ПРЕДСКАЗАЊА

 

  Нису ми никада рекли колико имам година. Али зато поуздано знам да ће сутра падати киша. Почеће око поднева, прво да ромиња, а онда да пљушти. Биће то један тмуран дан, дан када се не излази из куће. Ја ћу устати раније, око девет ће зазвонити телефон, опет ће комшиници моја мачка изгазити цвеће на тераси. Отићи ћу по њу, али ће она побећи и невешто истрчати на улицу.

Пишем: сутра је дан када остајем без мачке.

Боље би било да је пронађем и лепо нахраним, правила ми је друштво пуних седам година.

Затим ћу позвати мужа те исте комшинице да ми помогне око сахрањивања моје дугогодишње пријатељице, тачније, даћу му паре за пиће и замолити га да се побрине око уклањања леша, тела, како год. На крају крајева, та мачка ми је више пута ломила прозор, покушавајући да се докопа голубова који су поређани стајали на огради коришћеној за сушење веша.

Пишем: сутра нећу плакати.

Засигурно знам да ћу сутра слабо ручати, не због мачке, већ због изненадне посете мог пријатеља из детињства. Биће у суседству, а свратиће чисто да види да ли сам променила адресу. Прилично ће се изненадити када му будем отворила врата. Извињаваће се што се није најавио, чврсто ме загрлити у име старих добрих времена, и понудиће се да остане на кафи.

Пишем: очекивати изненадну посету и заборавити на куповину кафе. Заборавити подвлачим.

Никада га нисам волела. Подсмевао се мојим писменим радовима, увек дошаптавао професорима моје име, а моју повученост је објашњавао тиме што сам превише окренута књигама и свету имагинације. Срећом, сутра ће бити утучен, и после првобитне одушевљености што ме види, брзо ће запасти у неко чудно стање које су његови доктори наивно назвали депресијом.

Пишем: размислити о томе да ли му рећи да је његова депресија заправо много, много више. На крају, људи имају право да знају када ће умрети.

Око пет ће почети да ме боли глава.

Пишем: купити аспирин.

Покушаваћу да заспим, али безуспешно, киша ће се све до касне вечери обрушавати на мој прозор. Око девет ће престати. У десет и двадесет и пет  поквариће се телевизор, али не мари. Већ сада ми је драго. Утонућу у сан тек око поноћи. Ништа нећу сањати.

Нису ми никада рекли колико имам година. Али знам да ћу се једног јануарског јутра, за тачно дванаест година оклизнути пред улазом у ову исту зграду, пасти и сломити врат.

Пишем: обавезно устати и погледати датуме на надгробној плочи.

На крају, човек има право да зна колико је живео.

3ffe7b4dd4bf966f35e0ff816654d3b2

Saved from

artizan3.tumblr.com

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s