту, пред зиму, пустити је, као са ланца. Нек тако бесна уједе неког другог, не нас, у катран и пепео уваљане и оштром травом посуте.

Ту, пред зиму.

На ивици светова

Одломи тај грумен што тежи и баци га у море. Пусти нека га прихвате корали, и плаво, и ветар што ваља беле облаке тик изнад површине.

Докле ће те кљуцати гавранови, твоје стопе посипати пепељастим зрнима, као да те никада није било? Одломи то, да, то за шта се држиш, и баци га у плави амбис, међу звезде и ситне неухрањене рибе што једва чекају да се са ивице светова нешто докотрља. Скочи, прокужен животима и сновима, у ту меку постељу, где сневају незаспали. А онда изађи и прошетај обалом, они никада нису видели, и никада више неће, како из посечених стабала ниче рукавац реке, нешто потпуно другачије од онога што је угушено.

Путовање

Ауторска фотографија, Лет изнад лабудова

Облаци се крећу и

Не мирује сан

Бар на један дан,

Уплашен и прогнан,

Да се под камен сакријем,

И сенком мира опијен

Да се уз маслачак збијем

Облаци се крећу

А ја… куд ћу, где ћу?