ДОМОВОЈ

33f34f2c9a531bb567584013069d1907.jpg

picture saved from pinterest

 

 

Прву кућицу од глине направила сам на дан када се заруменела наша млада трешња. Моја сестра је једнога дана дошла и рекла ми:

”Зашто не направиш кућицу од глине? Можеш узети стаклену теглицу и обложити је глином. Затим је можеш обојити, направити врата, прозоре. Зар то не би лепо изгледало? То би био савршен украс за башту.”

Идеја ми се веома допала и врло брзо сам приступила прављењу своје прве кућице од глине. Школска глина је, међутим била слабијег квалитета па ми се кућица преко ноћи срушила. Ујутру сам на столу затекла само напукле беле зидове, димњак који се накривио на леву страну и мале украшене прозоре који су се спремали на обрушавање. Тешко сам поднела тај неуспех јер сам доста времена и труда уложила у израду глинено – стакленог кутка за непостојеће мале људе.

Није могуће направити кућицу од стакла и глине, записала сам у своју свеску у којој сам бележила све креативне покушаје, неуспехе и покоји стих. И дуго је то писало у њој. Све док нисам угледала једну скулптуру од камења. Неки мање познати уметник је слагао камен на камен, и то тако да је већи камен увек био на мањем камену. Све је личило на високи левкасти торањ, пркосило законима гравитације и изазивало чуђење и дивљење посматрача. Тако сам се поново, и овога пута одлучније, вратила сестриној идеји да направим кућицу од глине.

У једној добро опремљеној књижари пронашла сам италијанску глину, за коју ме је продавац уверавао да је постојана и да не пуца, купила пар недостајућих акрилних боја и једне топле мајске вечери приступила моделовању и бојењу минијатурне куће. Бојећи врата браон бојом, уцртавајући шарке на њима и обликујући кућни праг на коме ће заувек кораке стрпљиво чекати пар плавих ципелица, добијала сам јаку жељу да се смањим и постанем станар своје глинене кућице.

Моја кућица са белим зидовима и јарко црвеним кровом угледала је светлост дана једног мајског јутра, баш када се трешња пред кућом увелико спремала да нам подари своје прве плодове боје крова мале глинене кућe. Са подједнаком радошћу сам посматрала мојих руку дело, и високу трешњу коју је пре пар година засадио мој отац. Испочетка је сумњао да ће од ње ишта бити, а сада смо сви гледали у њене гране које су надвисиле кров наше породичне куће. Нисам хтела рећи праве куће баш зато што је и моја кућица од глине била права. Имала је степенице, вазу са цвећем на њима, малу пећ са кутијом за одлагање дрва, као и прозоре кроз које је могло да се провири у тесни собичак. Димњак, поштанско сандуче, чак и печурке које су насумично ницале крај зидова, остављајући утисак да се у околини налази мирисна борова шума.

Прошло је то пролеће, па онда и врело лето, а моја кућица од глине је тиховала на столу одмах крај омаленог кавеза за птице, који никада и није требало да зароби неку птицу. Више је био симбол слободе јер су његова вратанца увек била отворена. Како се лето лагано гасило, као уморна свећа којој нестаје воска, јесен је полако најављивала свој долазак. Персефона се спремала за повратак у свој свет и природа је приметно почела да тугује за њом.

Дани и ноћи били су све хладнији. Кад год би се нека звезда сурвала у ледени мрак за њом би остајао беличасти знак зиме која се вешто прикрадала. Нека необична топлота  која је почела да избија из глинене кућице гонила ме је да сваке вечери завирујем у њу и посматрам предмете које сам правилно распоредила око сточића. Моје око ништа није очекивало, ништа није ни могло да очекује. Међутим, једног јутра, запазила сам трагове пепела на мајушном прагу. Сва у чуду, узела сам кућицу у руке и разгледала је са свих страна. На белом димњаку јасно је било присуство гарежи, као да је неко недавно палио ватру унутра. Свесна лудости своје помисли, оставила сам предмет од глине и решила да више не завирујем унутра. То је само мала кућа коју нико не би дирао.

Магловита ноћ пробудила ме је из чврстог сна. Осећала сам присуство те густе магле која је прогутала улице, светлост звезда и дах свих оних који су залутали у тој леденој новембарској ноћи. Устала сам из кревета, још сањива и мучена страхом непочивших, свих оних душа што су ослобађане за време оваквих представа природе, и једва будна уочила светло које се пробијало кроз решеткасте прозорчиће. Протрљала сам очи и у неверици се приближила кућици. Мало биће са црвеном капицом на глави седело је крај пећи и грејало руке на распламсалој ватри. На његове дуге седе бркове повремено би пала по која  искра, на шта је он одмах скакао са места и трчкарао као да игра неку само њему познату веселу игру. Нисам могла да престанем да гледам то чудно и неочекивано биће, али како сам одувек помало веровала у бајке и надала се да сва магична и чудна створења из света скаски постоје, није ми требало много да поверујем да је човечуљак заиста прави и да управо скакуће пред мојим очима.

Био је прекривен густом длаком из које су вирила два небо плава ока. Капа са главе му је често спадала, па је нервозно враћао на место и испуштао звуке дубоког уздаха. Повремено би проџарао ватру и ставио неко ситно дрвце на пламен. Све време је уздисао, као да га нека тешка мука мучи, и таман кад сам помислила да ме уопште неће приметити, он се нагло окренуо и ухватио мој поглед у бегу.

”Ко је тамо?”, узвикнуо је танким, готово смешним гласом.

Нисам знала да ли да му одговорим, или да само нестанем са тог места где је мировала моја кућица. Ипак, остала сам крај ње и скоро па скамењена, једва сам испустила глас.

”Само полако, нема потребе за страхом”, дрхтале су моје речи, управо од самог страха. Страха да не испари и нестане као што се и појавило. То једва видљиво, несвакидашње биће.

”Ја сам направила ову кућу у којој се налазите… збуњена сам… Откуд ви унутра?”

Након краткотрајне тишине, коју су само повремено пресецали звуци тамне ноћи, шкрипање месеца по небу и клаћење трулог неопалог лишћа, из кућице се зачуо још један уздах. Његови издисаји су били нечујни, толико да би се због њих само ватрица благо повила у страну, одмах потом наставивши своју огњену представу.

”Негде морам бити”, шапнуо је, ”а откад сам се смањио, и овакви домови су добри.”

”Ви сте некада били већи?”, са чуђењем сам га упитала, ни сама не могавши да замислим како би овај чудни човечуљак изгледао у природној величини.

”Некада сам био…. ено, као онај сто тамо”, провирио је кроз прозор и руком величине палидрвца показао ми  ноћни сточић који је стајао поред двоседа.

”Па… зашто сте се онда смањили?”

Напољу је ветар почео да носи опало лишће, постао је толико јак да након пар налета више нисам чула клаћење оних трулих неопалих листова. До малочас присутна магла разбежала се на све четири стране света, оставивши иза себе само мирис кише и најављеног снега. Новембар је показивао своје моћи, па је у соби постало хладно, толико да сам морала да устанем и донесем једно ћебе које сам пребацила преко ногу.

”Људи су нас некада волели, упркос нашем накарадном изгледу”, рукама је показивао на своје лице. ”Свакога дана су нам даривали со и хлеб, поштовали нас као заштитнике дома. Заузврат, ми смо даровали благостање и мир, срећу тој породици. Сада више нема потребе за нашим присуством, па се велика већина нас успешно крије. Како се ко снађе”. Благо се насмејао.

”Чекајте”, застала сам, ”зар бића као што сте ви има… има више?”

Тужно ме је погледао и климнуо главом, док се ватра иза његових леђа полако гасила.

”Не сме да се угаси”, похитао је, ”мора стално да гори, иначе ни овде нећу моћи да останем.” Чим је преко догорелих цепаница ставио једно дрвце, искре су почеле да трепере у ваздуху тесног собичка.

”Било нас је много. Некада давно ниједна кућа није била дом без нас. Домовоји су  били важан део сваке породице, чувари кућног прага. Крили смо се по подрумима, ћошковима, код огњишта… Mорали смо, јер су нас домаћини често тражили. Али данас,  данас ништа више није исто, људи све мање имају времена за себе, а камоли за нас. Нико нас више не примећује па смо почели да се смањујемо, све док сасвим не ишчезнемо. ”

Приметивши моју замишљеност, пришао је ближе прозорчићу и скинуо своју црвену капу. Напољу је беснео новембарски ветар. Из димњака моје глинене кућице избијао је танак сноп црног дима.

”Ја сам направила ову кућицу”, после дужег ћутања најзад сам изустила. ”Можете слободно остати унутра. Донећу вам и хлеб.”

Зима је дошла и прошла, и наступило је пријатно и мирисно пролеће. Домовој у мојој кућици тихо је проводио своје дане, каткад би ми се учинило да се навикао на своју имитацију дома и да га никада неће напустити. Али већ почетком априла приметила сам како му поглед постаје тужан, очи замућене од бистих суза, а осмеха скоро да није ни било. На његовом челу  било је све више бора, а седи бркови добили су боју јануарског снега.

”Остарио сам”, шапнуо ми је једног јутра, ”осећам како ишчезавам, као да се претварам у пепео. Нема на овоме свету више места за чуваре, сами се чувате, али како се чувате тако и пролазите. Куће су вам лепе, велике и празне, без душе и топлине. Нигде нема полица за успомене, нигде албума са сликама најмилијих, ни поклона које сте некада давно добили од школских другова. Све је то давно бачено и завршило у канти за отпатке, више нема искрених пријатеља ни дома где би их могли дочекати.”

”Није баш тако!”, узвикнула сам, али је сасвим сићушни домовој већ затворио своје дубоке разочаране очи. У глиненој кући било је потпуно хладно, последње искре жара угасиле су се пред мојом сенком. Ја сам већ отишла, дубоко замишљена пред болно оштрим  речима умирућег кућног духа. Данима су ми одзвањале у глави његове последње реченице:

нигде нема, све је бачено, без душе…

            Другу кућицу од глине направила сам већ наредног новембра, мучена тешким осећајем гриже савести. Нисам желела да прихватим да напросто више нема наших вековних чувара. Врло брзо моја соба је била испуњена малим црвеним домовима које сам несебично поклањала. Са сасвим кратким објашњењима… понекад ноћу завирите унутра…

            За случај да пожеле да се врате…

 

Advertisements

Зато ћути…

Некоме је ово последњи дан. Зато ћути, не причај много. Једино тишина зна ублажити бол и својим нежним белим прстима залечити танке посекотине од  прејаког сунца. Дај да не причамо, некоме данас промичу последњи сни, последње наде да ће осванути сутра.

Некоме је ово последњи сат. Откуцај по откуцај, и неко ускоро неће видети свој одраз у огледалу, само обрисе свог даха који нестаје у густој непрозирној магли. Увијаће се пред његовим очима све до тренутка док се не улије у свеобухватни мрак, који реткима измиче. Само онима који у вечности већ бораве.

Некоме је ово последњи минут. Зато не диши. Испоштуј тај кратки моменат нечијег урањања у суштину свих наших дана. Смири руке, да не пресеку пут којим се нечија душа управо пење ка капији иза којe су се умириле  све наше преварене наде.

Некога више нема. Али ти и даље ћути. Јер магла ће се вратити. Гледај да останеш миран, као земља после кише. Не отичи, сат је поново почео да откуцава, а тишина је све гласнија.

90c8ddd4292d145c28e45e69ed50d15a

 

saved from pinterest

ПОД УСКОВИТЛАНИМ ЈЕСЕЊИМ НЕБОМ

f0b320e152f69f51ebac9827a9a51018

 

 

Залутала сам. Јесен је својим лишћем прогутала мени добро познате улице, па нисам могла да препознам скретање. Сиве мале зграде, новоотворене радње и канцеларије; дах умирених, учаурених људи, жељних дозиване топлине и смираја под усковитланим небом. Ходала сам од врата до врата, тражећи нешто што је раније сигурно било ту. Можда је нестало у рапсодији боја које су играле у задимљеном ваздуху, сакрило се док и последњи корак не ишчезне из улице.

Отворила сам једна лепо украшена врата и промолила главу унутра, притом угледавши просторију украшену сликама, гобленима, луткама које су висиле са таванице и  меканим рукама додиривале осликане хватаче снова и витрине са порцеланом. На средини радње седела је млађа жена и кичицом дотицала свилено платно.

 ”Изволите, само уђите”, осмехом ме је дочекала. Поставила сам своје питање, и по добијеном одговору изашла. Она је наставила да слика, не склањајући блажени осмех са лица.

Тај дан сам провела у немиру. Зашто се нисам вратила и питала је шта слика? Зашто сам отишла својим путем кад ме је призор дозивао, гладио ми душу и утоплио је?

Сви ми одемо својим путем. А толико је ствари крај којих вреди застати. Лакше бисмо пронашли смирај под усковитланим небом.

 

Прича објављена у зборнику ”Млади долазе”, названог по истоименом конкурсу, реализованог под покровитељством Удружења књижевника Србије и Градске управе града Београда

 

 

picture saved from pinterest

ИГРАЊЕ НЕСНОМ

2431c3aa835f5a5e1be669a5299e079c

Paintings by Michael Cheval – Master of Imagination

 

         Увек кад не могу да заспим, пред очима ми се појави жонглер у шареном оделу са смешном капом на глави, како једном ногом стоји на малој гуменој лопти и баца беле чуњеве у ваздух. Усредсређен на свој задатак, озбиљно загледан у путању правилно бачених чуњева, нимало не личи на обичног пајаца који је ту само да би ми прекратио време и несаничке муке. Напротив, подсећа ме на то да се и у јако тешким, готово немогућим околностима може радити један тако тежак посао: бацање и хватање захтевног предмета, док тло на коме стојиш само што не измакне.

           Зашто мој ум у тренуцима несанице дозове овог жонглера, то не бих умела да кажем, али признајем да често заспим посматрајући како се бели чуњеви окрећу у ваздуху.

ЗИМСКИ ДАН

IMG_20190110_210056_760.jpg

 

 

Ситан,

Као једва скројена нада,

Јануарски снег пада.

 

Понека пахуља крупна,

Као продорна мисао мача,

Допре до руба плача.

 

Зимско сањиво доба,

Наизглед тишина пуста,

А магла веје густа.

САН ЛЕПТИРА

 

Корпа од плетеног прућа није могла да издржи њену тежину. Али је издржала. Јер, шта је од ње остало. Скоро ништа. Само гомила костију за које нисам био сигуран да су правилно распоређене и да је свака на своме месту. Штрчале су из чворноватих руку, откривале костур који је спавао под њеном танком, готово прозирном кожом, скелет који је једва чекао да се пробуди. Зато сам је опрезно узео у наручје, подигао из кревета у коме је провела толико болних дана и ноћи, плашећи се да не поломим неки део њеног крхког тела. Ћутала је и само понекад би ме погледала, оним најстрашнијим погледом човека који више не осећа своје присуство. Ћутао сам и ја, ниједна реченица изговорена у том часу не би могла да опише тренутак када син узима мајку из постеље у породичној кући, знајући да је више никада ту неће вратити.

Дисала је у мом наручју, нечујно. Једино што је одавало тај дах била је топлота коју сам осећао на врату, а када би ми постало хладно померао сам њену клонулу главу и посматрао јој очи. Ако трепере, још није отишла, имаћу времена да учиним оно што је од мене затражила. Затворио сам врата за нама, мислио сам да ће кућа пасти када се нађемо на прагу. Урушиће се као да је погођена земљотресом. Застао сам на тренутак у необјашњивом ишчекивању треска и пада дрвене грађевине, мог некадашњег дома. Како је рушење изостало, чвршће сам је стегао и сместио у корпу од плетеног прућа. Тако је тражила. Нисам се много бунио када ме је ухватила за руку и затражила да је носим у таквој корпи. Само сам заћутао као да ми је нагли ветар однео глас.

Била је тешка као зимски ваздух, као опроштај од последње сузе. Носио сам је као да на леђима имам лептира, а не људско биће чије су руке подигле зидове једне куће и саградиле обруч у мојој души који ме држи да се не распаднем. Штап којим сам држао корпу жуљао ми је руке тек толико да их повремено померим и јаче стегнем. Страховао сам да се не умири у путу и одлети пред мојим очима, зато сам често застајао и ослушкивао. Небо је почело да се затвара, чуо сам како у даљини киша спира грехе са једног сеоцета.

Знао сам да треба да пожурим. Киша ће се надвити над нама, поплавиће пут који сам ионако једва препознавао. Увирао је у земљу, прекидао се па настављао, као да је неко гумицом брисао стазу и оловком доцртавао њене токове. Она је била све лакша, на тренутке би ми се учинило да је корпа потпуно празна и да избезумљен, изгубљен лутам путевима које сам давно оставио за собом. Њени прсти су повремено треперили у тешком ваздуху, праменови њене седе косе вијорили су се на хладном ветру попут заставе победника на покореној земљи. Свим силама сам се трудио да стигнем на време, да предухитрим олују која је била све ближа.

Са првим капима кише преда мном се указало широко поље. Препознао сам га са цртежа који су стајали на њеном столу. Нигде дрвета, куће ни пута. Само бескрај оивичен све тамнијим облацима. Под њима се ветар обрушавао на огољену земљу. Чуо сам је како дубоко дише и осетио њено нестајање, безболно и лако, као кад лептир поклони свој дан другом лептиру. Само замене крила и поклоне се један другом, захвални на сваком додиру цвета. Спустио сам корпу и угледао бескрајни мир на њеном заспалом лицу.

По њеним упутствима, пронашао сам жуту траву оивичену маховином. Земља је била мека и топла, рукама сам је могао лако прекопати. Склањала се под мојим прстима као прах, урушавала се и правила рупу довољну да спустим њено бело тело. Скоро да и нисам осетио кишу која ме је окупала, стајао сам крај хумке и ћутао као никада до тада. Испунио сам јој последњу жељу. Да буде покопана на пољу које је сањала скоро сваке ноћи. У њеном сну наша породична кућа се срушила, као кула од карата, а ветар је однео зидове и собе. Хумка у којој сам је покопао брзо је озеленела, а из ње је исклијала биљка која се винула у небеса и повезала облаке и земљу.

Киша је већ стала, а ја сам чекао клијање тајанствене, сном исплетене биљке, и отварање врата светова. У даљини се разведрило. Сунце је послало прве слапове светлости. Стајао сам погнуте главе, и као нерођен, спремао сам се за први плач. Земља се није отворила, тек понеки бели лептир заиграо је одсањаним пољем.

 

Објављено у књижевном часопису ”Исток”, свеска број 19

МИРАН САН

 

77a72d5f1ba41cb196bdca1860dc34a1.jpg

 

Жао ми је људи којима очи засјаје само када виде блистави новчић. Он јесте леп, али његова лепота све више бледи како иде из руке у руку.

Драго ми је због људи чије срце задрхти онда кад дотакну корице књиге. Што су старије, све су мирисније. Што више путују од руку до руку, вредније су и лепше. Између блиставог сјаја и мирисних корица постоје и живе две различите вредности, две различите врсте људи.

А ја мирно спавам, јер су међу нама они којима срце на додир задрхти.

 

 

picture saved from pinterest