УЧИТЕЉИЦА КЛАВИРА

 

 

mrs-meigs-at-the-piano-organ.jpg

Mrs. Meigs at the Piano Organ, 1883 – William Merritt Chase

 

“Довиђења, госпођице учитељице.”

“Довиђења, драга децо”, узвратила је, “до следећег сусрета.”

Час није дуго трајао, свега тридесетак минута када се један од ученика пожалио на бол у стомаку и замолио за одлагање учења нове лекције. Посумњала је у његов разлог јер се управо у том тренутку приказивала утакмица о којој су дечаци данима говорили. И за време самог часа више пута су се кришом гледали, прстићима неспретно лупкајући по нежним диркама клавира, све од радости, нервозе и нестрпљења. Када се најсмелији дечачић пожалио на изненадни бол у пределу стомаку, за тренутак је застала поред њега, са благим осмехом погледала осталу децу и без намере да осујети невешто скројен план само је главом показала у правцу врата. Осмех јој није напустио лице ни када се дружина после добијеног одобрења и напуштања стана весело растрчала улицама, узвикујући њој непознате усклике праћене навијачким повицима.

“Деца”, тихо је кроз осмех прошапутала, склонивши ноте са старог клавира, села на столицу и засвирала своју омиљену композицију од Шопена. Узаном просторијом се проширио звук првог снега, падао на фотографије из младости које су биле поређане по препуним полицама. Затворених очију стварала је предиван звук, ништа није могло да се мери са тим меканим сједињавањем клавирских дирки и прстију. То је била једина врста уживања коју је себи могла да приушти. Раније је маштала о путовањима, нека је чак до детаља испланирала да би се након њиховог осујећења посветила искључиво клавиру и часовима које је држала.

Увек је у њеном стану било доста деце. Подучавала је она и старије, али је највише волела да ради са децом и њиховим неспретним прстићима који су се временом претварали у врсне познаваоце нота и дирки. Многи њени бивши ученици су јој често слали поклоне, остављали цвеће пред вратима, слали разгледнице, а неретко је и посећивали. Посете су, међутим, трајале кратко. Након њих остајала је сама окружена тим несебичним поклонима од којих јој је срце поскакивало. Нису, ипак, дарови били довољни да њена самоћа нестане, да попуни празнину која је душу пустошила попут рушилачког торнада. Када би после часова остала сама са заостајућим звуком клавира што је ударао у зидове, ређала би крпене лутке које су јој њени ученици слали са свих крајева света. Међу њима су се налазиле и оне из Шпаније, ручно кројене, са дугим плетеницама и ромбоидним хаљинама у свим бојама. Њих је са посебном пажњом узимала у руке и скидала танак вео прашине наталожен преко порцуланско белог лица.

Звоњава телефона која је пробудила једног необично топлог децембарског јутра била је увод у кратку посету једног брачног пара са дететом. Најавили су свој долазак за касно после подне, рекавши да се неће дуго задржати зато што имају заказан пријем код високог државног функционера. Док би сви остали људи покушали да дођу до информације о коме се ради, колико је утицајна та особа, учитељица је након договореног сусрета са новим ђаком и његовим родитељима лагано спустила слушалицу и без много размишљања о том разговору кренула ка кухињи по свеж чај од камилице. Летимице је погледала кроз прозор, изразивши дубоко разочарање призором који је угледала.

Нема снега, уздахнула је.

Са том мисли у глави провела је највећи део дана. Сетила се оних хладних зима када су руке жуделе за топлином старог шпорета а ниједан капут није био довољно топао да загреје озебло тело. Улице су данима биле непроходне али су биле пуне разигране деце која су на санкама јуришала стазама и сударала се са насмејаним, промрзлим пешацима. Увече би се у шпорету пекао кромпир, грејала ракија и уз приче о томе како се неспретни поштар опет заглавио у снегу са хрпом неиспоручених честитки и писама, пролазили су сати тих најслађих друговања. Са том мисли је зашла у своју четрдесет и другу годину живота, никад не успевши да се ослободи мириса тих вечери и звука пуцкетања буковог дрвета у шпорету.

Већ је прошло пет сати а њених гостију није било. Таман када се запитала да ли ће уопште доћи, зачула се дуга звоњава на вратима. Пребацивши шал преко рамена, више из навике него из потребе, љубазно је отворила улазна врата. На прагу је стајао младић од петнаест, шеснаест година, а иза њега су се стајали његови родитељи.

“Новаковићи, драго нам је”, представио се господин.

“Задовољство је моје”, узвратила је, показујући руком у правцу собе.

Прво што је запазила јесте да су јако лепо одевени. Младић је носио браон одело, а по изразу његовог лица могла је јасно да уочи  незадовољство том одевном комбинацијом. Његов отац, старији господин од неких шездесетак година, био је у тамном сивом оделу са црном краватом, док је мајка носила црвену хаљину са брошем у облику цвета. Пар је гледао или на сат, или се нервозно окретао око себе.

“Ово је Немања”, рекла је госпођа. “За почетак ћете радити са њим сат времена дневно, а касније зависно од његовог напретка.”

“Поштено”, изустила је учитељица.

Младић је безвољно ушао у собу која је мирисала на чај, све време прелазећи кажипрстом преко огромног телефона.

“Доћи ћемо по њега чим се заврши пријем”, већ у одласку је довикивала лепо одевена госпођа. “Немања, сине, пази на часу.”

“Аха”, промрмљао је младић, и даље не одвајајући поглед са те чудовишне направе.

“Изволи, удобно се смести па да лагано кренемо са нашим првим часом. Јеси ли икада покушавао да свираш на клавиру?”, упитала је.

“Не”, погнуте главе кратко је рекао младић.

“Добро, почећемо од пар основних ствари. Не би требало да ти буде тешко да савладаш уводну лекцију, личиш ми на паметног младића”, кроз неуверљив осмех је покушала да започне разговор. “Видиш, учење нота је као када човек учи да чита. Једино што је важно за свирање клавира јесте прочитати ноту а затим је пронаћи на клавијатури. Најлакши за свирање су италијански шлагери, али о томе ћемо неки други пут. Сада је битно…” Ту Немања отреснито одмахну руком, остави телефон поред клавира и погледом који је вирио испод мало дуже косе пресече њену реченицу.

“Да се разумемо, учитељице. Ја сам овде само из једног разлога, иначе ми никада не би пало на памет да своје најлепше године проведем свирајући Моцарта или оног другог, како се зваше… Бетовена. Моји родитељи желе да им син буде попут деце амбасадора са којима се они друже, да трчкарам по пријемима разних новопечених богаташа како би се они хвалили сином који без грешке свира композиције силних напаћених музичара. Очајнички желе да се уклопе у свет снобова. Тако да, предлажем, седећу овде са вама свакога дана, нећемо ништа учити јер не желим да будем део њихове игре. А уосталом, не волим клавир. Клавир је ствар прошлости.”

Учитељица је све време с пуном пажњом слушала ово неочекивано излагање, ни у једном моменту не помисливши да почне са убеђивањем, са причама како клавир никада не може да изађе из моде и како је лепо да, независно од својих родитеља, макар проба да научи стварање нота. Само је ћутала, а када је Немања поново узео телефон у руке, правивши се да се малопређашњи разговор није ни десио, устала је са столице и изашла из просторије. Није је било свега неколико минута, а онда се вратила са албумом пуним слика њених ученика.

“Видиш, он је сада познати пијаниста”, прстом је показивала на малог осмогодишњег дечака које је седео поред истог тог клавира и правио се да затворених очију свира неку озбиљну композицију. “На тој слици се претвара да изводи Рахмањинова. Сада ми шаље разгледнице и скромне поклоне где год да оде, и ни у једном писму ми се не захваљује на ономе што сам га научила, само спомене како му је било лепо да са мном пије чај и дуго разговара о свему.”

Немања је, сада већ пажљивије, слушао причу уз коју је учитељица повремено уздисала.

“Нисам ја дошао да са вама пијем чај. Понајмање да вам причам о својим проблемима. Моји родитељи су желели да се ја данас овде појавим, али ја њима нисам обећао да ћу бити велики пијаниста. Штавише, обећао сам им само да ћу долазити како би ми купили аутомобил за осамнаести рођендан. Надам се да се разумемо. Ви ћете добијати новац као да сте ми држали часове, а како у кући немамо наштимовани клавир, и ја увек вешто избегнем све њихове глупе пријеме, нећу бити приморан да демонстрирам своје квази клавирско умеће. И тако, сви су на добитку.”

Осмех који се том приликом појавио на Немањином лицу уплашио је учитељицу.

“Немања, ако погледаш ове фотографије сам ћеш схватити да ја никада на то нећу пристати.” Озбиљно, чак помало и грубо одговорила је том, још увек дечаку, смелом да свакоме каже све у лице.

“Ја сам заволела те људе не зато што су постали познати и што ме нису заборавили, већ зато што су израсли у праве људе. Скромне, одмерене и пре свега, добре. Великој већини њих уопште нисам наплаћивала, јер они часове и нису могли да плате. Тако да, твој предлог, ја не прихватам.”

Немања је опет оставио направу која је све време испуштала неке чудне  звуке.

“Ви сте, значи, од оних поштених људи који се држе својих принципа и заједно са њима и пропадају”, дрско је узвратио. “Мени је то најмањи проблем, рећи ћу родитељима како нисам задовољан вашим подучавањем, а они ће ми, ако и даље инсистирају на часовима, већ лако наћи новог учитеља који ће пристати на моју и више него пристојну понуду. Ипак је данас велика криза, људи лако прелазе преко својих ПРИНЦИПА.” Ту реч је јасно нагласио, са помало уздигнутим, подругљивим тоном.

“Мислила сам да си ти фин младић”, тихо је проговорила учитељица.

“Ха, чујте, фин”, насмејао се гласно. “То данас не спада у комплимент. То је, учитељице, као када некоме кажете да је глуп, или сачувај Боже, неспособан. Ја сам освешћен, добро сам проучио механизам данашњег друштва, зато не желим да се заносим клавиром и сличним којештаријама. Додуше, кријем од родитеља моје ставове, јер ме ипак они издржавају, али рећи ће се њима само. Не могу довека лагати.”

“А шта, Немања, ако им ја кажем за твој план?”

“Нећете, учитељице, ви сте од оних што се држе својих принципа, сетите се. Такви као ви остају увек фини, не желе да се мешају у животе других људи. Кажем вам, добро сам проучио тај разрађени механизам.”

После кратког ћутања и погледа упрта у под, учитељица се окренула Немањи који се попут неког детета задовољно и поносно вртео на расклиманој клавирској столици.

“Ниси ти глуп, Немања, али ниси ни освешћен. Механизам о којем причаш је зарђао управо због недоследних људи, оних који се прилагођавају лицемерју и тону у ово блато које је свуда око нас. Тону, и постају људи од блата. Ниси ти глуп, али си изабрао да то будеш. Можда ти и волиш клавир, виолину или пак часове плеса, али ниси храбар да одлучиш.”

“Поштована учитељице, наш час је ипак завршен. Видим да нећете попустити, већ  ћете ми само држати моралне придике. Тако да, не бих себи траћио време”, са још једним погледом на сат узвратио је младић и упутио се ка излазу.

“Твојих родитеља још нема, чуо си шта су рекли.”

Не обраћајући пажњу на њене речи, пружио је руку и прошапутао:

“Прилагођавање, учитељице, суштина је опстанка. Пријатно.”

Са празном руком у ваздуху као да чека на још једно руковање, учитељица је остала иза затворених врата. Стајала је тако пар тренутака, а онда се окренула да покупи шал који јој је успут испао.

Прилагођавање, промрмљала је у себи.

Са чудним осећајем у глави, као да је управо долетела са неког непријатног места, упутила се  клавиру и запазила да је на њему остао Немањин телефон. Очигледно да је разговор ипак мало утицао на тог отреситог младића, чим је тако журно напустио просторију, а притом заборавио своју вољену направу. Загледала се у те дирке, које су за разлику од клавирских имале на себи исписана слова и бројеве. У једном тренутку телефон је кратко и бучно зазвонио. Насумице је притисла једно дугме и пред њом се указала порука следеће садржине:

“Поштована учитељице, не желим да се разликујем од осталих ученика, зато прихватите овај телефон као поклон од мене, и у сећање на једно кратко, али занимљиво дружење.”

Тада је одлучила да престане са давањем часова клавира. Звонио је телефон много пута, долазили су родитељи са својом децом, али све их је учтиво одбијала. Свирала је само за себе и то искључиво зими. Када је музика звучала најлепше.

 

Advertisements

8 thoughts on “УЧИТЕЉИЦА КЛАВИРА

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s