CRNA BARA

 

42558e6ec6975a9904a8e716f5b7e727.jpg

Začuo se pucanj. Okrenula sam glavu u tom pravcu, ali nije bilo nikoga. Zatim drugi, pa treći. Nastavila sam da koračam kad se čuo i četvrti, najbliži, onaj koji je pratio bat nečijih brzih koraka nedaleko od mene. Odjednom, hladan vazduh je jurnuo mojim telom i pala sam kao pokošena. Prvo na kolena, a zatim celom svojom težinom na asfalt mokar od kiše koja je cele večeri rominjala. Osetila sam njen slani ukus u ustima. Nigde nikoga, valjda zbog te najavljene kiše koja se spustila na zemlju. Nisam ni pomišljala da zovem u pomoć, iako se već pojavio jak bol u predelu leđa. Kao da mi je neko oštrim nožem čupao levi bubreg, a noga počela da se odvaja od trupa. Ležala sam i pomislila kako će sve biti gotovo za par trenutaka, a to saznanje mi uopšte nije smetalo. Naprotiv, očekivala sam ovakav scenario. Jedino što sam želela jeste da se okrenem na leđa, iako su vraški bolela. i da mi kiša umije zgrčeno lice. Nakon jednog mučnog pokušaja, pridržavanja obema rukama da se ponovo ne sudarim sa tvdom zemljom, uspela sam da se okrenem i svoj pogled vežem za jednu tačku neba. Srce je sve jače lupalo, prolaznika i dalje  nije bilo, a ja sam se očajnicki molila Bogu da se niko ne pojavi. Bio je idealan dan za moje umiranje.

Sve teže i brže disanje  prekidalo mi je nalet  naizgled jasnih misli o budućnosti koju ću izbeći, mestima na koja nikada neću otići i ljubavima koje ću možda propustiti. Topliji vazduh je počeo da kruži telom, a kada sam se uz veliki napor malo podigla sa zemlje, videla sam oko sebe veću lokvu krvi. Ta crvena tečnost je tekla od mene i mešala se sa obližnjom barom, sada već neke neodređene, tamne  boje. Svest sam polako gubila i na momente sam bila potpuno van sebe, potpuno bez bola. Bol je nestao, a opet se pojavila neverovatna hladnoća, sa bujicom misli i žagorom ljudi u glavi. Mislim da neke nisam uopšte ni poznavala, možda sam samo nekada prošla pored njih. Ipak su bili tu. Setila sam se svega onoga što sam u životu želela, ali to više nije bilo bitno. Poslednji udah je bio kao otimanje dima od ugašenog opuška cigarete, u njega je stao moj umirući pozdrav od nesavršenog, suvišnog sveta stvorenog da uzme naš prvobitan sklad.

Na asfaltu je ležao moj leš, a ja sam kao nikada potrčala u susret jedinom mogućem postojanju.

Kiša je prijala.

 

iz zbirke Priče sa prašnjavih polica

 

 

Jeune Artiste, Frédéric Bourret

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s