ЏАК ПУН ГРЕХОВА

Не подижем поглед. Само корачам. У очима ми сузе, тешке, као капи амазонских киша. Падају испред мене у зрео снег, а ја их остављам да се заледе попут овог проклетог срца у мојим грудима. Налетим на дубљи снег па пропаднем до колена, а они јадни, мјаучу, да ли од хладноће или предосећаја да ће им се нешто страшно десити.

Од малих ногу сам заволео животиње. Мајка Јана је причала како је трећи дан по мом  рођењу у колевку са мном ставила и једно мало штене како бих осетио топлину животиња. Још је говорила да нема веће љубави од оне коју та невина створења осећају према нама. Осетио сам је, много пута, онда кад би ме људи изневерили па бих желео себи срце да ископам… да никада више не верујем никоме и одем далеко, тамо где ми срце није ни потребно. Привијао бих се уз дрво, уз камен, уз све оно што у себи нема ни трунку људскости, све док нисам схватио да у свему више људскости има него у варљивим људским очима, њиховим ситним, малим душама. Склупчао бих се уз пса, мачку, јагње, сео на траву и гледао како из њихових наизглед безбојних очију сипа топлина, као топла киша у јулско поподне. Заволео сам ћутање риба, лепет птичијих крила, нечујно корачање мачке по старом земљаном поду, онда кад је мајка метлом јури што уноси мишеве у тек очишћену кућу. Све сам то заволео. А сада се крећем овом пустодолином, као да у џаку носим леш, а не пар шарених мачића, још непрогледала. Газим овај језиви снег и проклињем облаке што су га баш ноћас посејали по пољима и њивама. Да су сачекали, да их само пустим, можда их неко узме… можда се неко ражалости над њиховом тешком судбином. Али, њихова судбина не би била тешка да се ја нисам дрзнуо, да их ја својом грубом ручердом нисам зграбио и стрпао у овај кавез. Ништа од свега овога не би било да се луда глава није спустила пред женином наредбом: ”или ја, или они”. Где је само нађох тако бездушну, као да су је сами ђаволи одгајали… укротила ме, уплашила, запретила, њеним животом условила.

Скидох капу и бацих је у напуклу бару. Она се мало задржа на површини па потону, као да сам је у само море бацио. Мачићи почеше да мјаучу, али се џак једва померио. Нејако је то, ситно, а са много више душе него оно створење из моје куће што ме натера да начиним овај неопростиви грех. А грех је то, велики. Кажу… животиња је то, још није ни света видела… то се не рачуна. А ја газим дине нападалог снега и плачем, као да сам неко дете понео да бацим.

Испред мене пут. Сеоски, каљави. Види се да су недавно прошла нека кола, биће да овде има људи. У даљини се уздизао дим из оближњих кућа. Облаци су претили да затрпају моје трагове. Размишљао сам да останем са њима, гледао у небо, очекивао олују. Ма, нека ме затрпа заједно са њима, да ниједно пролеће више не видим. Отворих џак. Малене њушкице су вириле из поцепане тканине, полуотворених очију. То ситно, мршаво, смрзнуто, а већ више душе од мене има. Ја стојим изнад њих, онако проклет и прогнан од Бога, одлучујем о нечему о чему никако не бих смео.

Ко сам ја да вам прекрајам живот? Па нека сте сто пута животиње! Ко сам ја да вам узмем тај поклоњени дах из грла? Као да нисам и ја добио исти поклон? Да живим, док ме Свевишњи не покупи.

Сузе ми полише лице. Нека смо и ја и она прогнани из раја, ако нам је тамо икада и било место. Мајка Јана би ме сада истукла, послала у кревет без вечере, а онда данима учила о људскости и моме месту на овоме свету.

” Не смеш никога повредити. Ти немаш право, није ти дато да одлучујеш о туђем животу ”, рекла би.

Снег је почео да веје. Отворио сам џак, склопио очи и кренуо назад својим уклетим траговима. Лажем. Каквим траговима… о оваквом човеку никакав траг неће остати. Што сам се више удаљавао, све више су ме прогањале њихове чисте очи. Док се моје срце, са сваким новим кораком, све више давило у блату неотопљеног снега.

The illustration of Paul Oscar Droege ( 1898-1983

ТРЕБА ВОЛЕТИ

            Волим зиму, што хладнију, што јачу, јесен што кишовитију. Тмурно и сиво време, кад људи ретко излазе не улицу.

Волим да шетам тим празним улицама, па ако и налетим на неког пролазника, волим да га не видим. Да је умотан у топлу зимску одећу од главе до пете.

Волим да носим шалове, рукавице…да пијем чај кад устанем ујутру, одмах потом врелу кафу. Волим да гледам у прозоре. По могућству, замагљене. И волим ветар, звук јаког ветра. Када је мирно, кад и дрвеће мирује, хвата ме паника. Ништа се у  природи не дешава, не личи ми на добро.

Волим пуцкетање дрвета у шпорету, мирис куваног вина. Не волим цимет, у кувано вино стављам само шећер…кашичицу- две. Највише волим читање неке старе књиге, понекад ми није важно која је, све док мирише на изгорелу хартију и печене јабуке.

Волим да цртам по ободу страница. Кругове, квадратиће, најчешће неку комбинацију геометријских облика, који када се погледају са мале даљине личе на тајанствене цртеже са неког древног храма. Волим да застанем са читањем када је најлепше, да оставим књигу и замишљам крај. Када је најзад прочитам, увек зажалим и сачекам да прође пар дана пре него што отворим другу.

Увече волим да ћутим, не волим дуге и бесмислене разговоре у којима се по сто пута понавља једна иста ствар. Увек заволим оне притајене људе који мало, а пуно тога кажу, и не истичу се превише. Волим музику, лагану, тиху, некада и ону бучнију, али сам тада обично нерасположена или тужна.

Волим осећај ишчекивања рефрена у омиљеној песми. Мир, време само за мене, пригушено светло, мирисне свећице, завесе у боји. Да гледам у звезде, тражим звезду падалицу, лежим на трави.

Волим излете, корпу пуну хране, флашу црног вина… романтику. Поглед на опустелу сеоску ливаду, кућицу у шуми, путељак. Не могу да се заситим шумских јагода, а посебно уживам у печуркама.

 Волим реке, а више од река волим потоке, уживам у њиховим малим слаповима. Обично застанем да ослушнем жуборење и игру воде, зауставим своје свет на пар минута и изгубим се у том прозрачном велу.

Волим да отпутујем, онако како могу, кроз филм, књигу или машту. Да посетим своје село, своје давно детињство, своју давну срећу. Кроз поља ливадског цвећа да прошетам, и да после пешачења седнем на камен и окрепим се свежом изворском водом.

Понекад сањам да летим. Волим да летим, и надам се да ће ми некада израсти крила. Када сам била млађа, сањала сам да седим на облаку. Кад год бих се осећала тужно и усамљено, замишљала сам степенице које воде висинама, иако се висина плашим.

Волим земље у којима није важно колико новца имаш у џепу, а у ствари никада ниси гладан. Чула сам да су на Куби сиромашни, али срећни људи. Не волим лето, нисам љубитељ мора, али би радо посетила Кубу. Тамо пуше томпусе и није им важно колико су стари, јер и стари и млади играју уз звук истих инструмената.

Волим мостове, тунеле, обично зажмурим када уђем у неки и чекам светлост. Тада се разочарам. Возове посебно волим, иако не волим да чекам. Станице, какве год, подсећају ме на растанке, а растанке не волим.

Волим плишане медведиће, гумене бомбоне, детињство ми се срушило онда када сам престала да добијам пакетиће за Нову годину. Детињство се закомпликовало, али ја и даље гледам цртане филмове, не дам му да тако лако нестане. Волим празнике, посебно Божић, породичну атмосферу, топлину дома. Иако не волим јутра, тада ми миришу на наду, можда и срећу.

Волим људе, иако су ми рекли да их не треба волети. Ма колико се трудила, не могу да их не волим. Ишчекујем дан када ће и они открити шта воле… без увијања, без даљег одлагања.

Треба волети, силно и несебично. Облак, кишу, ветар, пса, удах, ноћ, звезду… човека. Што више волети значи више живети. Макар били једини који искрено волимо.

ZAPISANA NA KAMENU

Posedujem tek onoliko

Da nemam šta da izgubim.

Neke bezvredne rukopise

I gomilu loših slika.

Sputavali me,

Ali nisam zaboravila svoje ime.

Svako njegovo slovo

Zapisano je na kamenu.

Kad umremo,

Kamen nas čuva od zaborava.

Ni kiše, ni snegovi,

Ništa ne pomuti naš vek.

Znaće da smo živeli.

Ne urežu li te na kamen,

Vetar će ti uništiti trajanje.

Živi da ostaneš zapisan na kamenu.

A ja posedujem tek onoliko

Da nemam šta da izgubim,

Takvima od ispucale kaldrme

Spremaju najduži put.

ДАН НАМЕЊЕН СЕЋАЊИМА

На бескрајно плаветнило спустила се ноћ. Уздахнули су, свако на свој начин. Тишина је окупала немирне валове, по којима је треперио таласасти одсјај звезда.

            ”Чега се најчешће сећаш? Јесу ли то црвене зоре? Ветар у крошњама? Пахуље на прагу?”, упитао је.

            Благо се окренула, угледавши га како ужива у замишљању ветра. Њихао се лево-десно, као да се око њега игра поветарац са оближњег брда, а у ствари, једино што се покретало око њих био је сјај оних звезда које су одбијале да се угасе. Ситан песак под њима мирисао је на мрак. Још ситнији и несталнији од тих жућкастих слапова који су се, по одласку још једног плавог таласа, привремено смиривали.

            ”Улице, дуге улице и дрвореда. У пролеће, читава улица би се забелела од пупољака, а у јесен, кад лишће опадне, под ногама би шуштало као што ова вода шушти под  месецом.”

            Чим је одговорила, глас јој је утихнуо. Мало се одмакла од њега, наслонила на оближњу стену и сетним погледом испратила сноп светлости који се поред њих укопавао у меко тло. Као блистави мач.

            ”Ја се покаткад сетим погледа са мог прозора”, осмехнуо се загледан у модру даљину. ”Леп је то крајолик био. И сада је, само сам начуо да се доста тога променило. Неки рибар је у разговору споменуо како су баш дрворед посекли. То дрвеће под којим бих често застајкивао и гледао дрвене кућице из којих вире ситне главе радозналих птица. На мом прозору су зими налазиле уточиште, остављао сам им мрвице хлеба и скривао се да их посматрам.”

            ”Недостајање је једино што нас повезује са тим светом”, прошапутала је морска звезда. ”Недостајање и бескрајна вода која се судара са њиховом обалом.”

            ”… њиховом обалом”, сетно је потврдио црвени корал.

            Носталгични разговор прекинула је ретка киша која се ниоткуд спуштала на прозирни плави плашт. Као последња нада, треперила је свега неколико тренутака, а онда се умирила и оставила их да у своме сећању неометано тугују.

  •  

             Дан који му је променио живот и смрт требало је да протекне мирно, без много муштерија и гужве, тек толико да му не буде досадно. Планирао је да заврши израду једног лепог прстена од белог злата, недавно нарученог од упорне старије госпође која се дуго пре своје одлуке распитивала о цени и квалитету самог рада. Некако је успео да се нагоди са њом, јер је након вишегодишњег рада лако могао да препозна богаташе који накита имају толико да могу кућу обложити њиме, и оне много мање имућне који једва сакупе довољно пара да неком ближњем приреде изненађење. Нашли су се на некој обострано прихватљивој цени и са нескривеним задовољством убрзо је почео да ради на малом прстену од белог злата. Узео је свој прибор, пустио тиху музику и таман кад  се спремао да начини први потез, неки далеки глас му је дошапнуо: нека буде што лепши, немој да узмеш новац за њега.

Осврнуо се око себе. Радња је била потпуно празна. Испрва уплашен, наставио је рад на прстену, тако узбуђен као да му је то први прстен који прави. Уживао је гравирајући ситне детаље, ношен музиком коју је приликом рада увек слушао.     

 Врло брзо прстен од белог злата био је завршен. Када се упорна госпођа једнога дана појавила, била је одушевљена изгледом прстена. Рекла му је да изгледа као да сачињен од месечине, и да ће њена болесна кћерка бити веома срећна због поклона. На тренутак се сетио гласа који му је шапнуо да не наплати прстен, па је, на женино велико чуђење, само запаковао бели прстен у кутијицу и пожелео добро здравље њеној ћерки. Није јој дао никакво објашњење, а што је још чудније, није га дао ни себи. Осетио је мир у срцу и души, онакав какав човек осети само кад учини неко добро дело.

Од тада је све чешће поклањао. Због тога је доспео на руб пропасти. Продавао је злато и сребро, као у неком магновењу, све ношем добротом чији је учинак једном окусио. Куповао је храну сиромашнима, не жалећи ни један грам. Када је најзад све распродао, остало му је тек толико да живи мирно и да не гладује. Сви су се чудили његовим поступцима, корили га због бацања пара на сиромашне, причали како свако треба да гледа свој живот и да се не меша у устројство света.

”Ако је неко сиромашан, сиромашан је јер је сам крив за то. Не треба помагати ономе ко се не труди да му буде боље”, причали су му. Он  је све то слушао и није марио. Његова  душа била је пуна неке светле благодети. Ни сам није знао одакле.

Стигле су године, оне кад старост удара својим тешким штапом по изнемоглим леђима. Ништа није имао, али му ништа није ни требало. Схватио је да је свој живот уложио у друге баш на прави начин. Кћерка оне жене којој је поклонио прстен редовно га је обилазила. Мирно је отишао. Не сећа се бола, не сећа се патње. Пробудио се баш под тим плавим небом, у дубоком мору. Као црвени корал који ће једнога дана постати нечија вредна огрлица.

  •  

”Штета, моја звездо. Тек за годину дана моћи ћемо поново да разговарамо. Да се сећамо”, зањихао се у ритму подводних струја.

”За мене и није нека штета”, подигла је облак морске прашине. ”Сећања која ја носим са собом и нису тако лепа.”

Морска звезда се скупила, сакрила своје краке као да се стиди онога што треба да каже. Дан је одмицао. Било је веома мало времена за њену исповест.

  •   

Нису сви путеви у животу такви да својим избором можеш одабрати несрећу само за себе. Некада, свесно или несвесно, кројимо и туђу судбину. Судбине се преплићу, умрежавају, често знају и да срасту једна уз другу. Тако од две судбине добијемо једну, од четири две, и никад краја ни конца. А такав је уосталом и свет. Састављен од безброј путева који се покаткад толико замрсе да их ни сам Творац не може размрсити.

Елем, будућа морска звезда била је једна од тих ситних карика у ланцу које неминовно утичу на круг до себе. За свог људског живота била је млада, неискусна мајка чије су године биле толико лаке да нису могле понети већи животни терет на плећима. Једноставно, у том периоду се јури за сновима, кроје планови и граде дрхтаве куле од карата, за које ионако знамо да ће кад-тад пасти. Њој је, међутим, живот кренуо неким другим током па се са својих непуних осамнаест година нашла у улози мајке. Потпуно сама, како то обично бива када нам конци којима покушавамо да ствари држимо под контролом исклизну из руку, настојала је да се избори за бољу будућност свог детета. Радила је разноразне послове, уплашена тог бучног света што се одједном наслонио на њене још увек дечије руке. Временом, све што је радила није било довољно да њих двоје преживе. Зато се све чешће дешавало да један хлеб купи, а други сакрије под пазухом, искраде се у великој гужви и не плати, украде коју новчаницу из отворене касе. Стид који је обузимао у почетку био је толико јак да ноћима није могла да заспи, осећајући велико кајање због учињеног. Касније, како је такав живот постао њена свакодневица, несанице због лоших дела биле су све ређе, а ситни мали прекршаји све чешћи.

Дан који јој је променио живот и смрт започео је игленом кишом која пажљивом оку показује мале ожиљке који после ње остају на кожи. Није било времена за чекање да киша стане. Обукла је свој танки капут, сакрила се под његову капуљачу и изашла на улицу. Требало је купити мало хране. Раднице у оближњим радњама већ су приметиле њену навику да макар нешто ситно изнесе не плативши, тако да је углавном у свим продавницама била на лошем гласу. Ношена мишљу да једном може бити ухапшена и одвојена од свог детета, упутила се цркви са чијег је звоника у том тренутку допирала кратка звоњава. Идући ка великим дрвеним вратима ломила је прсте као да улази у неку казнену установу под чијим окриљем се одиграва кажњавање преступника. Прекрстила се неприметно, кријући три склопљена прста и од себе саме.

Унутар цркве није било никога. Са свих страна гледале су је умирујуће и благонаклоне очи светаца. Спустила је поглед и пришла олтару. Поред ње горело је кандило. Мирис тамјана окупао је њену заспалу душу па је на трен скопила очи сећајући се својих детињих снова. Све је требало да буде потпуно другачије, помислила је. Отворивши очи угледала је свежањ новчаница крај светле неме иконе.

Немој да узмеш, нека остане где јесте… зачула је глас. Стресла се од језе, опет затворила очи и наглим покретом руке зграбила свежањ. Чим је потрчала ка излазу знала је да је учинила нешто неопростиво, нешто што ће је заувек обележити. И то не само њу, јер судбине се преплићу и умрежавају па често кројећи своју прекрајамо туђу. Будућа морска звезда отишла је неславно са овога света, лишена онога за шта се највише борила. Дом за напуштену децу прихватио је још једну изгубљену душу, и не питајући шта се заправо десило са мајком. Ваљда су судбине толико срасле да је неупитно да је и она негде остала напуштена.

  •   

Ноћ је пала на тихи подводни свет. Поново тишина, бескрајно ћутање које нико не намерава да поквари. Сва створења утихнула, готова да се осећа срећа што је прошао тај дан намењен сећањима. Пред њима је читава година потпуне празнине, где ништа, ни ружно ни лепо, неће изронити из магловите свести и везати их за стуб неуспелог заборава. Вечност ће бити само реч, само претећи нејасни глас о који се свако од њих барем једном у свом животу оглушио.

Црвени корал и морска звезда заспали су већ са првим месечевим зрацима. Јутром ће рибари забацити своје удице у њихово царство, и не слутећи да их на дну стрпљиво чека њихово место за вечност.

2. награда на књижевном конкурсу ”Миша Цветановић” 2020. год.

ДУША

Кад изгубиш душу, изгубио си кључ којим се отварају врата старе куће твојих предака. Узалуд лупаш, гледаш кроз зарђалу кључаоницу, наслућујеш сенке и обрисе њиховог давног присуства… сви су те напустили. Као новорођенче којем су одсеклу пупчану врпцу и бацили га нејаког у овај страни свет, прекинуо си везу са својим коренима, и усамљен, без нити која те повезује са земљом из које си као мали безазлени цвет поникао, копниш под туђим крововима, пред прозорима који нису твоји.

Кад душу изгубиш, поклекао си пред ђаволом који те данима и ноћима искушавао. Предао си се његовој разарајућој снази, на милост и немилост том суровом противнику анђела и Бога. Пружио си му руке: ”ево, води”, надајући се да ће можда он попунити ту празнину коју годинама осећаш у себи.

Најзад, кад изгубиш душу, губиш и себе и друге. Од себе си одустао, другима не даш да ти приђу, реч уделе, неким делом помогну да залечиш ту рану која зјапи дубоко у теби, тај бес који према свету осећаш. Блед си, нема крви у теби, те модре течности што прожима твоје биће и настоји да те одвоји од боје зимског неба, да не личиш на облак пре тешког снега, на залеђену, напуклу бару у фебруарско јутро. Неко је крај тебе давно прошао, неко те давно као ту бару поломио, напрсао си као стакло, али је сада некоме од твоје хладноће срце смрзнуто па у неверици хода улицама, са питањем: зашто баш ту стадох? Та вода ме разболела.

Зато не губи душу. Стави руке на груди и греј је све док је не угрејеш. Опасна је ствар та душа. Твоја празнина ће многа клизишта покренути, многе лавине проузроковати, поплаве ће бити уобичајена појава за оне који стану крај тебе. Само ћеш сузе гледати, пресвучен зимском несаницом која се твојим греховима храни.

Noć uoči Božića

Zaspao je tiho i nepomično. Srce mu se smanjilo, sklupčalo, pa kao što se ozebli vrabac šćućuri u svom naprečac skrojenom gnezdu, tako se i ono umirilo, zadrhtalo, dva-tri puta poskočilo, i onda utrnulo i zauvek odletelo. Osetio je samo kako mu zimski vetar hladi obraze, kao da je neko pustio sve vetrove sveta da mu daju krila kako bi se što pre vinuo u visine. Nasmejao se poslednji put, iskreno i milo, jer svet kome ide nimalo ne liči na onaj sa kojeg odlazi.

Prozori su bili širom otvoreni. Gazdarica koja mu je porspremala sobu, donosila čaj i poneki keks, kao da je nešto naslutila pa je sva krila raširila, sva okna razapela, kao jedra na brodu koji se sprema da otplovi. Kraj uzglavlja mu je ostavila parče mokre tkanine, za slučaj da mu se u toku noći vrati vrućica. Knjigu je sklonila jer već dugo nije mogao da čita. Samo je povremeno buncao, nabrajajući joj svoje omiljene knjige i jedva citirajući odlomke iz omiljenih romana. Slegnula bi ramenima, a doktor je samo uzdisao.

”Kako živiš, tako i umireš”, komentarisao je.

Živeo je kao onaj vrabac sa početka pričanja. Sitno i neupadljivo. Jeo kad je šta imao, skakao sa jednog životnog puta na drugi, kao ptica sa grane na granu. Nikad nije mnogo tražio, pa mnogo nije ni dobijao. Jače ptice su ga uvek pobeđivale, a on se sklanjao i ćutao.

Te noći je samo zaspao. Bila je noć uoči Božića. Na ulici nije bilo ljudi, svako je svome domu odleteo. Svetla januarska noć obasjala je sve njegove i tuđe grehove, pa su se umesto pahulja po nebu igrali crni, beli i sivi kolutići dima, kao odbljesci različitih duša. Mirisalo je na timijan i sveže pečenu bundevu, crno kuvano vino i pitu sa jabukama. Osetio je kako mu se srce smanjuje i kako posle prvobitne hladnoće postaje sve toplije i toplije. Odnekud je zagrmelo, čuo je jasan dečiji smeh, pustio suzu i odleteo kroz širom otvorene prozore.

Bilo je to veselo božićno jutro. Gazdarica je skuvala čaj od kamilice i uputila se ka njegovoj sobi. Ni traga od jednog pesnika. Samo toplota, velika toplina, kao da si najveću peć založio i seo kraj nje da se ugreješ. Samo toliko.

Art print by Veronica Minozzi

Видино платно

Вида је седела над шиваћом машином, замишљена и тужна. Бод по бод, пред њом се појављивало шарено платно испреплетано на пар места. Покушавала је да поправи. Кидала маказицама, крпила и спајала, али би се платно поново претварало у чвор.

Разбацана тканина, недовршене завесе, полузакрпљене чарапе, распаране хаљине. Муштерије су давно отказале своје наруџбине јер су се појавили неки нови кројачи, отменији и опремљени бољим и спретнијим машинама, али Вида није могла ни смела да одустане. Све што су јој оставили, све што су заборавили, бацили, решила је да поправи.

Соба је мирисала на прошлост. Доћи ће поново, мислила је.

Нико није долазио. Врата се нису отварала, један исти ваздух кружио је данима, претварајући се постепено у дим.

У том диму, Вида је украшавала старе хаљине, навлачиле им беле прозирне чипке, све знајући да их нико никада неће обући.

Бод по бод, нестајала је, а пред њом се једног дана распрострло бело платно са урезаним њеним корацима.

БЕЛИ КОЊ У СНЕГУ

“Само право, прати пут, не застајкуј често. Дубок је снег, гледај да идеш тамо где већ има утабаних стаза”, сећао се очевих речи.

“Одмарај коња кад можеш, и пази на чутурицу”, одзвањало му је у глави.

Коњ се већ уморио, па је сишао са њега и погладио га по њушци. Из раширених ноздрва избијала су два снопа паре, а бела дугачка длака сјајила се на поподневном хладном сунцу. Још два сата и сунце ће нестати иза оближњих брда и остаће сам, заробљен у негостољубивој шуми. Мораће да пожури, да замори већ изнемоглог коња и стигне пре првог мрака.

“Кад стигнеш до високог храста под којим ћути једна мала клупа, одмори душу и коња и осврни се око себе. Мало даље је пут који води дубље у шуму, не плаши се, седи на коња и као ветар прохуји. Неће проћи много и бићеш на једној широкој ливади.”

Сишао је са белог коња и сео на клупу. Још нејаке руке  дрхтале су од хладноће, па их је тако поцрвенеле и хладне гурнуо под дебео зимски џемпер, чији су му рукави били предугачки и често падали преко дланова. Попио је пар гутљаја воде, све гледајући у свог коња који је снажно рзао и ударао копитама по снегу. Са храста се на њих обрушавао снег, заклањајући видик на густу шуму која их је опкољавала. Проверио је да ли је торба око његовог појаса чврсто везана, гурнуо руку у њу, а када му је под прстима зашуштало писмо, попео се на свог неоседланог коња и појурио ка путу пред њим.

Коњ је заронио у сметове, раскопао нетакнуте планинске дине и одједном је као ветар почео рушити зидове од стакла што су избијали на путу. Осетио је снагу свог старог коња, морао је чврсто да се држи како не би завршио у снегу. Као да се подмладио, коњ је пројурио кроз затрпану шуму и убрзо је изашао на ливаду о којој му је отац причао.

“Са друге стране је опет шума. Одмах ћеш наићи на поток, па допуни чутурицу и напој коња. Продужи даље брзо, јер неће проћи много а већ ћеш прве куће угледати.”

И чим је угледао тај поток, он је сишао са коња и узео чутурицу. Али чутурица је већ била пуна, иако је скоро до последње капи испразнио. Коњ се напио воде па је само мирно стајао крај потока а црне очи су се утапале у надолазећи мрак. Постајало је хладније, и његове мисли су једва призивале очеве речи.

“Њихова кућа је међу првима, опасана дрвеном оградом, можда ћеш је се и сетити. Видећеш амбар и бунар мало даље. Не вичи, само уђи и предај писмо. А коња нахрани и чекај.”

Узјахао је, претходно још једном проверивши писмо. Мрак је лагано гутао шуму и све већи страх је почео да господари његовим срцем. Често је жмурио и дубоко дисао. На трен му се учинило да сања, па је замишљао како јаше у шуми надомак своје куће, где га чека топла постеља и дечија безбрижност. Његов бели коњ је пуном снагом јурио кроз храстову шуму, не посустајући ни на трен. Дуга бела грива вијорила се као застава, секла је  мрак по коме су провејавале ситне пахуље.

Из ноћи су израњала мала светла. Јаче је пригрлио коња и он је убрзо стао пред једном кућом. Имала је лепу ограду и велики амбар. Сузних очију је пољубио коња и повео га у двориште. Неко се унутра смејао, повремено би се зачула и песма. Отресао је снег са чизама и нечујно покуцао. Смех је био све јачи, па је одлучио да непозван уђе.

“Откуд ти, сине, по овој зими? Где је отац?”, упитали су скоро сви у глас, поскакавши са столица. Соба је била пуна људи, румених, насмејаних, ситих. На столу је било доста хране, али је он није гледао. Само је узео торбу, извадио писмо и предао првом који му је пришао.

“Шта пише, побогу?”, запиткивали су.

“Није добро”, одговорио је деда након пажљивог читања. ”Пао је у постељу.”

Деда се обукао, позвао још двојицу и изашао напоље. Дечак је сео крај топле пећи, спустио поглед и слушао дубоко дисање свог белог коња.

“Чекај, јер све што можеш ти си урадио. А ако ја одем док си у путу, знај да ћу се у белог коња претворити и увек те чувати.”

By The Cottage Door’ (1852) British artist George Augustus Holmes
Објављено у 24. броју књижевног часописа ''Исток''

БЕЗ ДАХА

 

Тог априлског јутра две хиљаде двадесете године Оливера се пробудила не знајући да ли ће и како успети да устане из кревета. Читаве ноћи није могла да заспи, тек пред зору очи су успеле да ухвате делић сна. Требало је отићи у болницу где ступа на нови радни задатак: брига о пацијентима смештеним у привременој Ковид-19 болници у нишкој хали „Чаир“. Хала „Чаир“ је асоцирала на лепе дане из њене младости, када је одлазила на сајмове књига, новогодишње вашаре и концерте где су наступали познати музички састави из земље и света.

Пандемија корона вируса која је за релативно кратко време променила читав свет, у Оливерин живот унела је много драстичних промена, од којих су неке биле такве да више није била сигурна да ли уопште живи свој живот. Своју децу је ретко виђала, радила је много више него раније, а када је сазнала да је распоређена на нови радни задатак мислила је само како пронаћи још снаге за борбу која следи. А следила је борба са нечим о чему се веома мало знало, што је ту битку додатно компликовало. Знала је да је вирус јако опасан за старије, да ће бити много пацијената којима је потребна нега, као и да ће услед лаког преношења вируса са особе на особу бити приморана да носи прилично неудобан скафандер у којем је дисање практично сведено на минимум. Уз све то, за све време ношења скафандера, неће моћи да једе, да се одмори, а уколико из неког разлога буде потребна својој породици, ни у ком случају неће моћи да се јави.

Оливера је знала да ће тог јутра почети њен сасвим нови живот, али ни у сну није претпостављала да ствари могу постати много компликованије него што већ јесу.

Као и увек, појавила се на посао у тачно време, где је група већ обучених радника приступила облачењу оних који улазе у Халу „Чаир“. Оливера се није плашила свог посла. Знала је да од њих сада све зависи и ниједног тренутка није покушала да избегне своју радну обавезу. Како су јој навлачили слој по слој неудобне одеће, од рукавица, једних, других, па трећих, преко чизама и маски, до заштитних визира и којечега, осећала се као да је спремају на пут у свемир и да се на неки чудан начин растаје са нормалним светом.

Почео је да је облива хладан зној, а сваки корак који је чинила ка тунелу за дезинфекцију, био је тежак и готово недостижан. Као да је заиста начињен ван наше планете.

„Шта се ово десило свима нама?“, помислила је.

Између два прелаза Оливера је неким чудом остала сама. Требало је отићи до лифта и спустити се у главу халу. Оливера је то и учинила. Никада није волела вожњу лифтом, увек је ишла пешке. Једва је напипала бројеве и ступила у тесан лифт. Попут астронаута, освртала се око себе и чекала да справа крене. Лифт се није покретао. Десило се онога чега се увек плашила. Заглавила се у лифту и није могла никога да позове. Није имала имала телефон, а једини уређај којим су међу собом комуницирали, у том тренутку није био код ње. Оливера је стајала непомично и уплашено.

У том тренутку није јој прошао цео живот пред очима, како се обично мисли о оним одсудним, граничним доживљајима који нас запрепасте, заледе и одузму нам дах. Ту, у затвореном лифту, одвојеном од читавог света и удаљеном хиљадама светлосних година од светлости и живота, Оливери су пред очима искрсавале сцене и призори из њеног дотадашњег живота, најлепши и најтужнији моменти одједном, мешали се и преплитали, стапали се у једну једину слику – слику оног живота какав је до јуче БИО и каквим га можда никада више нећемо видети. Зар је могуће да све то нестане САДА, ОВДЕ, на овом и оваквом месту, као у каквој свемирској капсули која се неопозиво и бесповратно одвојила од земље и људи.

Покушала је да удари ногом у врата, али је одело које је имала на себи било толико неудобно да је сваки њен покрет био трапав и недовољан да јој омогући излаз. Одело је почело све више да је гуши, толико да је мислила да ће се онесвестити.

Ето, нисам ни стигла тамо где сам кренула. Зар овде да умрем? У очају је шапутала.

Време је пролазило, а помоћи није било. Од посла и заузетости, њене колеге нису ни приметиле да је нема. Једноставно, свако је гледао да уради што више може за време које има међу пацијентима. Срећом, након насумичног ударања по дугмићима, лифт је прорадио и Оливера је коначно била слободна.

Живот је чудесно леп, помислила је, живот је вредан ове борбе коју сад водим и коју сви водимо.

Вратио јој се дах, а кроз замагљене наочари виделе је своје колеге и никада у животу им се није више обрадовала.

„Оливера! Па тај лифт не ради!“, зачула је пригушени глас колегинице која јој се брзим кораком приближавала.

Након што се опоравила од доживљеног стреса, Оливера се спустила међу пацијенте. Страх који је том приликом обузео био је већи од онога који је осетила у лифту. Била је посвећена медицинска сестра која никада никога није оставила без указане помоћи, а сада се пред њом створило толико људи да је било немогуће свима пружити потребну пажњу. Брзо се повратила, одржала себи пар потребних лекција и почела да ради. Пацијенти су били уплашени, махом збуњени, а медицински радници су много одлука морали да доносе у датом тренутку. Оливера се јако брзо снашла, али је осећала како опет остаје без даха. Пар пута није могла да препозна своје колеге са којима је годинама радила, што је уносило додатну збуњеност.

Када се радни дан завршио, уследило је скидање скафандера, заједничко туширање и дезинфекција. Протокол који је требало испоштовати био је велика отежавајућа околност, али се Оливера, заједно са својим колегама, убрзо навикла на њега и више се није толико плашила рада у таквим условима. Једноставно, радила је свој посао. Али то није био само посао. То је било свесно излагање једном непознатом ризику који је Оливеру, као и све остале медицинске раднике, могао на дужи период одвојити од породица. А многе је и одвојио.

Ја, која ово пишем, осећам да нисмо показали довољну захвалност онима који су нас лечили и бринули о нама. Док смо ми седели у карантину и бринули да се не заразимо, прали руке, куповали маске, крили се једни од других, социјално се дистанцирали, постојала је једна група људи којој је посао био: НЕ ДИСТАНЦИРАТИ СЕ, ВЕЋ ПОМОЋИ!

Оливера је на заслуженом одмору. Након много дана проведених у болници, напокон је са својом породицом. Остало јој је пар седих које је прекрила лепом плавом фарбом и једва видљиви ожиљци од ношења наочара. Свесна страха који је преживела, несвесна броја спашених живота, она бележи дане свог одмора и нада се повратку  старом послу. А ја се надам да никада нећемо заборавити наше хероје који су неуморно радили… без даха.

 

Мојој сестри Оливери, хероју