ЛУТАЊА ЈЕДНЕ КЊИГЕ

 

ff3aea6879e0cd06637abd832565e6fb.jpg

by Henry Stacy Marks (1829-1898)

 

Отварам малу браон коверту, неспретно запаковану, облепљену тамном лепљивом траком. Знам, унутра је књига, нестрпљиво је чекам већ два дана, да допутује до мене и постане моје вредно власништво. Узимам је у руке, не отварам, не листам, само гледам изгужване крајеве те половне књиге која се након дугог лутања улогорила сада, поред мене. Има нечег лепог, тајанственог у половним књигама, одувек сам  их волела. Чија је била, коме је припадала? Kо се и каквог срца одрекао једне тако лепе, једне незаменљиве ствари у животу? Напукле корице и избледела слова говоре о тешком животу, чак ми се чини да чујем њен шапат којим ми говори о годинама лутања, о годинама самовања и предугих сати проведених на ноћном сточићу крај уморног, заспалог човека. Осећам под дрхтавим прстима боре којима су прекривене њене мудре године, а сваком као да ми исписује линију живота претходног власника, који се тешка срца одвојио од своје омиљене књиге, свог сапутника.

Kоме ли си припадала? Питам се, док додирујем огрубелу површину прве стране, а прашина се подиже са стотине давно отвараних листова.

“Не желиш да ми кажеш? ”, питам је, не очекујући одговор.

“Желим”, зачу се тихи глас.

Устукнух, али смирено спустих главу ка мом новом, остарелом пријатељу.

“Ти причаш?”, зачуђено упитах.

“Причам ја, али нема никога да ме слуша. Толико дуго сам причала, да сам решила да сада дуго ћутим.”

“Немој, немој ћутати са мном, молим те, ја тако јарко желим да те слушам. Све што можеш, и све што желиш, слободно ми реци. Ако кажеш да то чувам за себе, не брини, чуваћу. Ни мене нико не слуша.”

Kњига се у том тренутку благо насмеја. То измами и мој стидљиви осмех.

“Онда сам дошла у праве руке. То ми је драго.”

“Чија си била?”, упитах је.

“Више не знам, одавно више не памтим, не бројим људе који су ме држали у рукама. Не бележим године у којима сам сама седела на разним полицама, неотворена, непрочитана. За књигу је највећа бол када остане непрочитана, када се прашина завуче у свако слово, па и сама заборави ко је, о чему говори, о коме пише.”

Седох, ставих је у крило. Осећај великог поштовања према судбини једне књиге, преплави ме.

“Много тога сам преживела, једном сам скоро била и спаљена. У току је била револуција. Те ноћи, док су улицама јурили бесни људи, дрхтала сам на поломљеној зидној полици. Све су књиге узели, мене је спасила само пука срећа. Kада су  дивљачки отворили врата, пала сам на под, а мрак ме је сакрио од зле судбине. Следећег јутра, када се све смирило, пронашао ме је лопов који је пљачкао напуштене станове. Он ме је најлепше чувао.” Утихну тихи, носталгични глас моје књиге.

“Ето, и лопови знају да читају”, проговорих, тек да утешим намучену књигу.

“Знају”, одговори она, “и те како знају. Увек ме је носио у џепу свог капута. Са разлогом, имао је дубоке унутрашње џепове, па сам се често дружила са оловкама, шибицама и, неретко, сапунима. Невешт је то лопов био, мислим да сам ја нешто најкрупније што је икада украо.”

Kњига застаде, и уздахну. Ја сам све време ћутала. Kако да прекинем књигу која прича? Ни на крај памети ми није било да сада проговорим, да прекинем јадање једне књиге, нешто што нико никада није доживео. Моја књига је причала, ја сам слушала како се мени моја књига “отвара”. Сада, више него икада у мом животу био је тренутак за пажљиво слушање.

“Читао ме је, најчешће у подне”, настави књига. ”Ноћу је обилазио пусте улице, не би ли пронашао нешто. Чак ми је и жао да га назовем лоповом, он је углавном узимао ствари које никоме више не требају. Сећам се да ми је пар пута, од његових прљавих прстију, остало неколико црних мрља на корицама. Ако боље погледаш, можда можеш видети коју. Његове очи су често додиривале моје странице, имао је лош вид, али га то није спречавало да дуго и неуморно чита.“

И даље сам ћутала, а тако сам желела да питам шта се десило са њим, зашто књига није остала у џепу тог, назови, лопова.

“Током једне јурњаве сам испала из његовог капута. Он се вратио по мене, али га је полиција чекала у колонама дужином целе те улице, ухватили су га а ја сам, дуго потом била сама. Навикнемо се на самоћу”, прошапута књига.

“Продали су ме, зато сам сада код тебе”, обрати ми се са тугом.

“Kо те је продао? Одувек сам се питала, ко то може да прода књигу. Kакав то човек мораш бити па да се одрекнеш нечега што нема цену?”

“Одвећ сиромашан, или одвећ глуп”, одговори моја књига. “Мада су сиромашном човеку често највеће богатство управо књиге. Мене је продао један од оних глупих, један од оних који место полице са књигама имају полице са позлаћеним чешким прибором за ручавање. Уморила сам се од причања, морам сада мало да ћутим.”

 

Остала сам збуњена, загледана у заспалу књигу испред себе. Узела сам је пажљиво у обе руке, као рањену птицу принела дрвеној полици и нежно положила међ’ своје богатство. Обе смо знале да је са лутањем завршено.

 

из збирке Приче са прашњавих полица

ПУЦАЊЕ ЛЕДА

 

Када лeд пуца, трeба стајати мирно и нe помeрати сe. Држати равнотeжу. Тeлом и мислима. Помирити сe. Шта ако пукнe? Био си прeтeжак, и трeбало јe да пукнe. Нeка нeкад природа одлучи умeсто нас.

KOVAČ ZVEZDA

Photo4943.jpg

Kujem… zvezde od srebra, belog zlata i platine. Sakrijem se iza Meseca i maljem udaram u nebeski nakovanj, optačem padalice i zalutale komete zlatom, pa ih oslobađam nad prezrelim Suncem.

Ne vide me, traže me po ulicama i razrušenim kaldrmama, jer znaju da volim da zaspim pod lipom u sumrak, baš onda kad konobari služe onu kafu sa mirisom vremena koje se nikad neće vratiti.

Ne podižu pogled, traže me po šumama i pustarama, jer znaju da volim da trčim za stihovima i kao leptirove ih lovim mrežom. A onda slažem u spomenare i stare sveske, kao zbirku vrednih i mukom stečenih primeraka.

Ja ne dišem, jer gore nema vazduha. Ipak, sa osmehom pružam ruke i hvatam presahle zvezde i patuljke. Naučili su me da sve što volim vešto krijem od sveta, svet zna poniziti i razrušiti snove. A ja ne dam da me pronađu  i otmu mi jedno maštanje da mogu ukrasiti svemir. Pa se zato krijem, čim padne noć doletim do tamne strane Meseca i nečujno lupam o nakovanj. Kujem besmrtnu nadu.

ТРИ ГРОША

 

coins-1240563.jpg

 

Мало даље од наше куће, завучена у своју сигурност, ненаметљива и прилично скромног изгледа, шћућурила се продавница “Три гроша”. Једва сам чекала јутро да тако неумивена и скоро па у пиџами отрчим до ње, а продавац˗комшија би ме са осмехом дочекивао и услуживао, а скоро редовно частио неким пакетићем свежих, тек пристиглих бомбона. Још у устима могу осетити шећер који се топи у непцу, а осмех који се са тим топљењем осликава на лицу и данас ми понекад осване на јастуку. Радо га покупим, стидљиво ставим у џеп и запловим у свој безбојни дан.

Дивних ли јутара! На столу је већ у рану зору била постављена теглица са џемом од шљива и маргарин, док је поред њих стајала шољица са свеже скуваним чајем од нане. Поред стола, ранац са књигама неуредно смештеним у ту округлу, претешку лопту која је бесомучно савијала моја леђа. Сећам се да је устајање било тешко, сама помисао на школу, целодневно слушање учитеља који увек неуморно прича, отежавала би ми ноге и било је пренапорно начинити корак из тог топлог и меканог кревета. Ипак, када бих се сетила проласка поред “Три гроша”, чика Мише који стоји на вратима и смешком ме мами унутра, корак је постајао лакши а ја полетнија. Након кратког доручка, отац би ми редовно стављао у руке тада јако вредних педесет пара за одлазак у продавницу и куповину омиљених слаткиша. Једном је чика Миша набавио најновије жваке са сличицама животиња  које су деци биле и те како занимљиве. Знао је то и продавац, па се трудио да на рафовима увек има довољно ове дечије радости, а када би пак нестало жвака одмах је палио мали аутомобил, “пеглицу” наранџасте боје са поквареним прозором и хитао у набавку, не би ли деца на време била снабдевена својом малом коцкицом среће. Шта бих сада дала да се моја срећа може спаковати у један сантиметар, да је могу купити за педесет пара или више, не питам колико, да је могу чврсто стиснути руком и увек носити са собом, као непроцењиву амајлију.

А “Три гроша”, то је била једна мала продавница са свега пар полица, једном већом за хлеб и неколико мањих на којима су увек уредно биле поређане најосновније намирнице. Одмах поред касе, са десне стране, налазила се кутија са брдо слаткиша: лизалица, чоколадица, бомбона, и наравно са популарним жвакама које су стајале на врху. Одмах по уласку у радњу, очи би ми се зауставиле на тој чаробној кутији, потпуно запоставивши намирнице по које су ме послали. Тај тренутак занесености и потпуне очараности и данас покушавам да призовем, да своју пажњу у целини усмерим ка нечему, да нешто свим својим бићем зажелим и заборавим на постојање света. Не успевам, а онда ме обузме такво безнађе да пожелим да се заувек вратим у ту минијатурну радњу смештену у хладу великог дрвета, ту антикварницу најлепших сећања што се сада само повремено појављује, као јутарња магла нестаје са мирисом прве, свеже скуване кафе.

Чика Миша, како су га сви звали, почев од деце па све до његових вршњака, увек је био насмејан, уљудан и  једном речју, прави господин. Наслонио би се тако на неку од полица и гледао пролазнике, а сваком би се без изузетка јављао и желео добро јутро. Са накривљеном капом на глави и уредно испегланим оделом боје кестена, личио је на неког капетана у пензији који је одлучио да се смири управо ту, у тој сеновитој кућици претвореној у симпатичну радњу. Највише се радовао деци, а и деца њему. Чим би улицом полетео мирис свеже печеног хлеба, тек допремљеног из пекаре, могао се чути звук гужвања постељине и неспретног искакања из ње. Затим би мајке почеле да вичу, упозоравају, прете, али не би вредело, деца су сваког јутра понављала ову неодобравану радњу, и иако их је чекао доручак постављен на столу: салама, чаша јогурта и џем, редовно су се враћала са парчетом топлог хлеба које би им чика Миша са подједнаком радошћу одломио. Ја сам, ипак више волела да свратим по поласку у школу. Тада бих без имало премишљања трошила свој џепарац, вредних педесет пара које би се на крају те трговине претвориле у пар шарених бомбона и незаобилазне жваке, које би ми сем рајског укуса подариле и пар сличица жирафа, орлова или најомиљенијих мачака. Kући би те исте сличице завршиле залепљење на ормару до кревета, да их могу видети сваког јутра када отворим очи. И данас се моје очи буде уз тај свет животиња, понекад пожелим да не устанем, већ само да  гледам у ред искрзаних папирића на којима из дана у дан све више бледе контуре лабудова, албатроса, немирних срна…

Kада су “Три гроша” затворена, а разлог  је био надолазећи рат и криза која се неприметно увукла у џепове и умове људи, на веселост мог детињства спустила се сенка. Почела је да копни визија мог савршеног света у коме као несаломиви стуб, неуништиви кутак постоји једно место са широм отвореним вратима, мирисним штапићима од чоколаде, цимета и ужеглог шећера. Сећам се тог јутра када сам, као и увек, са усхићењем похитала мом најдражем углу улице а затекла затворена врата и погашена светла. Није било чика Мише и његове “пеглице” паркиране до самог улаза у радњу, спремне да у сваком тренутку појури улицама у набавку слатких бомбона. Мислим да је тог јутра мој осмех заувек остао ускраћен за један специфичан сјај, тада су се истопиле глазуре најранијег детињства, по први пут суоченог са једним растанком. Сви смо се надали, а посебно деца, да ће “Три гроша” поново засјати својим старим сјајем, да ће нас једног јутра пробудити препознатљиви мирис хлеба и погача, чика Миша који и пре првих петлова мете улаз испред продавнице, како би достојно дочекао своје верне муштерије. Међутим, тај улаз је из дана у дан био све запуштенији, ограда обрасла пузавицама  бледела је под кишама које су се смењивале, од летњих па до зимских, а “Три гроша” су полако падала у заборав. Стакло радње које се увек сијало од беспрекорне чистоће, постало је прашњаво, на једном месту напрсло од дечије лопте која је случајно прелетела ограду. Продавац, некад весели чика Миша, убрзо се озбиљно разболео али није губио на својој веселости, и даље се свакоме јављао, распитивао за здравље укућана, причао о рату који ћемо, као и сваки до сада, прегурати,  све док једнога дана селом није протутњала вест да је после тешке болести свима драги продавац испустио дах. Наша улица је данима била испуњена мирисом истопљеног шећера, тек убраних јагода и штапића од ваниле. Чак и када бисмо затварали прозоре, у све просторије је доспевао исти онај ваздух који смо удисали док смо чекали да каса избаци мали бели папир са нацртаним грошевима. Тек на зиму, када су почели да дувају ветрови попут сибирских, они од којих се улице празне већ са првим мраком, нестало је овог мириса. Три гроша су престала да звецкају.

Породица нама драгог чика Мише се убрзо након његове смрти преселила, отишла у град, док је двориште остало пусто, са тек понеким маслачком који би се на пролеће поносно зашепурио напуштеном баштом. “Три гроша” су и даље ту, под оним истим хладом, али без сјаја и са великом избледелом таблом на вратима на којој је неспретном руком одлазећих исписано: “На продају”. Док пролазим поред, окренем главу, затворим очи и бројим кораке, а у себи потајно мислим, потајно се надам и једва верујући, говорим:

  Kо зна, можда је неко купи, можда ће једног јутра улицу испунити мирис свеже печеног хлеба и нека друга деца потрчати по своје парче радости.

Једва верујући, понекад се тешим.

 

из збирке Приче са прашњавих полица

ЈЕСЕЊЕ ЦИПЕЛЕ У НЕСТАЛОМ ДРВОРЕДУ

 

 

290bfcbbb803f066a2a4fe98f2791906.jpg

 

Један за другим,

обрушавају се дрвореди.

Пар који је пролазио

само је за тренутак упутио поглед,

онда је нестао и он.

Човек који је са оближњег прозора посматрао

није се уплашио.

Ухватио се за ветар,

Отворио кишобран,

Полетео.

Требало је саопштити

Нестао је дрворед.

Сада је ту само линија наслаганих рана.

Да,

и два пара јесењих одлазећих ципела.

 

 

STUDENA SVETLOST

 

70c87f1ea71c3006383bf0347a29c5bc.jpg

 

Nekom ulicom, u kasnoj noći,

sanjivom, hladnom, promrzlom od studi,

prolazim kraj kuća, prozora svetlih

iza kojih spavaju spokojni ljudi.

 

Gledam u žutu treptavu svetlost,

od zaboravljene sveće plašljivo tinja,

setnu  dodirujem polutamu,

mirisom me mami ko prezrela dunja.

 

Sa tankim velom tuge treperi,

Njiše se, lomi i preda mnom pada,

od tog zlatnog snopa žalosti, samoće,

obasjane ruke drhte, ko od jada.

 

Zatvoren prozor, al’ od  blagog vetra,

zadrhti često, ko da se boji.

Zadrhti svetlost, daljine prazne,

ulice tamne i  snovi moji.

 

Svici

 

Nacionalna-geografija-9.jpg

 

Noćas su se pojavili svici. Ne, nisu sijali. Obavijeni mrakom, leteli su oko moje glave. Ne, nisam otvorila oči. Zatvorenih očiju , nemo sam ih posmatrala. Dugo su kružili u nepravilnim krugovima. Ne, nisam ih oterala. Čak mi je i prijalo njihovo prisustvo. Nisam bila sama, a to je jedino bilo važno.

Ujutru, kada sam se probudila, svici su već bili otišli, ali nepravilni krugovi su ostali.