Smeh

 

 

c149679ff43da3df738231fa12e032e8

Kada mi neko kaže, ‟odavno se nisam ovako nasmejao‟, šta da pomislim do da taj neko ozbiljno misli. Uvek je u tim rečima bilo istine, kad god sam kopala po njima razmišljajući da li se to govori čisto razgovora radi, nimalo zbunjujuće sam zaključivala da se ispod prašine tog davnog vremena nataložilo dosta čemera života, a da ga vetar neočekivanih osmeha odnosi i otkriva biće koje je nekad zaspalo pod maskom svoje sudbine. Ipak, uvek se rastužim pod teretom tog suzdržavanog, neplaniranog iskaza koji se potkrada, i zagledana u to, na kratko obasjano lice, pratim liniju usana koja polako iščezava, kao večernje sunce što pada u brda. Posle par trenutaka, maska se ponovo vraća, a ja sa njenim povratkom uočavam i neizmernu tugu koja zaposeda nikad žalosnije biće. Verovatno sada pati još više. Taj mali poklonjeni trenutak zaborava se sada vraća, i svom žestinom, bolno poput biča udara po sadašnjosti, zatrpavajući pritom puteve, te male brazde na obrazima, kao kada sneg guši mirnu nebranjenu ulicu.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s