СЕНЗАЦИЈА

Сниматељ снима лабуда који се недалеко од њега заглавио у муљу и блату пресушеног језера, и крилима беспомоћно покушава да се извуче. Главу накривљује лево-десно, али не успева нимало да се помакне.

”Зашто не оставите ту камеру, престанете да снимате и не отрчите да му помогнете?”, неко га пита.

”Ако му помогнем, шта ћу онда да снимам?”, одговара.

 

30710564_924646411031563_8534723693648019456_n.jpg

 

Advertisements

СТАРИТИ СА ЊОМ

856b77d3ce05d2146f7a038aff19ddb7.jpg

Old Woman – From the Goddess Paintings by Susan Seddon-Boulet

 

 

Тихо је од јутрос. Ти се још ниси пробудила, а осећам да си мирно спавала. Септембарска блага ноћ те спокојну спустила на моје груди, и ја не дишем. Не желим да прекинем твоје нечујно дрхтање, тај сан из којег ја излазим јачи и слободнији.

Тихо је. Најавили су ситну кишу за данас. Ослушкујем је у даљини, не би ли на време широм отворио све прозоре и продужио ти сневање над којим и ја живим.

Дуго смо ноћас седели, ти си ме гледала у очи и танким белим прстима опипавала моје прве боре. Насмејао сам се и нежно ти склонио дланове.са мог јесењег лица.

Знам, једног јутра ћеш се пробудити пре мене и спаковаћеш моје кофере. ”Дошло је твоје време”, изговорићеш. Остарила си заједно са мном и нећу ти замерити. Зваћеш ме, и твој тихи зов умириће све године које смо поделили, нестаћемо онако како смо се и родили. Заједно, бледи, уз пар црвених суза.

Ја и моја верна Смрт.

МАЧ

7975d4b031c2500c51df6cd076866622.jpg

 

Спознали смо свет к’о варку,

Као жену.

Изборану, нагу, бледу,

Претучену, убијену.

Видели смо живот голи,

Ту, где лежи,

Као лист.

Прегажени, оронули,

Окупани, к’о смрт чист.

Спознали смо бол к’о дан,

Као зрак.

Танак, оштар, заслепљујућ,

Неизбежан, суров,

Јак.

Сад све стоји,

Тек спознаја.

Као усуд, као мач.

Наоштрени, подигнути,

Под којим се ломи плач.

О чему сањају птице?

74731d2026f50157c6eeacbcc5749ddc.jpg

 

Спустићу поглед,

Али ми реци,

О чему сањају птице?

Недохват су грудима дотакле,

Умиле облаком лице.

 

Под ноктима земља и лед,

Очи су у сивом гету.

Чиме да разбијем планине?

Па заспим у твоме свету.

Шта видиш тамо високо?

И зашто крилима дишеш?

Кад ипак почиваш доле,

На  гранама које њишеш?

Већ дуго свлачим небо,

И вучем огртач плави,

Шапни ми своје снове,

Да их украдем на јави.

У сенци видим ти крила,

На мојим леђима ничу,

Узалуд понизно ћутим

Из мене ветрови вичу.

 

Спустићу поглед,

Али ми реци,

О чему сањају птице?

Недохват су грудима дотакле,

Умиле облаком лице.

Усамљеност

 

    Усамљен си као црква у поноћ, као светло напуштеног светионика. Усамљен си као прозор болничке собе из које су управо неког однели. Нема утехе када си сам, али и то ће проћи. Свануће јутро, неко ће се помолити за тебе. Допловиће брод, и некога ће убрзо донети, спустити у хладан кревет. Дисаћете, свако у својој усамљености.

 

e8219dd94ea0c6ffe2cb4b3a44f22199.jpg

saved from pinterest

ОТМИЦА КЊИШКОГ МОЉЦА

pizap.com15150647416411.jpg

 

Читајући књигу “Вест о једној отмици”, спазила сам ситну, готово неприметну бубицу како шета по ободу двадесете стране. Осветлила сам је лампицом и пратила њен пут по потамнелом, расходованом листу папира. Кретала се у свим правцима бежећи од јаке светлости, а када би се зауставила скоро да нисам могла да препознам да ли је то она, или старо ишчитано и похабано слово О.

Неочекивани књишки мољац, станар нежељене и одбачене књиге које се библиотека без жаљења одрекла, на срећу у моју корист, шетао је праћен мојим будним оком, крајње занимљивом и лепо осветљеном двадесетом страном. Прешао је све улице између првог и последњег пасуса, а приметила сам да се више пута заустављао на скретању према сазнању доктора Герера о отмици његове жене Беатрисе, па је пар дугих тренутака стајао потпуно непомичан, као да очекује неко оповргавање отмице или изненадну вест о срећном исходу. Лутао је у лавиринту докторoвог страха, вртео се у круг, а када се уморио и већ почео да застајкује склонила сам лампу и пустила га да одлучи којим ће се редом и страном упутити.

Маркесов књишки мољац је тада, без имало размишљања, прешао на двадесет прву страну где се у случај отмице већ укључују остали ликови, и налик бубици под мојим рукама збуњено јуре са места на место. Радознали мољац се попут детектива кретао од једне до друге чињенице, милио је по трулим, одбаченим словима и таман када сам помислила да ће можда предахнути на маргинама и мало размислити о случају који је и мене прилично збунио, он се узверао по самој ивици листа и нестао иза угла. Журно сам окренула жути лист, па следећи, одмах затим следећи, али се мољац изгубио и нестао, баш као што су Маруху и Беатрису једне ноћи отеле две људске прилике. Осветлила сам књигу тражећи ишчезлог књишког мољца, завирила у свако избледело слово и рупицу на меким корицама, али не беше ни трага ни гласа о станару Маркесовог света.

Не преостаје ми ништа друго до да макар забележим да је староседелац једне отписане књиге под неразјашњеним околностима, у ноћи деветнаестог децембра, мистериозно нестао иза угла потамнеле двадесет прве стране.

НЕKО СЕ БУДИ…

c486e0af856ef754a9ac40d334f3b08f.jpg

saved from pinterest

 

 

Неко је тамо тужан.

А ми седимо под хладом огромних липа.

Kрај шољице црне кафе пада зелени лист,

А некоме тамо свет се у јаду осипа.

 

Видиш, ипак мирише дрво.

Ал’ нама са крошњи не клизе нечије сузе у снегу.

И одзвања смех душама празним,

Док нечија немирна радост сад је у бегу.

 

Неко се грчи у ноћи.

Наручили смо смело још једну порцију неба.

Не гушимо се у украденим загрљајима,

зашто би? Зар загрљај некоме треба?

 

Неко се буди лагано.

Ми стидљиво ходамо градом препуним буке.

Обарамо поглед ка зеленом листу,

Неко се буди… за загрљајем вапе нам руке.