ĆUTANJE

54db09e0dad19f4c3325c0e188b1ba1c

Saved from flickr.com

 

 

Tako je kad se ćuti.

Ko sam ja da prkosim vetru, da razbijam reči o kamenje, da komešam nebo gomilom lakih nota koje kroz moje disanje odlaze u oblake i remete već zimsko uzdisanje pokislih borova? Ko sam ja da se oglašavam ove predpraznične noći, da treperim u ritmu mesečevih iskrica i hodam stazama posutim vanvremenskim lišćem, onim koje je davno progutao prvi prohladni mrak? Ko sam, dakle, ja? Neko ko se plaši vremena, studeni, oluja što se primiču nenadano i udaraju snagom uragana? Neko ko bojažljivo skače u zaklon, čim se iza prvih vijugavih ulica pojavi čopor neočekivanih pasa koji krvoločno jure ka jedinom biću koje se kreće kroz zimsku vejavicu? Ko?
Ja sam neko ko noćas ćuti. Pogled je stao na jedinoj preostaloj varnici do malopre jake vatre, ne pomeraju se zenice, ne prate umiranje života. Zaledio se i strah, uzdah je u ćutanju zaplakao. Još se bele prošlogodišnje pahulje, zavejali snegovi usahlo telo. Drhtavica, a u ruci krug od svemira, iz njega curi sve neizgovoreno.

Ali, tako je to kad se ćuti.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s