МАЧ

7975d4b031c2500c51df6cd076866622.jpg

 

Спознали смо свет к’о варку,

Као жену.

Изборану, нагу, бледу,

Претучену, убијену.

Видели смо живот голи,

Ту, где лежи,

Као лист.

Прегажени, оронули,

Окупани, к’о смрт чист.

Спознали смо бол к’о дан,

Као зрак.

Танак, оштар, заслепљујућ,

Неизбежан, суров,

Јак.

Сад све стоји,

Тек спознаја.

Као усуд, као мач.

Наоштрени, подигнути,

Под којим се ломи плач.

Advertisements

О чему сањају птице?

74731d2026f50157c6eeacbcc5749ddc.jpg

 

Спустићу поглед,

Али ми реци,

О чему сањају птице?

Недохват су грудима дотакле,

Умиле облаком лице.

 

Под ноктима земља и лед,

Очи су у сивом гету.

Чиме да разбијем планине?

Па заспим у твоме свету.

Шта видиш тамо високо?

И зашто крилима дишеш?

Кад ипак почиваш доле,

На  гранама које њишеш?

Већ дуго свлачим небо,

И вучем огртач плави,

Шапни ми своје снове,

Да их украдем на јави.

У сенци видим ти крила,

На мојим леђима ничу,

Узалуд понизно ћутим

Из мене ветрови вичу.

 

Спустићу поглед,

Али ми реци,

О чему сањају птице?

Недохват су грудима дотакле,

Умиле облаком лице.

Усамљеност

 

    Усамљен си као црква у поноћ, као светло напуштеног светионика. Усамљен си као прозор болничке собе из које су управо неког однели. Нема утехе када си сам, али и то ће проћи. Свануће јутро, неко ће се помолити за тебе. Допловиће брод, и некога ће убрзо донети, спустити у хладан кревет. Дисаћете, свако у својој усамљености.

 

e8219dd94ea0c6ffe2cb4b3a44f22199.jpg

saved from pinterest

ОТМИЦА КЊИШКОГ МОЉЦА

pizap.com15150647416411.jpg

 

Читајући књигу “Вест о једној отмици”, спазила сам ситну, готово неприметну бубицу како шета по ободу двадесете стране. Осветлила сам је лампицом и пратила њен пут по потамнелом, расходованом листу папира. Кретала се у свим правцима бежећи од јаке светлости, а када би се зауставила скоро да нисам могла да препознам да ли је то она, или старо ишчитано и похабано слово О.

Неочекивани књишки мољац, станар нежељене и одбачене књиге које се библиотека без жаљења одрекла, на срећу у моју корист, шетао је праћен мојим будним оком, крајње занимљивом и лепо осветљеном двадесетом страном. Прешао је све улице између првог и последњег пасуса, а приметила сам да се више пута заустављао на скретању према сазнању доктора Герера о отмици његове жене Беатрисе, па је пар дугих тренутака стајао потпуно непомичан, као да очекује неко оповргавање отмице или изненадну вест о срећном исходу. Лутао је у лавиринту докторoвог страха, вртео се у круг, а када се уморио и већ почео да застајкује склонила сам лампу и пустила га да одлучи којим ће се редом и страном упутити.

Маркесов књишки мољац је тада, без имало размишљања, прешао на двадесет прву страну где се у случај отмице већ укључују остали ликови, и налик бубици под мојим рукама збуњено јуре са места на место. Радознали мољац се попут детектива кретао од једне до друге чињенице, милио је по трулим, одбаченим словима и таман када сам помислила да ће можда предахнути на маргинама и мало размислити о случају који је и мене прилично збунио, он се узверао по самој ивици листа и нестао иза угла. Журно сам окренула жути лист, па следећи, одмах затим следећи, али се мољац изгубио и нестао, баш као што су Маруху и Беатрису једне ноћи отеле две људске прилике. Осветлила сам књигу тражећи ишчезлог књишког мољца, завирила у свако избледело слово и рупицу на меким корицама, али не беше ни трага ни гласа о станару Маркесовог света.

Не преостаје ми ништа друго до да макар забележим да је староседелац једне отписане књиге под неразјашњеним околностима, у ноћи деветнаестог децембра, мистериозно нестао иза угла потамнеле двадесет прве стране.

НЕKО СЕ БУДИ…

c486e0af856ef754a9ac40d334f3b08f.jpg

saved from pinterest

 

 

Неко је тамо тужан.

А ми седимо под хладом огромних липа.

Kрај шољице црне кафе пада зелени лист,

А некоме тамо свет се у јаду осипа.

 

Видиш, ипак мирише дрво.

Ал’ нама са крошњи не клизе нечије сузе у снегу.

И одзвања смех душама празним,

Док нечија немирна радост сад је у бегу.

 

Неко се грчи у ноћи.

Наручили смо смело још једну порцију неба.

Не гушимо се у украденим загрљајима,

зашто би? Зар загрљај некоме треба?

 

Неко се буди лагано.

Ми стидљиво ходамо градом препуним буке.

Обарамо поглед ка зеленом листу,

Неко се буди… за загрљајем вапе нам руке.

 

 

9af40b949e4b6fd7c3f1a32670b501d5

Lucy Campbell Paintings

 

Нисмо ли заспали,

као да смо од папира,

Нежни и бели,

пресвучени у прво платно,

Додирнути, тек,

мајчином сузом

Из дубоког немира,

кад у ноћ ветар долети,

И затресе ломљиво клатно.

 

Нисмо ли заспали,

као да смо од пене,

Нестајући, меки,

обложени првом јутарњом капи,

Продисали, тек,

уз тихо јецање

Што све трули и свене,

кад река валове прогута,

И црни вртлог прозјапи.

А зашто се Ви не насмејете?

d20f9244a41adecf69142910064e4eaf.jpg

Saved from pinterest

 

 

Сањала сам да пишем причу. Не сећам се о чему сам писала, не сећам се ликова, радње, ничега.

А јутрос је пао снег. Боже, колико ја волим снег! Знате ли да неки људи нису ни приметили. Ходали су исто као и увек, невољно, ногу пред ногу, вукли своје очи по сивим фасадама, јер, све су фасаде сиве. Ма колико их бојили, све су сиве и уједначено штрче из замрачених прозора. Него, нећу причати о фасадама. Данас сам их гледала као што неки гледају тмурно небо, склањала очи да ми не украду ону искру што се родила са првом пахуљом.

Кажем Вам, нико није приметио да нешто пада са неба! Окретала сам се око себе као у сну, не верујући шта видим. Ниједан осмех, ниједна рука подигнута ка небесима. Људи су само ређали своје кораке, један за другим, остављали своје бледе стопе у тек рођеном снегу. А мене је обузела туга. Како живети у свету где људи не препознају снег, и нису у стању да се насмеју када им пахуља падне на лице и накваси га. Туга ми је спустила поглед ка земљи. Ту се већ намножило милион беличастих мрвица, можда и више! Све више су сакривале овај незахвални свет, бојиле га у невино бело, уместо у црно, најцрње.

Моја прича је остала ненаписана. Знам да сам је писала, јер ми је јутрос на прсту освануо ожиљак од оловке. Мора бити да сам писала, увек када пишем тако јако стегнем оловку да ме после тога данима боле руке. Не једна рука, обе руке ми се грче и помислим да ће отпасти. Не знам о чему сам могла да пишем кад већ дуго не осећам ниједан лик у себи? Успавали су се патуљци, изгубиле скитнице које често лутају по мојим странама, замрли гласови малих потлачених људи у чије име често иступам и борим се за њихова права. Покушавам да се сетим шта ме је то покренуло да у бојама ноћи испишем неку приповест, онако непробуђена, заробљена у свету сенки, где нико и не помишља да нешто забележи, а затим то пренесе у свет живих.  И са том ненаписаном причом која ме је целог дана мучила као каменчић у ципели, роварила по мојој глави и заплетеним мислима, ходала сам кроз снег, прегршт невиности у овом скрајнутом свету. Јер од свих светова, слободно закључујем да је наш најзабаченији и најтужнији. Да није тако, неко би се барем мало насмејао.

Заборавих тако своју ненаписану причу. Залуд копати по сновима, кад ионако тамо бораве сви они који не желе на светлост дана. Иначе би се на јави показали. Јава није само оно што видимо, она провејава и кроз ретка сновиђења. Заборавих, и отворих једна врата која сам морала да отворим, седох на једну клупу на којој сам морала да седнем, чеках у реду у коме сам морала да чекам. Једна жена, топло и лепо обучена, као оне чувене госпође у руским романима, окрете ми се и тихо ме упита: ”А зашто се Ви не насмејете?”

Ништа јој нисам одговорила. Боже, зар сам и ја као остали?! Како, кад сам приметила да пада први снег?

Одједном, ниоткуд, сетих се свог сна. Сетих се жене топло и лепе обучене, као и наслова своје ненаписане приче:

А зашто се Ви не насмејете?