ПРИЧА О ЛУТКАРУ

 

 

d7b10b18b2d6c45808b7c26021b0d134.jpg

 

Испрва, ништа чудно, али дужим гледањем у црнобелу слику могло се опазити мало, скоро па живо биће иза проседог старца у чијим се рукама налазило велико клупко са уметнутом иглом. Седео је поред малог сточића на коме су биле поређане велике и мале игле, маказе, тканина и разноразна платна чија се боја само могла наслутити. У крилима је држао обле наочари са напрслим стаклом, а висока лампа која се налазила поред његових ногу благо је осветљавала беле бркове и остарело лице додирнуто руком неке необјашњиве среће.

Добро се сећала тог дана када је замолио да га слика. Није знала да рукује апаратом који је пуким случајем преживео један страшни рат, али уз његова јасна упутства некако је успела да овековечи тренутак  настајања највеће радости свог старијег брата. И провлачила се та фотографија по разним ћошковима, кутијама, фиокама, док је најзад није пронашла међу хрпом старе избледеле тканине обложене прашином, као гвожђе патином. Обрисала је са очију нешто што је личило на сузу, али се брзо прибрала и лице украсила осмехом детињства. Избројала је већ деведесет година, а њен брат је давно напустио овај свет. Скоро две деценије како није чула његов смирујући глас, певушење у замраченој просторији једне куће поред пута.

“Само јако притисни дугме са горње стране”, сећала се његових речи. “Гледај да ме усликаш целог, а да се виде и лутке и сто.”

Лепу је фотографију тада начинила, али сем црних очију које су једва вириле, ниједну лутку целу није усликала. Можда је то тако и требало да буде, јер је од свих лутака старог, вештог луткара једино остао мали плави дечак са црним очима. Баш онај са фотографије. Ено га, седи поред ње, док она ипак не успева да врати још једну сузу што је кренула у освајање и покоравање нејаког осмеха.

“Сачувај ову слику”, говорио јој је, “нећу да испадне да сам залуд провео век. Ово су моја деца.”

А да је залуд провео век, могло се рећи за било кога, осим за вредног луткара који ноћима ока не би склопио. Сео би за сточић препун свакојаког материјала разних боја, упалио лампу и осветлио облутак од крпених делова, а онда великом иглом сатима ушивао, прошивао и дошивао, да би се пред саму зору пред њим указало лице са ведрим осмехом разиграног детета. Тај стари луткар је и те како знао да дочара радост коју сам није имао.

Сем сестре која га је повремено посећивала, у његовом животу није било много људи. Жена му је умрла у тренутку када је помислио да његовој срећи нема краја и да ништа не може поћи по злу. Сам и напуштен, дуго је одбијао живот, све што он носи. Закључао се у своју шкрињу од стакла без намере да устане, решен да затвори прозоре ветровима судбине. Јер, ако не стоји на удару тих ветрова, несрећа га можда може заобићи. И тако се са својих тридесет и осам година, склонио са путева који га негде могу одвести, није желео да га живот још једном порази.

“Не могу овако”, често је причао сестри, “и сама знаш да мало тога знам да радим. Она ми је давала снагу, она ме вукла напред, без ње сам као пањ.” А сестра га је дуго и тужно гледала, немоћна да ишта помогне. Само би му јако стегнула руку, као знак да га никада неће напустити.

“Изучи неки занат”, саветовала је, “биће ти лакше ако радиш нешто, упослићеш руке, главу. Па види мене, не стигнем од посла ни да мислим на своје проблеме. А знаш да ми је срце препуно туге.”

“Где год погледам, само претећа лица излазе из ове голе собе. Плашим их се. Не памтим када сам се последњи пут насмејао.”

Та реченица коју је изговорио, погодила је јако његову сестру и дуго му потом није долазила. Јер, шта да му прича, чиме више да га теши. Да може, подарила би му свој живот, али и у њему није било много разлога за радост. Надничила је по разним њивама, служила богаташе, тешко зарађивала хлеб који су њена деца делила. Муж је давно оставио, није стигла да са њим састави ни пар година.

Јутро када је кренула свом млађем брату, остало је сачувано у њеном сећању тако бистро као да је тек девојчица, а не старица од неких тамо деведесет година. Прекорачила је праг, носећи корпу са намирницама у рукама. Сећа се да је у њој било пет јабука, мало хлеба и пар колачића са џемом. Када је чула звиждање, није могла да поверује. Спустила је корпу и лаганим корацима се приближила соби из које је допирао тај радостан звук. Њен брат је био окренут леђима, благо осветљен високом лампом, а руке су му се померале као да свира виолину. Није желела да га омета, слушала је певушење, нешто што се дуго, дуго у тој кући није чуло. Главу је мало накривио у лево, а десном руком, као гудалом, секао је ваздух равномерним покретима. Тек с времена на време би застао, загледавши се у нешто на столу, а онда је понављао исту радњу све до момента када је наслутио да неко стоји иза њега.

“Сестро моја, коначно си ме се сетила!”, са радошћу је узвикнуо. “Зажмури да ти нешто покажем. Али, немој да вириш!”

Није могла да препозна свог брата, очи су му блистале као у детета. Рукама јој је прекрио очи и полако је повео ближе столу.

“Погледај, види шта је твој брат направио.”

На сточићу испред њих лежала је мала лутка, једва већа од шаке одраслог човека. Испод смеђег шеширића вирили су праменови плаве косе, а на округластом лицу сијале су црне очи. Дечак је носио капутић тамне браон боје, црне панталоне и чизме од нечега што је подсећало на кожу. Блажено је гледао у једну тачку на плафону, не скидајући подарену срећу са лица. Иста се могла видети и на лицу његовог створитеља, а он је све време преплитао и уплитао прсте, као да нису ни престали да раде.

“Лутак?”, зачуђено је упитала.

“Знам, јесте чудно. Али прсти су сами кренули. Од њених летњих хаљина бих једном морао да се растанем. Мољци би их појели, а зар да бацим ствари које је она носила? Душа би ми се распала. Овако, правићу лутке. Све што је било њено поново ћу вратити у свој живот, да ми колико толико радости донесе. Поново ми се неко смеје”, озарено је изговорио.

Ухватила га је за руку и топло се насмешила. Како је погледала лутку, осмех је постао већи, и тако смирена изашла је из куће.

Од тада, неуморно је радио, углавном ноћу. Користио је свеприсутни мир и тишину како би се потпуно посветио својим луткама, а њих је временом било све више. Најдражи лутак, онај први, најважнији, увек је био одмах поред њега.

“Направићу ти ја столицу, знаш”, говорио му је, “да ти буде удобно док бдиш крај мене. Знам ја да претерам са радом.” А лутак је само укочено седео поред његових вредних руку, несвестан живота који му је подарен. У томе се огледала његова неизмерна радост. Све време се смејао сваком луткаревом погледу, тако мален, а већ је био заслужан за настанак једног новог света- света лутака.

Када су том свету под налетом рата изненада затворена врата, луткар је свој осмех закључао, чврсто решен да га једном поново откључа.

“Немој, преклињем те”, говорила му је сестра.

“Знаш да морам. У рату нико не би требало да буде поштеђен. Само те молим, чувај се, и чувај ми лутке. Све сам их лепо спаковао и сакрио. А овог узми.” Пружио јој је малог плавог лутка, првог, најстаријег, најзаслужнијег за мир који је стекао.

“Када се вратим, поново ћемо ноћима стварати магију. Само ја и он.”

Нестао је улицом којом је владала несхватљива тишина, као да не звоне звона за узбуну, као да се зло не буди и не прети свему што дише и мисли. Без ичега што би га подсећало на живот који оставља, не знајући да ли ће му се вратити, напустио је тај мали град и ушао  у свет ужаса, онај који се по свему разликовао од света који је под светлошћу лампе стварао у својој соби.

А вратио се, после две године поново је закорачио у ту исту улицу, затекавши је обавијену истом тишином која га је испратила. Ни трага од осмеха када је угледао своју кућу. Он је све време остао чврсто под кључем, само се надао да ће га тамо и затећи. Плашио се да ли је у њему остало ишта вредно, ишта плодотворно и детиње да може да започне обнову свог света, јер сувише је тога видео, много рушилачких снага се обрушило на његову душу у намери да је уништи и сатре. Јер начета душа је често као осакаћени војник, постоји, али у вечној жалости за делом тела који недостаје. Бојао се да призори које је видео нису заувек искоренили очи лутака, да бојно поље није заменило његов сто на којем је градио своју сигурну, недодирљиву кулу слободе.

Зато је изабрао да ћути. Данима не би проговорио ни реч, ништа није радио. Узалуд је сестра покушавала да му помогне, причала му је да је велика срећа што се уопште вратио, да су многи његови другови заувек остали у далеким земљама, без помена и гроба. Он  је, међутим само ћутао, не покушавши да откључа давно закључани осмех. Све лутке су спавале. Свет лутака је тиховао у његовој души, тужне гримасе су им оцртавале линије очаја. Није желео да их тако тужне пробуди, да им удахне несрећан живот неспокојних и заточених.

 

“Узми, понеси деци коју лутку.” Отворио је велики дрвени сандук са којег је спала хрпа старих новина.

“Лепе си лутке правио. Сећаш се како си само био срећан?”, упитала га је.

“Свет се много променио од тада. Коме је сад стало до лутака? A ја више ни једној не могу да насликам осмех. Лутке су за мене жива бића, све што ја осећам, осећају и оне.”

“Знам, али мораш им се вратити. Ти си луткар”, благо му се насмејала, ”никада ниси био војник.”

Узела је две лутке из сандука и ставила их под капут. Падала је јака киша.

“Деца ће бити пресрећна, а знај, много је тужних сада напољу.”

Ту ноћ је провео седећи на сандуку, замишљен. Загледан у прозор са кога се сливала скоро па црна киша, размишљао је о  стварима које су остале затрпане под гомилом мржње и зла. Нека тешка вода сручила се на свет који више није познавао. Ужаси рата претили су да га откину од јединог света који је волео. У њему је и даље живела она, нетакнута, нежна, обавијена магличастим велом. Јављала се у очима свих његових лутака, проговарала кроз покрете малих платнених руку које је пажљиво ушивао.

Једва је дочекао зору, као да ће је севши за сто поново срести. Неко је покуцао на вратима, и за пар тренутака, у кућу је провирила мала плава глава са црним очима.

“Помислила сам да ће ти затребати помоћник”, спустила је лутку на сточић, видно орасположена призором који је затекла тог кишовитог јутра.

Руке су одмах препознале срећу. Изместио се из времена и простора, поново се вратио у своју сигурну шкрињу где није постојало ништа сем света тако малог да у њему стане једно зрно задовољства. А само толико му је било довољно. Дечак плаве косе се неуморно смешио крај њега. Сестра га је лепо очувала, а рат није дотакао његове бистре црне очи. Пришио му је дугме на капуту, помиловао по ретким коврџама и загледао се у крпице које је распоредио на столу.

“Направићу ти другарицу, да не будеш више сам. Нико не треба да буде сам”, причао му је, пребирући по тканини разних боја. “Чуо сам да ме већ зову луткар, а ако већ нисам неки војник, нешто ипак морам да будем.”

Као у заносу, тај дан је провео радећи на лутки која у почетку није личила на нешто више од јастучића за игле. Али мало по мало, додавао јој је делове тела, после кројио одело од тамноцрвене блузе, исплео косу од жуте вуне, и када је последњим потезом додао препознатљиви осмех детета, пред њим је оживело још једно мало чудо. Дотакао је чело као да га је ухватила грозница од температуре, али у ствари, дуго није осетио такав занос. Кроз тело му је прострујала крв, први пут после две године осетио се живим, јер његови су прсти створили једно неуништиво биће. Нешто чудесно. А соба је опет мирисала на њу.

 

Све је теже било преживети. И он и његова сестра једва су спајали крај са крајем, није било лако прехранити се у тим послератним годинама. Сиромаштво је узело маха и нису били реткост они дани када се лежало раније, само да се прескочи вечера.

“Покушај да продаш неку лутку”, повремено му је говорила.

“Коме да је продам? Сви људи се, као и ми, једва довијају, раде за хлеб.”

“Знаш ону кућу на крај улице са храстовима, где су се пре рата окупљали песници, писци, неки самозвани интелектуалци? E, сада је ту нешто као антикварница, залагаоница. Људи тамо одлазе и залажу своје ствари. Власник им даје мало, али данас је мало много, па је ту увек нека гужва. Питај га, ако нећеш ти, ја ћу. Можда би купио неку лутку, да је стави у излог, улепша своју радњу”, усхићено га је убеђивала, док је он све време нерадо гледао у правцу улице.

“Пробај, толико су лепе да им не може одолети.”

“Увек сам ти веровао, и сада ћу”, пољубио је у образ и пошао ка сандуку са луткама.

После пар дана кише, улице је обасјало неко бледо жуто сунце, уморни зраци су падали на смркнута лица пролазника. Прошао је поред групе деце која су седела на степеништу велике беле куће.

“Губите се!”, узвикнула је жена кроз прозор. “Нећу више да вас видим овде. Немојте да вам падне на памет да нешто крадете.”

Деца су невољно устала и наслонила се на ограду суседне куће. Девојчице нису причале, док су дечаци шутирали каменчиће који би им се докотрљали до ногу.

“Проклети рат”, промрмљао је.

У радњи је заиста било доста људи.

“Можда си украо то злато, нећу га узети!”, довикнуо је трговац једном човеку који је  чврсто стиснуо песницу и махао њоме у ваздуху.

“Реци, човече? Шта имаш?”, обратио се луткару.

“Лутке”, стидљиво је одговорио.

“Лутке? Какве лутке, црни човече? Само примам ствари од вредности. Следећи!”

Изашао је из радње где су се смењивали гласови похлепних и гласови гладних.

Застао је на кратко, а онда као махнит потрчао.

“Децо!”, викао је из свег гласа.

Деца која су и даље стајала наслоњена на ограду, гледала су збуњено у човека који им се трком приближавао. Задихан је стао испред њих, спустивши џак поред ногу.

“Нека свако завуче руку у овај џак и извуче по једну ствар”, једва је причао од узбуђења.

Гледао их је са олакшањем, задовољно, срећно. Свако дете је држало по једно насмејано створење, по једну лутку коју је ноћима брижно и пажљиво правио. Девојчице су вртеле у рукама дугокосе лутке са исплетеним кикама, дечаци радозналo посматрали панталоне, капе и шешире на тим минијатурним бићима.

“Нестаните више одавде!”, викала је жена кроз прозор. Али магију тог дана ништа није могло да поквари. Улица кроз коју су се до недавно могле чути само лоше вести, сада је оживела кроз дечији смех.

Пришао је девојчици са највећом лутком.

“Видиш ону кућу тамо”, показивао је прстом у правцу своје куће. “Када видиш лутку у прозору, доведи неко дете коме још нисам ништа поклонио. Трудићу се да те увек посебно наградим. ”

Она је чврсто стегла свој  поклон, махала главом у знак одобравања и све време скакутала са ноге на ногу.

“Тако”, одахнуо је у одласку, срца пуна, као да је склопио неки добар посао.

Кроз пар дана у прозору куће настанио се лутак. Седео је одмах поред саксије са тек процветалим цвећем, неуморно је гледао у даљину. Весео као и остали које је луткар правио, зрачио је љубављу и топлином. Преко појаса је носио торбу од неког тамног платна, на ногама чизме, као да ће сваког трена морати да ускочи у дубоку бару. Живот који је некако текао ослобођеним улицама, пролазио је поред тек рођеног лутка у незнању да се једно мало биће чудом осмехује, поклања своју радост и пробија кроз порушени свет, као маслачак кроз бетонски зид.

Прво је уочио отиске малих прстију, а онда се на прозору појавила црна изношена капа испод које су вириле уплашене очи, спремне да сваког тренутка нестану, тако брзо како су се и појавиле. Луткар, сакривен иза тамне завесе, пажљиво је посматрао обазриво дете које није скидало поглед са лутка, у тренутку се обема рукама наслонило на стакло прозора, све време се држећи на врховима прстију.

“Остани ту!” , довикнуо му је кроз одшкринуто крило прозора. Једном руком је узео лутка, поправио му одело, и изнео га пред збуњеног дечака.

“Твој је”, рекао је пруживши му лутку, “чувај га.”

Дете је остало укопано у месту, зачетак осмеха је спречила навала узбуђења, па је дуго стајао непомичан. Неспреман на срећу, није знао како да је пригрли.

Таквих дана је од тада било све више. Луткар се посветио поклањању малених бића, толико да скоро није било недеље а да не осване нова лутка у прозору и неко дете не отрчи  улицом са поклоном у загрљају. Док је седео за столом и кројио одела, капе, ушивао дугмад на меким јастучићима од вуне, заборављао је на све што је до јуче доживео. Свет је био боље место, украсио га је осмесима деце, оне деце која су незаслужено искусила глад и страховање, па им је кроз додире малих раширених руку пружао утеху за сву тугу произашлу из окрутности света одраслих. Под будним оком своје сестре и малог плавог лутка, верног чувара тврђаве његове среће, правио је бивши војник права чуда од изношених хаљина, цветних шешира и невољно остављених капута, све до тихог часа једне летње ноћи када је положио своје оружје и предао одбрану лепше стране света неком новом сањару.

“Нећу да испадне да сам залуд провео век”, сећала се његових речи док је гледала у фотографију. И њу и малог плавог лутка спаковала је у кутију. Кутију је ставила у прозор и чекала отиске прстију.

 

Из збирке Приче са прашњавих полица

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s