Rubovi svemira

c87ccdde7745bfce770a3e541c062202.jpg

Stealers of Light – Edmund Dulac

Kad napipam rubove svemira i tvoju ruku dotaknem u mraku, poželim da se vežem za nju, da zgrabim tvoje prste što komešaju beskonačnost, i pustim svoje biće da lebdi u neosvojenom prostoru. Hladno je pod planetama, a zvezde ne daju nikakav sjaj, samo se mučno grče u svom pokušaju oživljavanja ugasle svetlosti. Dodiruje me tanki miris raspadanja, osećam da smo svi potekli i nestali u crnim rupama koje se kovitlaju i uvijaju oko nas. Hvata me jeza od miliona sićušnih čestica života i smrti koje proleću pored mene, držim se za tvoju ruku, a neko drugo Sunce se nazire u dubini. Na kapcima se nahvatala voda, hladna kao prva jutarnja rosa, već mi u kosi i magla spuštena sa kratera obližnjih vulkana. Misli, izrovane i prokopane misli grebu zidove ničijeg svemira, sahranjuju se pod neeksplodiranim kometama i čekaju čas raspadanja uz veliki prasak i buku. Držim se sve vreme za tvoju umornu ruku, na trenutak se otmeš, propadneš, ali se brzo vratiš i stegneš me još jače. Tako lebdim, sa dahom koji ne mogu da progutam, pogledom koji ne mogu da uputim, životom koji ne mogu da zasadim. Jer, tama se spustila pa uznemirila svemir, zadrhtala je tvoja nežna ruka i moji plašljivi prsti u njoj.

Advertisements

2 thoughts on “Rubovi svemira

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s