VRATA

Neka vrata se ne otvaraju. Najbolje je pustiti da ostanu pod ključem i bravom. Iza njih je, možda rajski vrt, možda dvoglavo čudovište spava, i kao u narodnim bajkama jedva čeka da ga neko oslobodi. Što su starija, vrata su tajnovitija, ako su još i zaključana, paučinom obavijena, teško da srce neće zaigrati, a ruka posegnuti za bravom.

Šta vredi što znamo da se neka vrata ne otvaraju i da je najbolje ostati sa one druge, sunčane strane. Vuku nas i dozivaju, prosto nam govore.

“U mojim sobama je zatočena istorija, moraš da vidiš”, šapuću.

“NIkada ranije nisi video toliko tajni na jednom mestu”, izazivaju.

Stojiš i znaš, može ti ruku odgristi drevni zmaj iz mitoloških priča, može ti glavu odseći gospodarev sluga, može te sama zemlja progutati jer ništa, baš ništa ne postoji iza teške drvene  grdosije.

Prstom te mame kao da si dete željno slatkiša, a ti zatvorenih očiju stupaš na prag i krstiš se obema rukama.

Misliš:

Ako prođem, možda ću se kajati, ako pak ne prođem, sigurno ću se kajati.

Znaš da možeš biti izigran kao mnogi, ali ne odustaješ. Lepa stara vrata se uzdižu pred tobom, velika kao prolaz u drugi svet, sve što treba da učiniš jeste da samo malo zaviriš i odmah, ako treba, ustukneš i vratiš se.

Ulaziš. Nigde ničega.

Neko je već bio ovde, zaključuješ.

A vrata odgovaraju na tvoju misao:

“Niko, samo u tebi više nema tajni. Sve tajne si uludo potrošio.”

преузимање (1).jpg

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s