СНЕГ

Прекрио снег пусте улице. Прекрио и кровове напуштених кућа. Прекрио снег зарђале капије, осушено цвеће и оно мало жита у заборављеним коритима. Дува као давних зима када смо пекли ситне јабуке и радовали се очишћеним орасима. Пуцкета у шпорету а дрхти у души, јер снегови сем ветрова доносе и тугу, за неким завејаним временима и заспалим људима.

У ЉУДИМА

          

  У људима који дају, а да ништа не очекују заузврат, лежи нада.

У њима је клица благости и доброте коју треба расејати по свету, али као да смо јалова земља, ништа се код нас не прима и не ниче. Та великодушност, углавном својствена онима који немају ни за себе довољно, треба да нам буде капија кроз коју ћемо сви проћи и упутити се неким бољим данима.

У људима који се баве лепим је спас.

Загледајте се у оне који прстима и душом стварају свој свет, у уметнике, рукотворце и креативце. Њихов прозор је отворен према бојама и светлости, они извлаче из овог туробног света, жељног материјалног, преостале нити топлине и везују их у клупко успомена. Ограђени су, својим невидљивим утврђењем, од оних који увек негде журе и који у тој јурњави не виде чак ни боју својих ципела. Ограђени, дарују нам поклоне које ми не видимо и не ценимо.

          У људима који вас питају како сте, станује истина.

Они нам откривају какав је човек заправо, а сваки је човек изворно добар, кад се роди у њему ни трачка зла нема. Тек касније, кад након силних искушења и невоља почне да се квари и пропада, рађа се и потреба да уздизањем себе човек понизи другога. Онај који жели да зна како смо, да ли нам је добро са нама самима, да ли смо тужни, сами или болесни, без да га интересује где смо били и шта смо радили, тај је човек добар и нимало се, од свог настајања, није променио.

            Они који нас се сете када смо и сами себе заборавили, вредни су сваког поштовања и дивљења. У њима је снага, јер када поред властите бриге и проблема могу мислити и на друге, велико су богатство овога света.  

            На крају, у самим људима је будућност. Како радимо тако ће нам и бити. А чини ми се да много тога погрешног обитава у нама људима, па смо се изгубили и скренули са свог пута. Тешко ће бити остати добар човек, кад изгубљени и одсечени од врлина кроје путеве којима се сви крећемо. Кад је много гласова, а нигде гласа разума нема. Кад је много паметовања, а нигде памети. Кад је много мудровања, а нигде мудрости. Биће тешко паметном да проговори кад се они празних глава напричаше и много неистина и лажи испустише у свет. Биће тешко, јер глупост и зло се шире као отров и зараза, а ми као да не желимо да се излечимо.

Болест модерног човека

слика је сачувана са Пинтереста

Године 2019. децембра месеца, у једном не тако малом граду у Кини, од само 11 милиона становника, званом Вухан, појавили су се први случајеви обољевања од мистериозног, до тада непознатог вируса. Епидемиолози су регистровали тек пар случајева обољевања од такозваног корона вируса који напада респираторне органе.

Кина се месец дана и нешто више борила са великим бројем заражених и умрлих. У свет су доспевале слике људи у заштитним оделима који са великом пажњом и страхом збрињавају угрожене. Свет се, међутим, није много обазирао на то. Људи су слободно путовали, Европљани, Американци и остали цивилизовани свет није много обраћао пажњу на то што раде Кинези.

„Кинези стално нешто измишљају“, говорили су. „А и то свакако неће доћи до нас“, настављали су.

Убрзо потом, кад смо сви полако престали да гледамо шта Кинези и остали у тамо некој Азији раде, забележени су први случајеви у Европи. То није спречило Европљане, Американце и остали цивилизовани свет да наставе своје мале животе купујућу по Риму, Милану, Венецији… Као и пред почетак сваког пролећа, увелико су се заказивали аранжмани за осми март, пролећне викенде и лета у луксузним хотелима и на познатим дестинацијама којима Европа располаже. Ни бриге, ни разлога за њу.

Модеран човек је увелико преболео те дечије болести, преживео ратове, кугу, дифтерију, елементарне катастрофе и глобална загревања.

Модеран човек 21. века је човек који не мари за околину. „Сама ће се она очистити“, мисли.

Модеран човек не мари за животиње. „Саме ће оне себе збринути, природа тако налаже“, каже.

Модеран човек 21. века не мари за другог човека. „Сам ће бринути о себи. Ја се држим оне – гледај своја посла“, закључује.

Миц по миц, корак по корак, модеран човек је постао исувише модеран, па једино што ради јесте стварање привида да је њему толико лепо, и нека цркну душмани. Хедонизам, та чудна реч, чије значење и не желим да разумем у потпуности јер ме асоцира на јавашлук и грубо потирање свега људског у човеку, толико се усталила међу модерним људима, да све чешће на улици можемо видети хедонисту уместо човека.

Уживање ради уживања. Лепо је то можда, али ја више волим да видим некога ко ће се пре одрећи свог раскошног јела у корист пар гладних, него хедонисту масних образа.

Чин по чин, корак по корак, модеран човек се суочио са великим бројем заражених од болести „која се нас не тиче“. Ипак, то није зауставило кретања и шетње по дестинацијама, луде прославе и величања којекаквих обичаја и догађаја.

Модеран човек није учио од животиње која ће „сама себе збринути“ и није научио када и како се притајити да би, попут ње, савладао неку природну препреку. Храбар и одважан, не посустаје пред бесмислицама. Тек када је болест модерног човека (који је у међувремену збринуо ону животињу тако што ју је појео) закуцала и на његова врата, покушао је да врати време уназад, устукне пред природом и покаје се за све своје хедонистичке поступке. Границе се затварају, отказују путовања, праве залихе намирница, на школе стављају катанци и одлажу сви догађаји.

Модеран човек се уплашио нечега што га се у почетку уопште није тицало и што је било тако далеко од њега. У међувремену, Кина је самодисциплином успела да се избори са кризом која је, додуше, код њих и почела. Сада шаље помоћ модерном човеку.

А у Србији? Србија ко Србија, много ратова, мука, бомби и санкција преживела. Зар је то разлог да се живот на који смо навикли поремети?

И кад све ово, хвала Богу прође, живот се врати у нормалу, кад још једном заборавимо шта смо  преживели, модеран човек биће пред великим изазовом. Да ли се променити? Постати свеснији, савеснији, солидарнији, бољи? Или наставити по старом, док иза угла вребају нове опасности?

СИН

слика, извор Пинтерест

Затворих врата, и чујем:
То неко помера кључ.
Светло плашљиво дрхти,
Утонуће соба у мрак.
Чујем да неко дише,
Дах му је продоран, врућ,
И седи крај мога стола,
Тај човек прозиран, лак.
Kамено стојим, и чекам:
Нигде се не чује звук.
Зидови призвали сенке,
На њима ће последњи чин.
Ослушкујем његово име,
Ал’ одзвања само мук,
Тек јутром упознах госта,
То био је Божији син.

НОЋУ НЕ ТУГУЈ

Размишљајући о томе колико је данас тешко пронаћи мир, уточиште, место или време где ће очи моћи да се одморе а душа одахне, написала сам песму Ноћу не тугуј. И заиста. Ако је већ дан препун брига, дозволимо ноћи да нам пружи олакшање. Тешко је стално корачати са теретом на плећима. Ноћ је и време и место где тај пртљаг морамо спустити и ослободити руке. Нека мало лебде у мраку, слободне. Очи нека одморе од призора и слика, од наших сенки. Пустимо наше мисли да макар на пар сати нестану, склоне се негде где их свест неће пронаћи. Ноћу не тугујмо.

Ноћу не тугуј.

Зар мало је што дању

отиру се боје?

Пусти свет да ратује.

Ноћу не тугуј.

Нису све битке твоје.

Не буди звезде.

Већ тихуј под расутом

надом.

Пусти трње нек израста.

Ти, не тугуј.

Заплачи само тек крадом.

Ноћу смо сами.

Зар да ти сенку

пресретну вуци?

Пусти тај свет што режи.

Ти, одолевај.

И плашт од снова обуци.

picture saved from Pinterest

ДОБАР ЧОВЕК

Avenue Of Poplars In Autumn, Vincent Van Gogh

Препознаћете га по очима. Не гледајте његове усне, осмех, руке, немојте слушати његов глас. Усне могу слагати, осмех у својој несталности може заварати, руке се за час полакоме и одустану. Глас задрхти, замукне или зајечи.

У очи гледајте.Ту нема варки. Оцртавају се све намере, сви путеви, пређени и планирани. Добар човек вас неће посматрати само да би вас тобож видео, већ дубоко, истинском вољом и пажњом вођен. Његове зенице окупаће вас милином, па ће вам се свака мука топити као под наслагама благог сунца.

Он не говори много. Речи су оштри мачеви, он то зна, зато сваку загледа и пажљиво кроји. Уколико би вас њоме случајно посекао, добар човек ће вам данима видати ту нехајем нанету рану, сам боравећи у патњи већој од ваше.

Нећете га виђати како обилази манастире и цркве. Он то чини веома ретко. Његова молитва тиха је и блага, једва чујна, али громогласна. Изговара је пред спавање, онда кад осети како је свет постао тежак и пожели да збаци тај терет са својих плећа.

Препознаћете га. Само изоставите оне који вас не гледају душом и добар човек ће вам тихо прићи.

ЈЕСЕН ЋУТИ

           

Не може јесен да проговори. Да може, рекла би:

            “Уморна сам од долазака и одлазака. Нека ми неко украде сво лишће да више нема шта жутети и опадати; нека ми неко откине гране, почупа корење, да ишчезну трагови мог постојања; и нека се киша уроти са ветром да ме однесе пут заборава, а само ове моје речи да остану. Нека ме младу и неисплакану врате кад последњи грозд сазри и прва чаша вина потече.”

            Да на само један трен јесен може да проговори, сви они који пишу у њено име оставили би своја пера и ни кап мастила за њу не би више потекла.            

Али јесен ћути.

Picture saved from pinterest

ВЕТАР ДОНОСИ РЕЧИ

Нека у јесени,

Под тихим бором,

Под хладним небом,

Олујом,

Нека у јесени,

Кад нестајем,

А опет,

Кад се будим,

Нека у јесени,

Нико не закључа ниједна врата,

Све прозоре нека отворе.

Нека у јесени,

У тихој јесени,

Стидљивој и сненој,

На свакој клупи

Нек неко остави писмо.

Утешно је веровати:

Ветар доноси речи.