Опонашање ветра

Ауторска фотографија, шума руских бреза изнад Пожаревца

Ветар је дувао данима, немилосрдно. Нисам отварала прозоре, нисам остављала веш на тераси, понајмање сам користила чешаљ јер је његова употреба била потпуно илузорна. Како је дувао данима, и данима, и опет, данима, успевала сам да уђем у механизам његовог “рада”, а захваљујући неким чудним догађајима временом сам почела да схватам разлоге тог наизглед безумног млатарања по нашим животима. Није се појављивао изненада. То се само тако чинило. Једном је комшиница срушила голубије гнездо. Ударила га је метлом и оно је, са све сићушним беличастим јајима, полетело са терасе срушивши се на бетон. У истом тренутку појавио се онај исти ветар, и као разјарени бик угурао је право у кућу, притом поломивши стакло на вратима терасе. Поучена њеним горким искуством, одлучила сам да размишљам као ветар. Кретати се као да избегаваш убојите гелере, а очи углавном држати затвореним. Бити међу људима, а истовремено, бити невидљив. Ако је потребно, бити хладан и неприступачан. Кад треба, додирнути топлином. У мом стану нема прозора ни врата. Лопова се не плашим, јер све оно што лопов и ветар могу да однесу, тога заправо и нема.

Зборник “Шумадијске метафоре” 2022

Утврђење

Не. Ја не желим да будем на раскршћу безумних људских односа. Заплетена у њихово сплеткарење, отргнута од својих порива. За миром, тишином коју доноси свеже летње јутро. Без гласа од људи. Пустите ме да седим пред реком, као пред олтаром. Ту ми је место, једино место за којим чезнем. Ту желим да останем, да ме некада ту и сахране. Пред жубором несталне воде која зло нанесе само када то мора, јер су јој прсти природе то наредили. Пустите се, људи, пролазних ствари. Унутрашњих немира које сте сами себи наметнули. Човек је једноставно биће затрпано неједноставним стварима. Сам је себе узидао у зидине својих хтења, која, кад се сакупе и поређају, могу да сачине један град. Велелепни, што много спратова и кровова има, а ни под једним се не може огрејати и сачувати. Не желим да стражарим подно тих градова. Испрели смо путеве ка њима од властитих страхова пресвучених у оловне војнике. Нико у том рату не може победити. А ни град нећемо сачувати. Пустите ме да само седим покрај реке. На камену, трави, голој земљи. Да је осетим како куца, док из мене отиче све оно пролазно што нема, нити може имати, своје утврђење.

Иза нас…

Иза нас остају столице, кревети и клупе. Места где смо седели, лежали, застајкивали . Кад човек оде поштено би било да са њим нестану и та места. Да не подсећају, да се живот, ипак, некако не настави. Знам, тако би нестајао и сам свет. Али, зар са нашим одласком он већ није ишчезнуо?

02.04.2022.

ИСИДОРА

 Исидорино рођење требало је да буде нешто потпуно безболно, нежно и нечујно, као када вам ветар спусти лист на прамен косе, па онако враголасто побегне. А ви останете у осмеху.

            Јуче сам је видела у библиотеци. Сигурна сам да је то била она.

            Тако смо те замишљали, прошапутала сам, несвесно бришући прашину са књиге коју сам махинално покупила.

Под прстима сам осећала њену храпаву површину коју је стрпљива прашина извајала, ничим се не оглашавајући. Само би је повремено покоји слап светлости разоткрио у њеној јасној намери да сакрије наслове свих књига у библиотеци, прекрије те руком рађене корице, и угнезди се тамо где ниједан сићушан створ не би могао да се смести. Прашина је допирала до најзабитијих кутака света, а гледајући Исидору како прстима прелази преко вертикално поређаних књига, учинило ми се да је прошла читава вечност и да су ме стрпљиве честице времена давно затрпале.

            Нисам смела да јој приђем. Ко зна шта би помислила. Било ми је сасвим довољно да је гледам, онако из прикрајка, и замишљам како је стварно ту. Кроз прљави прозор библиотеке, вероватно неочишћен годинама, допирала је светлост заборављених и будила духове неких давнашњих посетилаца, који су се губили и тражили међу редовима и редовима похабаних књига. Исидорини покрети и њена неукроћена смеђа коса уносили су живост у плес јесењих, умирућих слапова светлости, па је све личило на недосањани сан.

            Како бих те загрлила, помислила сам, нервозно трљајући своје прсте.

Као да ме је чула, Исидора је у истом тренутку нестала. Облаци су донели мрак и кишу, сакривши тиме и вековног браниоца књига. Прашину, која више није била видљива. Као ни моја Исидора.

            Заборавила бих некада на њу. Али како заборавити? Сигурно сте имали, или имате некога, кога никада не бисте желели да заборавите. Плашим се заборава. Тог мрачног места, горег од гроба, што нам свима прети као казна ужаснија од самог пакла. Боље да ме се стиде или проклињу него да ме забораве. Не желим да умрем на тај поражавајући начин, као прогнаник од вере и Бога. Као грешник који не заслужује чак ни то да га неко с времена на време спомене, макар случајно… макар с лошом намером. Зато је не дам. Говорили су ми, “пусти је забораву, ослободи је”, али ја је не дам, макар и сама била смештена у место горе од пакла. Ко ће је чувати, ако нећу ја.

            Седела сам једног пролећа на клупи крај Бали – бегове џамије. Тврђава је цветала. Остаци турских грађевина подсетили су ме на то колико је забораван опасан и да су људи одувек настојали да му измакну, провуку се између његових прстију и наставе да живе. Седела сам тако, одметнута од времена, загледана у плаво небо кроз које промичу бели цветови. Крај мене се ниоткуд нашла Исидора. Девојчица од непуних седам, осам година. Одмах сам је препознала. То је могла бити само она, побегла је забораву. Овога пута ми није требало скривање. Сама ми је пришла.

            Седеле смо у тишини. Она је вртела неку вунену луткицу по рукама, развлачила њену косу, намештала спале шналице. Сећам се да сам баш такву желела да јој купим. Није ме погледала, али нисам замерила. Било ми је сасвим довољно што је ту, крај мене. Моја Исидора, моје парче свемира.

            Поред нас су пролазили људи, али нико није примећивао раздрагану девојчицу поред мене. Осмехивала сам се као неко ко је изгубио разум, зурећи у празно место, одбијајући да прихвати стварност. Један човек је журио у намери да седне крај мене, али ја сам добацивала “имате другу клупу, ту је Исидора!”

Погледао ме је збуњено.

“Нема овде никога, сами сте.”       

Прекрстио се у чуду и отишао. Нека ме сматра и лудом, али она може сваког часа отићи. А ја не желим да оде. Срећна сам док је поред мене. Има смеђу косу и благе црте

лице. Сигурно воли да црта. Можда воли животиње… мачке! Да, мачке! Вероватно се не одваја од њих. Хтела сам да јој испричам о жутом мачку кога сам имала пуних девет година, можда и више. Чувао је нашу кућу за време рата, а онда, када је рат престао, угинуо је. Умирала сам од жеље све да јој кажем. Колико сам је чекала, колико суза због ње исплакала… радовала јој се. Али она као да је осетила моју жељу, пригрлила је своју лутку и отишла.

Дуго сам је гледала како одлази. Скакутала је, трчкарала целим путем. Знала сам да је више нећу видети. Дошла је да се опростимо, да ми помогне да је заборавим. Али ја то свим бићем одбијам. Сном ћу је дозвати, тражити је у јесењим кишама, лаком поветарцу пролећа… свуда, где заборав не сме ни да крочи. Где му је строго забрањено.

            Исидора је овога пута отишла на дуже. Али не мари. Остала сам у осмеху. Знам да се једнога дана мора вратити. Макар да уплаши заборав.

Објављено у 69. броју часописа ”Траг”

Цене расту…

Све поскупљује, а човек све мање вреди. Смрт више није чудо, а није ни живот. Једино нас прене када нам ускрате додатну храну на столу, или нас лише планираног путовања у место где ћемо сами себе заборавити. И то што нас освести брзо преточимо у неминовност, неминовност дешавања изненадно лоших ствари прерасте у још једну болест на листи наших хроничних болести, и тако опет дођемо до појма наше свеукупне безвредности и несталности. Можда је најбоље задовољити се оним што не може поскупети, али давно смо томе сами одузели цену и закачили таблу БЕЗВРЕДНО, тако да данас морамо живети у стрепњи за егзистенцију, што, сложићете се, нимало није лако.

НЕМИ БОГОВИ

Нека те облаци сете

Како си давно ти био дете,

Склупчан у папирној бајци,

Уплакан хитао мајци.

Када те пробуди цвеће,

И опој што милује чело,

Гореће вене ко свеће,

Срце ће планути цело.

Тако си уморан, подан,

Тешке ти руке и очи,

Одувек миран и одан,

Док крв се за вечност точи.

Нека те награди време,

Од првих ципела тесних,

Јер богови некад занеме,

Пред демонима уклетим, бесним.

Поздрав

Писма која нико не сме да прочита

пишем невидљивом оловком

и шаљем преко ветра.

Она, на која се усудим,

пакујем у велике коверте

и пресавијам више пута.

Остављам их по клупама и трговима,

близу библиотека и књижара,

наспрам очију радозналих и грешних.

Они знају да преносе и препричавају.

Можда ће умети и песме да обуку,

у тешко, тамно плаво одело,

и сахране их међу неосвојеним врховима.

Колико је тешка једна река?

Треба сести на камен и исплакати реку. Ионако нико никада не тражи њен извор, сви гледају само воду. Треба пустити да истече, из свих наших пора, као из суве дреновине, и последња кап горчине коју смо упили. Вратити је земљи једини је спас. Да не запоседне око, зеницу не продуби као полураскопан бунар.

Треба људима оставити све нељудско, њиховим ноктима изгребано и уништено. Стопити се са каменом и ћутати, вазда је мук одувек био благодарнији од безочне буке стварања. Нечега.