ВЕТАР ДОНОСИ РЕЧИ

Нека у јесени,

Под тихим бором,

Под хладним небом,

Олујом,

Нека у јесени,

Кад нестајем,

А опет,

Кад се будим,

Нека у јесени,

Нико не закључа ниједна врата,

Све прозоре нека отворе.

Нека у јесени,

У тихој јесени,

Стидљивој и сненој,

На свакој клупи

Нек неко остави писмо.

Утешно је веровати:

Ветар доноси речи.

НАШИ ЉУДИ

Из необјављених рукописа ”Нестајући”

Нови људи вашег живота захтевају ваше старе приче, а стари, они староседеоци који већ све знају, а којима је потребно да нешто друго чују од вас, изискују нове приче. Увек ми је зато било лакше причати са оним тек придошлим, који ме са заинтересованошћу гледају и којима, ако желим могу и лагати, док старе настојим избегавати колико могу. Њих човек не може преварити. И питају те, где ћеш сад, шта намераваш радити? А ти јадан, ни сам не знаш куд ћеш. Копрцаш се као риба на сувом, настојећи да измислиш неку причу, да некако преокренеш тему и причаш о променљивом времену које код свакога, неизоставно, изазива костобољу.  

А тако те брига да ли ће данас, сутра, икад више пасти та проклета киша. Макар због ње душа и потпуно избледела.

ТЕМЕЉ

За писање је потребна туга. И најмања трунчица неког ситног животног задовољства, рекао би човек, скоро па неприметног, зна да поквари савршено скројену реченицу. Она је као плодно тло на коме расте најраскошније дрвеће, из ње израњају горостаси који уливају страхопоштовање. Туга је темељ куће од речи.

С друге стране, постоје људи у којима се туга угнездила, запосела читаво биће, али ништа добро не даје. То је истинска жалост, кад останеш као напуштено, јалово парче земље зарасло у коров и шибље. У теби буја само пусто корење, а нигде спасоносне стабљике… да је макар сунце огреје.

Слика

CAMILLE PISSARRO (1830-1903)

МАЛИ ЉУДИ

ауторски цртеж

 

  “Спали онај мој џак. Ако који папир и остане, посебно га запали шибицом. Ако можеш, гледај га док гори. Да будеш сигуран да је заувек нестао.

Ти си то дакле,  чврсто решио?

Само све спали”, тихо је рекао.

После три месеца, одмах пошто су два неуплакана човека спустила дрвени сандук у земљу, поступио је по кратким упутствима. Ништа није остало иза непрослављеног писца. Ниједна његова реч никада неће угледати светлост дана. У облаку дима изгореле су речи човека који није причао много. Затварао би се у своју собу и дуго писао, ноћима је на његовом столу горела лампа, а шкрипа гушчијег пера цепала је тишину мрака као перорез.

Све је спалио до последњег папира. Само је на тренутак осетио жељу да прочита коју реченицу, али, убрзо је одустао. Жеље самртника треба испунити, ма како нам сулудо деловале.

Ноћ након извршења, трудио се да заспи без иједне мисли у глави. Мисли могу да роде грижу савести. Зато је већ у десет угасио светло и легао у кревет. Очекивао је пријатну ноћ, сан без буђења и окрепљујуће јутро. Међутим, већ после неколико минута зачуо је кораке. Као да је неко у малим ципелама протрчао ходником. Није отворио очи, сигурно му се учинило. Када су се кораци поново зачули, нека језа му је прошла телом. Упалио је светло и сео на кревет. Чекао је.

Након кратке тишине врата његове собе су зашкрипала и почела да се отварају. Шкрипање је пратило лупкање и куцкање. Његове очи су се испуниле страхом. Чврсто је стегао јастук. У собу је ступило пар омањих бића. Била је то скупина ситних неугледних људи од којих је један личио на вилењака. Његово зелено одело издвојило га је од осталих, а џепни сат чији је ланац падао скоро до земље давао му је отмени изглед. Страх је учинио своје па је потпуно занемео. Покушао је да проговори, али гласа није било.

“Јесте ви тај?”, упитао је вилењак, звецкајући својим златним сатом.

У дубокој неверици, гледао је нестварни призор пред својим очима.

“Спаљивач?”, гласније је упитао мали човек у зеленом оделу. “Јесте ли ви спалили џак?”

“Џак?”, једва је изустио ту једну реч.

“Џак са пишчевим папирима?”

“Јесам”, замуцкивао је, “данас…ваљда.”

“Коначно је проговорио”, додаде човек у нагорелом оделу од сомота, који је стајао  поред вилењака.

“Да нисте којим случајем нешто заборавили да спалите?”, зачуо се глас из гомиле неочекиваних ноћних посетилаца.

“Све сам спалио”, кратко је одговорио и спустио јастук на кревет. “А ко сте ви?”

Страх је полако почео да попушта свој стисак. Мали људи су се међусобно гледали, као да не знају шта да му кажу. Намигивали су једни другима, махали главом и ћутали.

“Ми смо изгубљени”, тужно је одговорио човек који је личио на вилењака. “Све сте спалили, ми сада немамо где да се вратимо.”

“Не разумем вас”, устао је са кревета и тек тада схватио кога заиста има пред собом. Мали људи у тами његове собе били су веома ниски, чак нижи од патуљака. Неки су били једва већи од дубоке женске чизме. Већина их је била у старим тамним оделима, а један је носио црни шешир и све време гладио његов обод мајушним рукама.

“Зашто сте изгубљени? Откуд знате да сам спалио џак са папирима? То је била само моја и пишчева тајна.”

Вилењак је погледао на сат као да некуд жури.

“Претио нам је. Ноћима је махао пером и узвикивао да ће нас се отарасити. Причао је да га прогањамо, да смо безвредни и да му крадемо време које нема. Пар пута је споменуо ваше цењено име. Сада кад нема више писца, нема ни нас.”

Мали људи су после вилењаковог говора постали толико тихи да се чуло само куцкање минијатурног златног сата.

“Ускоро ће зора. Знате ли куда треба да идемо?”

Одмахнуо је главом и погледао ка прозору који је постајао све светлији.

“Бојим се да за вас нисам добио никаква упутства. Можда зато што… нису била потребна”, опрезно и са страхом је  изговорио.

“Мислите да је желео да нестанемо?”

Слегао је раменима. Први зрак сунца је провирио у собу.

“Значи, ви не знате куда да идемо?”

Одмах затим, соба је била обојена јарко жутом светлошћу. Малих људи више није било.

  •  

Дуго је размишљао о тој ноћи. Чак би некад убедио себе да је све сањао. Тада је био миран, али мир не би дуго трајао. Спалио је нечији свет. А онда, када је грижа савести постала јача и чешћа, сео је и умочио перо у мастило.

Једне ноћи посетили су ме мали људи. Не већи од сточића за кафу. Један од њих је стално гледао на сат…

Заспао је крај папира, а негде око два по поноћи зачуло се лупкање на вратима.

ПОСУДА ЗА ПТИЦЕ, ЈЕЛЕНА ЦВЕТКОВИЋ

           

На слици, рад Марије Станојевић Ранђеловић

Посуда за птице друга је по реду збирка прича младе књижевнице Јелене Цветковић, објављена недавно у издању Друштва уметника „Светионик“ из Ниша. Слику на корици израдила је сама ауторка заједно са својом сестром Марином Цветковић, што сведочи о великом таленту ове младе жене.

Збирку чине 22 приче, које би се жанровски могле одредити као кратке приче или као приповетке. Наслови и спољашња структура не указују на везу међу текстовима. Међутим, она се разоткрива и при најповршнијој анализи унутрашње структуре.

„Само треба имати на уму ово:

он грозно лаже;

ништа од оног што казује

није се десило у ствари.

Али то опет не мора значити

да се није десило у њему.“

Лагарије по ноћи, М. Настасијевић

Мото у потпуности одговара атмосфери представљеној у причама, чији се простор налази на граници реалног и имагинарног, унутрашњег и спољашњег, а чији се свет расипа у неколико паралелних равни.

Контраст или опозиција била би права реч, уколико било потребно једном речју описати збирку. Контраст се препознаје не само у представи простора, већ и времена и у самом сликању јунака.

Када је реч о времену, преплићу се прошлост и садашњост, сан и јава (која је означена као несан). Доминантно годишње доба јесте зима, хладно је, дува ветар, често је све прекривено маглом, ноћ је, киша. Приповедачево поимање времена најбоље је представљено следећом реченицом: „Време. Шта је време? Клупко које се одмотава, и врло лако се нит може упетљати и направити чвор“(Посуда за птице: 12). Радња причâ смештена је управо у том чвору у којем се бележи бржи проток времена. Оно, не само да пролази, већ и оставља трагове, али се никада не завршава. Само се непрестано прелива и претапа из једног облика у други, што је најбоље приказано у причи под насловом Косара (28).

Централно место у збирци заузимају персонификовани описи природе. Природа је боља од људи, зна када је право време за предузимање неке акције. Из природе долазе сенице, пчеле, вране, лептири, ластавице, цвеће. Чест је мотив месеца. Природа је блажа од људи, помирљивија. У појединим причама оживљени су и апострофирани предмети, па ципеле путују саме, а оловка уме да говори. Мотив пута упоређен са вијугавом реком нит је која се протеже кроз скоро све приче. Мотив ватре метафора је страсти, али и излаз из свих критичних ситуација.

Атмосфера појединих прича је бајковита. Елементи овог жанра јесу: бели коњ, млади јахач (који подсећа на младог принца који има да изврши неки важан задатак); појављују се уклете девојке и жене, животиње које говоре. Чује се глас са оног света, из другог времена, у јунаковој глави одзвања очев глас, мајчине речи покрећу радњу. Дешавају се чуда – јунакиња Тодора се подмлади (Тодорина младост: 31). Има врло веселих, разиграних прича, као што је Отмица књишког мољца,  на пример.

Елементе бајке ауторка не користи са циљем креирања фантастичних прича, ови детаљи помажу да се дође до магијског/магичног реализма, чија суштина се огледа у брисању граница између стварног и привидног, реалног и имагинарног. Долази до увођења индивидуалног времена, двојности планова. Полази се од свакодневне тематике, али се она онеобичава и на њеним основама гради се нови необични свет. Оно што је у стварности нормално и обично постаје зачудно и обрнуто, што је зачудно у стварности, постаје обично.

Ликови су усамљени, безимени, тужни, несхваћени, живе у пажљиво ограђеном и чуваном свету. Не воле да се друже са другима, прија им боравак у природи, у односу на коју се осећају инфериорно. Сама помисао на било какву акцију већину јунака чини узнемиреном. Они су хиперсензитивни, другачији, обдарени различитим способностима, па често делују застрашујуће. Маглом, тајном, копреном обавијени, ови јунаци делају у свом дворишту ограђеном високом оградом, у малом комбију, ноћу док остали спавају, на снегу, у шуми.

Главно осећање јунакâ збирке Посуда за птице јесте љубав, које је и њихово једино оружје у борби против неправедног света, због којег су јако тужни, јер осећају да нестаје. Мотив срца је стално присутан. Јунаци су свесни своје ограничености, у том смислу да су њихови животи унапред одређени. Из тог разлога делују статично и трагично. Међутим, колико год се осећали марионетама у рукама судбине, сваке вечери на починак одлазе са надом у боље сутра. Са надом да ће јутро променити све. Жуде за слободом и осећају се живима само док трепере: „Душа ми је затреперила попут тополиног листа. И знала сам… примила сам свој део свеприсутног немира“ (Тополин лист:38).

Насупрот ове природне и преко потребне узнемирености, неки јунаци, попут путника из приче Седиште број 26 или Недеља, притиснути обавезама или због недостатка времена које их ждере, постају нервозни. Блиски су јунаку романа У регистратури хрватског писца Анта Ковачића и сведоче о томе да је човек роб савременог света. Посао га исцрпљује и полако убија, док он наивно мисли да може отићи кад год пожели. 

            Прича под насловом Кобна ноћ нуди и другачију могућност. Наиме, овде се отвара питање моћи уметника, па се јунак копрца под пером свог Бога. Дакле, збирка отвара и нека важна поетичка питања теорије рецепције: Да ли су јунаци слободни? Јесу ли у власти писца или чак разапети између писца и читалаца?

Захваљујући елементима магијског реализма и овим јунацима-чудацима, атмосфера збирке подсећ на атмосферу збирке прича Пасквелија македонског аутораЖивка Чинга, као и на приповетке Слободана Џунића. У појединим сегментима, ови добри и наивни јунаци могли би се поистоветити са јунацима романа Црвени петао лети према небу Миодрага Булатовића. Наведена поређења помажу да се наслути о каквом уметничком стилу је реч и какав утисак остаје након читања збирке.

Приче су написане јасном и једноставном реченицом. Од облика приповедања, доминирају приповедање у 3. л. једнине и дескрипција, обогаћени ефектним дијалозима. Епитети, поређења, симбол и метафора су најчешће стилске фигуре.

Полазећи од препознатљивог и обичног, ауторка збирке прича Посуда за птице на нов и оригиналан начин успева да нас врати у окриље некадашњег универзалног света, и подсети да све има душу и да се судбине„преплићу и умрежавају па често кројећи своју прекрајамо туђу“(Посуда за птице: 10). Ова збирка помаже нам да проширимо видике, да прогледамо, завиримо дубље у себе, да боље спознамо свет и проникнемо у његове тајне. Није све само човеку дано, и природа уме да мисли и осећа. У свему се, само кад се хоће, могу препознати мудрост и истина.

Милица Перић,

Ниш, 25. јун 2021.

СЛОБОДА У ПРСТИМА

Из прстију извире,

Месечина јој танком

Плаветном нити

Обасјава нежни крик.

Сањам ли?

Или то камен

Под дланом мојим

Поприма њен тужни лик.

У прстима понире,

Где се сливају сва

Заточења и

Пуцају окови ко јад.

Дрхтим ли?

Или то капљу

Изданци ветра

Па чује се њихов пад.

Од прстију отиче,

И тек сад чујем

Ослобођење и

Шкрипу речи кроз сан.

Дишем ли?

Или је дах моје слободе

Песма што угледа дан.

picture saved from pinterest

ЧЕТВРТАСТА ПРАЗНИНА

Лето је. Мање читам. И тачно осећам да ми недостаје тај један делић душе у који се увек савршено уклапало оно прочитано, укалупљено, одстајало и налегло. Дотакнем руком своје груди  и под прстима осећам ту четвртасту празнину у облику књиге. Долази јесен. Треба читати. Не могу даље са празнином.

picture saved from pinterest

РУМЕНО НЕБО

Vincent Van Gogh Old Tower in Fields 1884

Румено небо. Шта то може да значи? Хоће ли невреме, пошаст нека? Поново неки рат? Или је, можда, то само једно румено небо, поклоњено без претње.

Не верујем више. Знам, људима се не сме превише веровати, природи сме. Ја, ето, ни природи више не верујем. Сећам се да се пре наступања панедемије корона вируса, корак није могао начинити а да не излети нека жаба. На стотине жаба би ми скакутало око ногу кад увече, жељна мириса лета, седнем у башту. Знала сам, још тада, да то неће изаћи на добро. Послате су нам као знак, као опомена.

Пре избијања рата давне деведесет девете, јер давна и јесте, година по година, и сад о њој морам причати као о далекој прошлости, громови су премрежавали небо. Након тога, експлозије су надјачавале  пркосне муње.

Плашим се овог обојеног неба. Превише је лепо. Чак ми се на тренутак учини да видим степенице разапете међу облацима. Дозивају ли ме? Или их само ја видим? Нико не примећује постиђено небо. Видите ли! Небо почиње да се љути, боје већ ишчезавају.

Схватам. Гледај, уживај, ако ти је већ дато. Не значи да је понуђено као варка, као претња. Након свих пошасти и невоља можда је то само једно румено небо, душу да ти разгали, грешном да ти се проспе. Не тражи одмах мрак.

Стид ме је, увредих небо. Зацрвенело се, као да ће из њега јабука да се роди. А ја, преплашена, обукла га у ратничке боје, па зајаукала. Није ни чудо што је сакрило своје степенице.