КОСАРА

bcb5874345c7b108ae8612f1adf119a9.jpg

 

Пробудила сам се као дрво. Младо, тек изникло дрво брезе. Место руку којима сам до јуче могла да машем, држим, носим, пишем, порасле су ми мале гранчице прекривене ситним зеленим лишћем. Место ногу, осванула сам са танким белим стаблом које се њихало на мом првом ветру. Уместо власи косе на мојој дојучерашњој глави играле су се озеленеле гране, шуштало је нада мном, као некада када сам пролазила пожутелим јесењим улицама у мом крају.

Звали су ме Косара. Већ су сећања и осећања почела да бледе, али мислим да  нисам волела то име. Чини ми се као да сам хтела да се отргнем од њега, да побегнем од тог звука који се ослобађао при помену мог имена. Знам да су ме закључавали, у неке мале, тесне просторије са једва пар слапова светлости. Зато ме сада и гребе ова млада кора, сабија ме у оне зидове у које сам празно гледала док сам чекала отварање челичних кључаоница. Остајала сам будна у тим глувим сатима, ношена само жељом да што пре угледам боје дана. Када би ме ослобађали, прескакала сам жичане ограде и хитала свету који је желео још већу слободу, а ја сам само жудела за делић његове. Знам сада, док ме буде немирни вихори, да слобода трепери у даху заточених, увија се под њиховим тешким трзајима и свом снагом удара у непробојне завесе. Осећам ту нерођену слободу, видим је како избија кроз беле гране и додирује плаво небо.

Кроз маглу се сећам својих чувара. Њихова лица се понекад осликају у месечевој сенци, залутају кроз тамну ноћ, па заиграју око мене. Савијем тада своје гране око себе, као некада руке, зажмурим и дуго певам, све док ме зора не обавије својим сјајем. Волела сам да певам, ноћу, када би заспао тај немили свет. Тихо, нечујно сам се тешила музиком из свог детињства, кога се сада уопште не сећам. Јутром сам паковала своје мелодије, сакривала их испод кревета, подова, плашећи се да ми не одузму право на њих. Све сам смела да изгубим, само не своје тонове и ноте. Била сам везана за звук, као дрво за земљу. У њему је била урезана сва моја кривица, као слова на кори мог белог тела. И кроз њега сам испаштала свој грех, певала о кајању и нади, одузетим сновима и страху. Само назирем величину свог греха, али мора да је био велики, чим ми сада долазе вране и заклањају поглед на пусто поље над мојим кореном. Дозовем ветар, па их разјурим, да макар на трен заборавим одјек дубоких гласова из просторија препуних грешних људи.

Моје успомене из часа у час нестају, разилазе се као магла која ме ујутру прогута, па се онда разбежи светом. Нестаје једва видљива слика дана када сам хтела да окушам слободу, неки крик се проломио небом;  гласови мог танког грла ископали су ову рупу из које сада растем као грешно дрво.

И свакога дана се будим као дрво, млада бреза која ће једном парати облаке, окусити ону слободу због које је изгубила руке и очи. Надам се било каквој слободи. Ипак, не знам ни сама зашто је баш кора прекрила моје грешно биће. Одувек сам желела крила, дубоки океан или бескрајни мрак да у њему почивам. Овако ме стеже узано тело, гребу ме нокти бројних птица које ми слећу на гране… повијају ме јаки ветрови, запљускују кише. А и сама сам, моје чуваре су заменили Месец и Сунце. Мотре ме из ноћи у дан, из дана у ноћ. Дубоко корење ме вуче доле, везује ме за непомичну земљу, као дојучерашњи ланци обмотани око мојих ногу.

Већ за који дан, заборавићу своје име.  Сада сам бреза, млада бреза на сред широког поља. Чудом, ниоткуд израсла. Преко ноћи озеленела, у два живота заточена.

 

Saved from

fineartamerica.com

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s