ДУЖНЕ ДУШЕ

4ab774d772613a5553c8cba75ff189d0.jpg

“Pequena Miséria”Fernand Pelez French (1843 – 1913) . Óleo sobre tela

 

“Отвори им”, кратко је изговорила, “ваљда имају неку душу.”

Пред вратима је стајао човек обучен у црно одело, у једној руци је носио ташну, а у другој је чврсто држао неки папир.

“Кућа породице Спасић?”, упитао је.

“Јесте”, одговори уплашено човек који је отворио врата, све бришући марамицом лице.

“Ми смо овде по налогу суда. Нисте измирили своја дуговања према држави, тако да морамо да вам попишемо и однесемо ствари”, јасно и одсечно рече човек са ташном у руци, повремено гледајући на сат.

“Знам зашто сте овде, али побогу, немојте данас”, молећиво проговори ожалошћени човек.

“Ви сте данас на реду, господине, нема одлагања. Данас имам још пет извршења”, већ нервозно се обраћао извршитељ, позвавши погледом још тројицу у црним оделима који су све време чекали испред капије, наслоњени на  мали камион.

Испред мале куће са тесним двориштем почела је да се ствара гужва. Људи уплакана лица пролазили су поред ковчега наслоњеног на кућу, задржавали се унутра свега пар минута и журно излазили. После су се ређали поред ограде, причајући између себе и очекујући расплет ситуације. Кућа се пунила и празнила, али све се то одвијало у неком миру, без гласова и буке. Поред упокојене старе баке стајало је неколико људи погнуте главе који су само повремено подизали поглед очекујући одлазак црног комбија.

“Ваљда имају душу, и они су само људи”, говорила је жена сузних очију, склањајући догореле свеће.

Тесним ходником је одјекнуло пар тупих удараца са којима се помешао глас ожалошћеног човека.

“Немам одакле да платим дуг! Немам ни ствари, све сам продао да бих сахранио бабу!”, очајнички је узвикивао.

“Склоните се, господине, не ометајте ме у вршењу дужности!”, бранио се извршитељ. Тројица крупних помагача су разваљивали улазна врата, забранивши улаз људима који су чекали испред куће.

“Срамота!”, узвикивали су људи крај покојнице. “Зар и у овом тешком часу? Имате ли ви душу?”

“Сви на крају остајемо без душе у смртном часу. Пре или касније, зар је битно?”, хладно је одговорио извршитељ, окрећући се по празној соби.

“Где су вам ствари? Мора да имате бар нешто?”

“Ништа, ђаволе, немамо”, стиснутих зуба је вапио човек, “не стигнем да унесем ствар у кућу, а већ ми је отимате. Прекрсти се, макар, да ти душа у паклу не гори.”

“Ја само радим свој посао, господине, а на послу нема осећајности.”

Записао је нешто у црну свеску, и прстом показао на столице и клупе. У том су помагачи ускочили, померајући скамењене људе који су у чуду ћутали. Зграбили су намештај и почели да га износе из куће, све праћени јецајем ожалошћене породице. У дворишту се окупила маса људи, а владала је таква тишина као да никога нема. Шапутали су између себе, скрштених руку одмахивали главом, неко би се повремено и прекрстио. Као да су само чекали исход тужног призора, ни трунке саосећања није било у њиховим празним очима.

“Није довољно, није довољно!”, љутито је узвикивао извршитељ, “још су дужни!”

Застао је крај великог браон ковчега, погладио руком бркове, склонио корпу цвећа, и довикнуо помагачима:

“Носите ковчег!”

Крик се оте ожалошћеном човеку, похита да зграби извршитеља за врат, али се овај брже-боље смести у комби и затвори прозор. Помагачи су у пар вештих потеза дограбили сандук и сместили га у возило, оглувели на негодовања и јауке бројних дужника држави.

Човек је лупао у стакло, проклињући државу, јадајући се Богу, јер су људи давно ослепели и оглувели, давно су своју душу за златне новчиће продали.

Advertisements

3 thoughts on “ДУЖНЕ ДУШЕ

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s