Topolin list

 

62056354e9a3ddc65abbedb36f56663a

Vijuga reka. A ja, pogled ne mogu da pomerim sa visokih topola što šušte nad njom. Zastala sam na mostu, naslonila se na kameni zid, i sve mi se čini da čujem šaputanje. Huči voda poda mnom, sitni valovi se prepliću, pa udaraju jedni o druge. Trava se zaplela u njih, spotiče ih da se okliznu i pogreše svoj put, a oni se otimaju kao dete iz majčinog naručja, i nekako klizeći, migoljeći se, odlaze svojim putem.
Sve mi se, ipak čini da čujem neko pritajeno pričanje, pa okrećem glavu ka vetru što me ne štedi, već udara svom snagom duge pramenove neposlušne kose. Umirih misli, rekoh srcu da stane na čas, i tad vetrovom stazom dolete mi tihi glas visoke topole.
“Lako je tebi da ćutiš”, pričalo je drvo, “ti si kamen. Ništa te ne pomera, ništa sa zemlje ne miče.”
“Varaš se”, odgovori kamen, “juče sam bio na drugoj strani reke. Uveče me neka deca bacila ovamo, još zemlju nisam utabao. Samo se prevrćem, kao da nisam na istom tlu.”
“Ali si sada tu”, nastavi visoka topola, “i možda te dve godine, pa i više, niko rukom neće dotaći. Mirovaćeš i spokojno spavati. Ja čim zaspim, doleti neki vetar, makar i najmanji, dodirne mi nejake listove i probudi me iz sna. Mira mi ne da.”
Tužno spusti svoj glas topola i uzdahnu duboko. Ja uzdahnuh za njom, tiho, jedva čujno, u strahu da ne prekinem razgovor kakav nikada nisam čula.
“Barem imaš mira kad nema vetra, a njega često izostaje, naročito leti”, progovori reka. “Da si od vode sačinjena, stalno bi nekud išla, talasala se, i nikad ne bi stajala. Ja nikad ne spavam, nikad mir nisam upoznala.”
“Ipak, nekud ideš”, setno uzvrati topola, “možda te tvoj mir čeka negde u daljini. Ja i kamen se nećemo pomaći, i nikada nas mir neće zagrliti.”
Kako topola još jednom duboko uzdahnu, meni hladan vetar prostruja telom. Niotkud, olujni dah udari moje ruke koje su se grčevito držale za kameni most.
“Da ste kao ja”, zagrme vetar poput groma, “stalno bi vas nebo bacalo s jedne strane sveta na drugu. Ja sam sačinjen od nemira.”
“Poštedi me nekad u jesen, kad sunčevi zraci najlepše dodiruju zemlju”, ponizno se obrati vetru topola.
“Rado bih, ali ne mogu. Ja delim nemir sa nebom, vi morate sa mnom”, odlučno reče vetar, i prohuja pored moje glave.
Duša mi je zatreperila poput topolinog lista. I znala sam… primila sam svoj deo sveprisutnog nemira.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s