JESENJA TIŠINA

 

 

Ne znam ni danas otkud meni sva ova seta uvek kada se spuste jesenje tišine. Obavije me svojim rukama granje potonulo u strah, čujem to lišće koje šušti na mojim ramenima, a ja ne mogu a da ne pomislim kako je lepa ta maglovito plava boja što izbija između zapletenih oktobarskih pupoljaka umiranja. Sva se pretvaram u jesen. Ali, za razliku od nje, ja oživim u tananim drhtajima neba, u sveopštem nestajanju, gašenju misli, ljudi, snova, ja dobijam neki čudan polet, i ponovo se rađam sa svakim listom koji se susretne sa zemljom. Rađam se u sunovratu prirode, kao da me oslobađaju od ovog sveta, hitam ka usnulim stazama         koje fdd4dfd3d00d251d884116622d69a0d3ječe zakopane pod gomilom truleži.

 

 

 

 

 

 

 

Saved from
apositivelybeautifulblog2.tumblr.com

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s