ЗАПИС О ПРОЛЕЋУ

Photo5091

Јутром су очи спазиле ружичасто небо. Зар је зима прошла? Питам се. Још колико јуче становала сам у кући од снега, стакленој измаглици јаве, ни на небу ни на земљи. Опкољавао ме је ледени ветар, спречавајући да случајно не искорачим из простора без гласова и отргнутих снова. Грејала сам се крај пахуља што се топе на вуненим шаловима, ту, крај снежних речи о завејаном дану, непроходним путевима и топлини дома. Сада гледам пролећно небо поцрвенело од пупољака, негде се чује песма птица… Продрхтао је дах неког ко је заувек остао у минулој зими, окрзнуо је гнезда на високим храстовим гранама и замакао иза пробуђене улице. Све пише о томе да је време за срећу, треба се пробудити, отворити очи и угледати светлост која пада на орошене стабљике траве. Одбиће се о њих и окупати нам хладне застакљене очи. Пише, ено, тамо на камену до пута, да треба заборавити све и закорачити у ово пролеће. Смирити се и удахнути ново доба, полетети са ластавицама процветалом небу и  одложити студене сате у танана прозирна гнезда. До неке нове зиме, до неких нових пахуља…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s