ЛУТАЊА ЈЕДНЕ КЊИГЕ

 

ff3aea6879e0cd06637abd832565e6fb.jpg

by Henry Stacy Marks (1829-1898)

 

Отварам малу браон коверту, неспретно запаковану, облепљену тамном лепљивом траком. Знам, унутра је књига, нестрпљиво је чекам већ два дана, да допутује до мене и постане моје вредно власништво. Узимам је у руке, не отварам, не листам, само гледам изгужване крајеве те половне књиге која се након дугог лутања улогорила сада, поред мене. Има нечег лепог, тајанственог у половним књигама, одувек сам  их волела. Чија је била, коме је припадала? Kо се и каквог срца одрекао једне тако лепе, једне незаменљиве ствари у животу? Напукле корице и избледела слова говоре о тешком животу, чак ми се чини да чујем њен шапат којим ми говори о годинама лутања, о годинама самовања и предугих сати проведених на ноћном сточићу крај уморног, заспалог човека. Осећам под дрхтавим прстима боре којима су прекривене њене мудре године, а сваком као да ми исписује линију живота претходног власника, који се тешка срца одвојио од своје омиљене књиге, свог сапутника.

Kоме ли си припадала? Питам се, док додирујем огрубелу површину прве стране, а прашина се подиже са стотине давно отвараних листова.

“Не желиш да ми кажеш? ”, питам је, не очекујући одговор.

“Желим”, зачу се тихи глас.

Устукнух, али смирено спустих главу ка мом новом, остарелом пријатељу.

“Ти причаш?”, зачуђено упитах.

“Причам ја, али нема никога да ме слуша. Толико дуго сам причала, да сам решила да сада дуго ћутим.”

“Немој, немој ћутати са мном, молим те, ја тако јарко желим да те слушам. Све што можеш, и све што желиш, слободно ми реци. Ако кажеш да то чувам за себе, не брини, чуваћу. Ни мене нико не слуша.”

Kњига се у том тренутку благо насмеја. То измами и мој стидљиви осмех.

“Онда сам дошла у праве руке. То ми је драго.”

“Чија си била?”, упитах је.

“Више не знам, одавно више не памтим, не бројим људе који су ме држали у рукама. Не бележим године у којима сам сама седела на разним полицама, неотворена, непрочитана. За књигу је највећа бол када остане непрочитана, када се прашина завуче у свако слово, па и сама заборави ко је, о чему говори, о коме пише.”

Седох, ставих је у крило. Осећај великог поштовања према судбини једне књиге, преплави ме.

“Много тога сам преживела, једном сам скоро била и спаљена. У току је била револуција. Те ноћи, док су улицама јурили бесни људи, дрхтала сам на поломљеној зидној полици. Све су књиге узели, мене је спасила само пука срећа. Kада су  дивљачки отворили врата, пала сам на под, а мрак ме је сакрио од зле судбине. Следећег јутра, када се све смирило, пронашао ме је лопов који је пљачкао напуштене станове. Он ме је најлепше чувао.” Утихну тихи, носталгични глас моје књиге.

“Ето, и лопови знају да читају”, проговорих, тек да утешим намучену књигу.

“Знају”, одговори она, “и те како знају. Увек ме је носио у џепу свог капута. Са разлогом, имао је дубоке унутрашње џепове, па сам се често дружила са оловкама, шибицама и, неретко, сапунима. Невешт је то лопов био, мислим да сам ја нешто најкрупније што је икада украо.”

Kњига застаде, и уздахну. Ја сам све време ћутала. Kако да прекинем књигу која прича? Ни на крај памети ми није било да сада проговорим, да прекинем јадање једне књиге, нешто што нико никада није доживео. Моја књига је причала, ја сам слушала како се мени моја књига “отвара”. Сада, више него икада у мом животу био је тренутак за пажљиво слушање.

“Читао ме је, најчешће у подне”, настави књига. ”Ноћу је обилазио пусте улице, не би ли пронашао нешто. Чак ми је и жао да га назовем лоповом, он је углавном узимао ствари које никоме више не требају. Сећам се да ми је пар пута, од његових прљавих прстију, остало неколико црних мрља на корицама. Ако боље погледаш, можда можеш видети коју. Његове очи су често додиривале моје странице, имао је лош вид, али га то није спречавало да дуго и неуморно чита.“

И даље сам ћутала, а тако сам желела да питам шта се десило са њим, зашто књига није остала у џепу тог, назови, лопова.

“Током једне јурњаве сам испала из његовог капута. Он се вратио по мене, али га је полиција чекала у колонама дужином целе те улице, ухватили су га а ја сам, дуго потом била сама. Навикнемо се на самоћу”, прошапута књига.

“Продали су ме, зато сам сада код тебе”, обрати ми се са тугом.

“Kо те је продао? Одувек сам се питала, ко то може да прода књигу. Kакав то човек мораш бити па да се одрекнеш нечега што нема цену?”

“Одвећ сиромашан, или одвећ глуп”, одговори моја књига. “Мада су сиромашном човеку често највеће богатство управо књиге. Мене је продао један од оних глупих, један од оних који место полице са књигама имају полице са позлаћеним чешким прибором за ручавање. Уморила сам се од причања, морам сада мало да ћутим.”

 

Остала сам збуњена, загледана у заспалу књигу испред себе. Узела сам је пажљиво у обе руке, као рањену птицу принела дрвеној полици и нежно положила међ’ своје богатство. Обе смо знале да је са лутањем завршено.

 

из збирке Приче са прашњавих полица

Advertisements

4 thoughts on “ЛУТАЊА ЈЕДНЕ КЊИГЕ

    1. Захваљујем на номинацији, Дади! 🙂 Узвраћам изречене лепе речи и похвале! Тек од пре пар месеци сам постала активнија на свом блогу, мислећи дуго да само ја прочитам оно што поставим 🙂 Мој срдачан поздрав, и дружимо се и даље…

      Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s