CRVENI VOZ U BEZBOJNOM SNEGU

преузимање

Probijaju se kroz tek napadao jutarnji sneg, obraza crvenih od studi i trepavica na kojima se nastanio red pahuljica. Sunca još uvek nema, samo se u daljini nazire crvena lopta obmotana nekom beličastom svetlošću. Pod gomilom teških oblaka mučno treperi, a onda nestaje u masi sivog, zimskog neba. Počinje da veje.
Dve figure, jedna veća i jedna jako mala, kreću se napred…odredište nemoguće odrediti. Sve je za par minuta prekrio sveži sneg. Mala figura, promrzla devojčica od sedam ili osam godina, zgrabila je veliku za ruku, stisla se uz njeno telo, ali ne posustajući u koračanju. I dalje se jednako brzo kretala kao i velika figura, za koju slobodno možemo zaključiti da je majka. Više puta je zastajkivala kako bi proverila da li devojčica može nastaviti da se kreće, vadila maramicu iz džepa kaputa i njome brisala promrzli devojčicin nosić. Sigurno majka. Neujednačeno koračajući, majka krupnim koracima a devojčica sitnim, ali brzim, ostavljale su iza sebe krivudave tragove od dubokih čizama, koji su se protezali daleko unazad kroz nepreglednu belinu. Ispred njih, beli ambis u kome se ništa ne prepoznaje, ni drveće, ni kuće, ni ljudi. Samo gusta zavesa koja je u potpunosti zaklanjala njihovo odredište. A onda, kada je sneg polako počeo da slabi a zavesa od pahulja se pretvorila u beličastu maglu, u daljini se mogao nazreti cilj njihovog jutarnjeg pešačenja. Železnička stanica. Smeštena u nepostojećoj senci masivnog ogolelog drveća, tužno je ispraćala putnike koji su odlazili a sa radošću prihvatala dolazeće, željne putovanja. Devojčica je sa ushićenjem, zadihavši se od uzbuđenja, potrčala nekoliko koraka ispred majke, viknuvšiː
“Mama, mama, eno je, eno je!“
Onda se okrenula, očiju zasjalih od sreće i ponovo priljubila čvrsto uz nju, praveći pritom sićušne korake kojim je poskakivala. Na majčinom licu se ocrtavao blagi osmeh, dok je drhtavo hladnim rukama milovala dete po glavi.
“Hajdemo, dok nije otišao bez nas“, tiho je progovorila.
Ubrzo su stupile na snežnu stanicu. Ličila je na one iz starih ruskih filmova u kojima su se odigravala duga srceparajuća opraštanja i bolni rastanci. Iz nenarušene harmonije snega virile su samo šine i po koje trepćuće svetlo, koje je s vremena na vreme menjalo boju iz zelene u crvenu, i obrnuto. Smestile su se na malu klupicu koju je sneg poštedeo, a pored njih je povremeno prolazio čovek sa crvenom kapom za koga je devojčica u više navrata zagonetno zapitkivala majku:
“A šta on radi? A zašto mu je kapa crvene boje. A zašto nosi štap?“
Pitanja su se ređala i ređala, a majka, već umorna od njih, samo je kratko odgovarala:
“On će sada pozvati voz da dođe. A kapa mu je crvena zato što je sneg bele boje.”
To je duboko zamislilo devojčicu, i njeno do tada ujednačeno lupkanje čizmicom o klupu se najednom zaustavilo. Gledala je njegovu crvenu kapu, kako sve više postaje bela i samo za sebe prošaputala:
“Bolje da je ipak bele boje.”
Sneg je ponovo počeo da pada, čak jače nego malopre. Crvena kapa otpravnika vozova je za kratko vreme potpuno pobelela a devojčica se okrenula majci i naslonila na njeno rame. Osmeh joj, međutim, nije silazio s lica. Jako je volela zimu i sve što ona donosi, svet joj je tada ličio na bajku. Ljudi su u sve većim grupama pristizali na stanicu. Ogrnuti toplim zimskim kaputima i umotani u vunene šalove, nisu se međusobno mogli prepoznati, pa su nemo prolazili jedni pored drugih. Odmah bi naravno usledili zvuci dozivanja, uz navodne oštre prekore i zvučna tapšanja po ramenu, praćena gromkim smehom. Smeh je povremeno odnosio vetar koji se prikradao svima iza leđa i šamarajući čekaoce, saginjao im je glavu do zemlje. Devojčica je pratila sva dešavanja na stanici, sve vreme držeći majku za ruku. Čas bi se okrenula i pitala je s koje strane voz treba da naiđe, sa leve ili sa desne, čas pogledom pratila sva lica koja su se ređala pored prve šine na kojoj se uskoro očekivao dolazak voza. Majka je malo-malo pa proveravala da li je šal i dalje preko devojčicinog nosića, a na njeno sve učestalije pitanje, s koje strane će naići voz, odgovarala:
“Sa desne, sa desne strane.” I doista, kroz nepunih par minuta, desno od njih, iz nestvarnog prostora počeo je polako da izranja voz. Ogromna mašina crvene boje rušila je belu monotoniju i neosetno se prikradala strpljivim ljudima koji su pogledom pratili svaki njen trzaj. Čak ni zvuka nije bilo. Čitav događaj krasila je neshvatljiva tišina, praćena samo povremenim glasnim uzdasima i uzvicima male devojčice.

“Mama, mama, pogledaj kako je lep voz! Vidi samo kako je veliki!”, oduševljavala se, dok je majka na to prosto odgovarala:
“Jeste, lep je voz. Videćeš lepotu tek kad krene.”
Pristigavši na stanicu, počeo je da tutnji dok se zaustavljao a onda je stao tačno ispred grupe već zavejanih ljudi. Devojčica se otela iz majčine ruke i umešala u red koji je čekao trenutak otvaranja gvozdenih vrata. Osmeh joj nije silazio s lica. Snežna mećava se pretvorila u zimsku idilu. Bela prašina se nežno, gotovo uz nečujnu muziku ruskih balalajki spuštala na sada praznu železničku stanicu. Praćen dugim zvukom pištaljke čoveka sa crvenom kapom, voz je odlazio. Jedan po jedan, nestajali su vagoni kao pahulje pod prvim jačim suncem, i gubili se u obmanjujućoj daljini. U jednom od njih se vozila mala radoznala devojčica.

Stojim. Nervozno čekam, čini mi se satima. Jedan pogled na časovnik čije kazaljke stoje, drugi…treći. Okrećem se oko sebe razdražena nesnosnom grajom budućih putnika i njihovim praznim razgovorima, zatečena svetom koji me okružuje u tom času mog čekanja. U jednom trenutku, iza mojih leđa čujem maleni glasić kako pita:
“Mama, sa koje strane treba da naiđe voz?”

“Sa desne, sa desne strane.”
Blago se osmehujem, dok se u daljini naziru obrisi bezbojnog voza.

83f346e3e8a6d3376fd183ec90a31b0f

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s