ТРИ ГРОША

 

coins-1240563.jpg

 

Мало даље од наше куће, завучена у своју сигурност, ненаметљива и прилично скромног изгледа, шћућурила се продавница “Три гроша”. Једва сам чекала јутро да тако неумивена и скоро па у пиџами отрчим до ње, а продавац˗комшија би ме са осмехом дочекивао и услуживао, а скоро редовно частио неким пакетићем свежих, тек пристиглих бомбона. Још у устима могу осетити шећер који се топи у непцу, а осмех који се са тим топљењем осликава на лицу и данас ми понекад осване на јастуку. Радо га покупим, стидљиво ставим у џеп и запловим у свој безбојни дан.

Дивних ли јутара! На столу је већ у рану зору била постављена теглица са џемом од шљива и маргарин, док је поред њих стајала шољица са свеже скуваним чајем од нане. Поред стола, ранац са књигама неуредно смештеним у ту округлу, претешку лопту која је бесомучно савијала моја леђа. Сећам се да је устајање било тешко, сама помисао на школу, целодневно слушање учитеља који увек неуморно прича, отежавала би ми ноге и било је пренапорно начинити корак из тог топлог и меканог кревета. Ипак, када бих се сетила проласка поред “Три гроша”, чика Мише који стоји на вратима и смешком ме мами унутра, корак је постајао лакши а ја полетнија. Након кратког доручка, отац би ми редовно стављао у руке тада јако вредних педесет пара за одлазак у продавницу и куповину омиљених слаткиша. Једном је чика Миша набавио најновије жваке са сличицама животиња  које су деци биле и те како занимљиве. Знао је то и продавац, па се трудио да на рафовима увек има довољно ове дечије радости, а када би пак нестало жвака одмах је палио мали аутомобил, “пеглицу” наранџасте боје са поквареним прозором и хитао у набавку, не би ли деца на време била снабдевена својом малом коцкицом среће. Шта бих сада дала да се моја срећа може спаковати у један сантиметар, да је могу купити за педесет пара или више, не питам колико, да је могу чврсто стиснути руком и увек носити са собом, као непроцењиву амајлију.

А “Три гроша”, то је била једна мала продавница са свега пар полица, једном већом за хлеб и неколико мањих на којима су увек уредно биле поређане најосновније намирнице. Одмах поред касе, са десне стране, налазила се кутија са брдо слаткиша: лизалица, чоколадица, бомбона, и наравно са популарним жвакама које су стајале на врху. Одмах по уласку у радњу, очи би ми се зауставиле на тој чаробној кутији, потпуно запоставивши намирнице по које су ме послали. Тај тренутак занесености и потпуне очараности и данас покушавам да призовем, да своју пажњу у целини усмерим ка нечему, да нешто свим својим бићем зажелим и заборавим на постојање света. Не успевам, а онда ме обузме такво безнађе да пожелим да се заувек вратим у ту минијатурну радњу смештену у хладу великог дрвета, ту антикварницу најлепших сећања што се сада само повремено појављује, као јутарња магла нестаје са мирисом прве, свеже скуване кафе.

Чика Миша, како су га сви звали, почев од деце па све до његових вршњака, увек је био насмејан, уљудан и  једном речју, прави господин. Наслонио би се тако на неку од полица и гледао пролазнике, а сваком би се без изузетка јављао и желео добро јутро. Са накривљеном капом на глави и уредно испегланим оделом боје кестена, личио је на неког капетана у пензији који је одлучио да се смири управо ту, у тој сеновитој кућици претвореној у симпатичну радњу. Највише се радовао деци, а и деца њему. Чим би улицом полетео мирис свеже печеног хлеба, тек допремљеног из пекаре, могао се чути звук гужвања постељине и неспретног искакања из ње. Затим би мајке почеле да вичу, упозоравају, прете, али не би вредело, деца су сваког јутра понављала ову неодобравану радњу, и иако их је чекао доручак постављен на столу: салама, чаша јогурта и џем, редовно су се враћала са парчетом топлог хлеба које би им чика Миша са подједнаком радошћу одломио. Ја сам, ипак више волела да свратим по поласку у школу. Тада бих без имало премишљања трошила свој џепарац, вредних педесет пара које би се на крају те трговине претвориле у пар шарених бомбона и незаобилазне жваке, које би ми сем рајског укуса подариле и пар сличица жирафа, орлова или најомиљенијих мачака. Kући би те исте сличице завршиле залепљење на ормару до кревета, да их могу видети сваког јутра када отворим очи. И данас се моје очи буде уз тај свет животиња, понекад пожелим да не устанем, већ само да  гледам у ред искрзаних папирића на којима из дана у дан све више бледе контуре лабудова, албатроса, немирних срна…

Kада су “Три гроша” затворена, а разлог  је био надолазећи рат и криза која се неприметно увукла у џепове и умове људи, на веселост мог детињства спустила се сенка. Почела је да копни визија мог савршеног света у коме као несаломиви стуб, неуништиви кутак постоји једно место са широм отвореним вратима, мирисним штапићима од чоколаде, цимета и ужеглог шећера. Сећам се тог јутра када сам, као и увек, са усхићењем похитала мом најдражем углу улице а затекла затворена врата и погашена светла. Није било чика Мише и његове “пеглице” паркиране до самог улаза у радњу, спремне да у сваком тренутку појури улицама у набавку слатких бомбона. Мислим да је тог јутра мој осмех заувек остао ускраћен за један специфичан сјај, тада су се истопиле глазуре најранијег детињства, по први пут суоченог са једним растанком. Сви смо се надали, а посебно деца, да ће “Три гроша” поново засјати својим старим сјајем, да ће нас једног јутра пробудити препознатљиви мирис хлеба и погача, чика Миша који и пре првих петлова мете улаз испред продавнице, како би достојно дочекао своје верне муштерије. Међутим, тај улаз је из дана у дан био све запуштенији, ограда обрасла пузавицама  бледела је под кишама које су се смењивале, од летњих па до зимских, а “Три гроша” су полако падала у заборав. Стакло радње које се увек сијало од беспрекорне чистоће, постало је прашњаво, на једном месту напрсло од дечије лопте која је случајно прелетела ограду. Продавац, некад весели чика Миша, убрзо се озбиљно разболео али није губио на својој веселости, и даље се свакоме јављао, распитивао за здравље укућана, причао о рату који ћемо, као и сваки до сада, прегурати,  све док једнога дана селом није протутњала вест да је после тешке болести свима драги продавац испустио дах. Наша улица је данима била испуњена мирисом истопљеног шећера, тек убраних јагода и штапића од ваниле. Чак и када бисмо затварали прозоре, у све просторије је доспевао исти онај ваздух који смо удисали док смо чекали да каса избаци мали бели папир са нацртаним грошевима. Тек на зиму, када су почели да дувају ветрови попут сибирских, они од којих се улице празне већ са првим мраком, нестало је овог мириса. Три гроша су престала да звецкају.

Породица нама драгог чика Мише се убрзо након његове смрти преселила, отишла у град, док је двориште остало пусто, са тек понеким маслачком који би се на пролеће поносно зашепурио напуштеном баштом. “Три гроша” су и даље ту, под оним истим хладом, али без сјаја и са великом избледелом таблом на вратима на којој је неспретном руком одлазећих исписано: “На продају”. Док пролазим поред, окренем главу, затворим очи и бројим кораке, а у себи потајно мислим, потајно се надам и једва верујући, говорим:

  Kо зна, можда је неко купи, можда ће једног јутра улицу испунити мирис свеже печеног хлеба и нека друга деца потрчати по своје парче радости.

Једва верујући, понекад се тешим.

 

из збирке Приче са прашњавих полица

Advertisements

2 thoughts on “ТРИ ГРОША

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s