SAMOĆA

Neke samoće te uhvate za ruku i ne puštaju. Vežu se za tebe i srastu uz tvoje srce. Probudiš se  ujutru, a kraj tebe na stolici sedi devojka sa dugom crnom kosom i praznim tužnim očima. Progovara:

“Ja sam tvoja samoća.”

Ti ćutiš i plačeš, a crni pramenovi joj padaju na tvoj beli jastuk. Vremenom se vežeš za svoju samoću, njen umilni glas, i jedva čekaš zoru da obasja jedine oči kraj tebe. Staklene oči tvoje samoće. Ona sedi i maše svojim prozirnim rukama, tera bol koji je do noćas sedeo na njenom mestu i razmetao se širokim tamnim plaštom.

Živiš u društvu samoće i boli. Navikao si. A opet te opeče kad se jutrom nečiji smeh prikrade i iz utrobe života progovori.

Advertisements

2 thoughts on “SAMOĆA

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s