Почетна страна

преузимање.jpg

 

Pišem gde stignem… po raznim blokčićima, salvetama, maramicama, ponekad po marginama dnevnih novina. Lako je pisati, može čovek mučiti reči i rečenice a da ne kaže ništa mastila vredno. Zato se borim sa svojim mislima, nedovršenim pričama i pesmama, držim ih obema rukama gde stignem, sve dok ne osetim da je vreme za pisanje.

Mnogo toga nenapisanog je istrulelo u mojoj glavi. Setim se nekad likova kojima nije bilo suđeno da ožive na papiru, posegnem za olovkom, sve u žaljenju nad njihovim sudbinama, a onda kažem sebi da je njihovo vreme prošlo. Pokušam da im obujem nove cipele, promenim ime ulice i navike kojima bi započinjao njihov dan, ali neki novi lik maše svojim početkom…okreće svoj crni kišobran, i gleda ka kišnom nebu.

Borim se sa svojim mislima, ali onda sednem u gradski autobus i vidim ženu kako čita novu knjigu, dok joj na rukavu zjapi upadljiva rupa. Zašto mesto knjige nije kupila novi kaput? Dam joj ime Milica, i u glavi započnem priču o devojci koja ništa sem knjiga nije kupovala. Stan joj je bio gotovo prazan, bez nameštaja i kućnih aparata, ali prenatrpan knjigama i sveskama. Borim se danima sa idejom za novu priču, ulazim u isti autobus ne bi li srela Milicu i saznala zašto ima tako upadljivu rupu na rukavu, za koju uopšte ne mari. A Milica i dalje spokojno čita, sada već drugu knjigu, ostavljajući me u agoniji neizvesnosti.

Pišem gde stignem, često razbacano i dosadno, bacam svoje sveske i brišem duge pokidane redove. Pišem za sebe, da svojoj duši dam krila, oblak na kome može da poleti. Ko zna, možda Milica ipak ima neku tajnu, a ja ću biti prva koja će to zabeležiti. Ili, makar, izmisliti.