ТУГА У БЕЛОМ

f7386ab1c2117b1d8b5b0ecf41d96d67.jpg

Vilhelm Hammershøi – An old woman

Баба је отишла. Док сам гледала како јој њен нервозни син облачи прво џемпер а затим навлачи и ципеле, нисам могла да поверујем да ће коначно у овој малој болесничкој соби престати да одзвањају њене речи. Она, међутим, није причала много. Штавише, она уопште и није причала. Углавном смо ћутале, она би ме повремено погледала, чисто да провери да ли обраћам пажњу на њену патњу и несносни бол. Затим би се увек окренула и болно јецала, изговарајући  само две речиː” Јао, туго!” Не једном, не двапут, него безброј пута. Док сам слушала ту бледу, изгужвану  старицу како своју муку претаче у те тешке речи, нисам могла а да се не запитам зашто је баш тугу изабрала за свог кривца. Зашто није дозивала Бога? Велики број људи би у таквој ситуацији прво оптужио Бога, а тек можда се сетио и туге која га је, ето, задесила.

Две ноћи сам провела са њом, у почетку слушајући запомагање и жаљење, а касније чак у потпуности оглувела за то, мени чудно и несхватљиво јадање туги. Само могу рећи да сам приметила да изговарање тих речи иде у некаквим низовима, испрекиданим само кратким паузама за узимање лека или хране. Узалуд су је доктори уверавали да њено стање није толико лоше и да ће се веома брзо у потпуности опоравити, старица као да је била уверена да је ово место управо то на коме може олакшати себи. Мислим да је због тога и одбијала да оде. Неуморно је уверавала докторе и сестре да су погрешили, да није време да оде и да је смртно болесна. Са неком притајеном мржњом је посматрала сина  како јој стрпљиво облачи џемпер и пакује њене ствари.

Kада је отишла, соба је била испуњена тишином. Дуго сам тако ћутала како бих јој дозволила да се одмори од јаука и јецаја. На питања сестара и доктора одговарала сам кратко, опрезно и веома тихо. Чак сам и отворила прозор, потајно се надајући да ће узнемирујуће речи које су овладале собом нестати са првим јачим ветром.

Још под јаким утиском, молила сам се за то да останем сама. Тешко је поред своје подносити и туђу патњу. Две патње у тако малој соби је превише.

Већ сам полако почела да се навикавам на новонасталу ситуацију, није било јаука и несанице,  већ сам се полако окренула себи и почела да размишљам о својој туги која се ту негда уплашена скрива, кад следеће ноћи из танког, једва скројеног сна пробудио ме је узнемирујући  женски глас. Зидови су танки, собе са слабом изолацијом, тако да сам врло јасно могла да чујем како жена у соби до моје телефоном  разговара са својом сином. Глас јој је углавном био напет, грозничав, за тренутак продорно повишен а затим незнатно спуштен. Повремено је чак прелазио у наредбодавни, тако да му се у једном тренутку обратила  громким гласом,  а болничким ходником су протутњале речиː

“Сине, мораш да се извучеш из погрешног живота! Kоцка и лоши људи ће те на крају уништити!̎”

Kако је разговор постао занимљив,  а моја мала соба увелико испуњена њиме, морала сам да спустим књигу коју сам покушавала да читам и да сачекам крај овог неизвесног разговора. Дуго је, међутим, трајао. Уплашена, растројена мајка покушавала је из болничког кревета да извуче свог сина из амбиса у који је упадао. Објашњавала му је да ће се читавог живота кајати због грешака начињених у младости, да ће изгубити своју личност и достојанство, да ће на крају, остати сам. Причала је брзо, готово без престанка, јако, продорно и самоуверено. Само би за тренутак стала, вероватно је желела да ослушне реакцију свог сина, а онда одмах настављала, са истом снагом и жестином.

То је тако трајало до дубоко у ноћ и таман кад сам помислила да неће ни престати, још једном се тишина ушуњала у моју собу и ту одахнула. Ја сам, међутим, некако већ била навикла на женин оштар и снажан глас да ми је поново стечена тишина дошла некако чудна. А онда, потпуно неочекивано са моје стране, из суседне собе, собе жене самоувереног гласа, допутовао је к⁾ мени тих, готово нечујан плач. Једва се могао чути, као да је желела да га сакрије. Од себе саме. Плакала је, не више од пет минута а затим, опет на моје чуђење, изговорила само једну речː” Јао”.

Ја сам у том тренутку помислила, ништа више до само

ТУГО.

Advertisements

5 thoughts on “ТУГА У БЕЛОМ

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s