САКУПЉАЧ УСПОМЕНА

Photo5090

 

 

Ишао је од врата до врата и сакупљао успомене. То му је био посао.

“Добар дан. Да ли имате неку успомену на продају? Нешто што вам више не треба, што бисте вероватно бацили? Даћу вам добру цену за њу.” Изнова и изнова, из дана у дан,  понављао је исту реченицу, и сваки пут би нешто купио. Примопредаја би се одвијала на самом прагу куће, ретко је прихватао да уђе унутра на чашу топлог чаја или кафе. Узимао би мали сламнати свежањ, заузврат давао пар добро очуваних, скоро нових новчаница, и уз захвалност и речи “нећете се покајати” напуштао је двориште, одмах тражећи наредно.

Јесте он волео свој посао, иако је то данас реткост код људи. Сакупљач успомена. Човек који купује туђа непотребна сећања, све оно чега би се они радо ослободили, оно што им тежи на души и затрпава дане талогом мутних или пак лепих времена. Јер некада и лепе успомене могу притискати душу попут ружних, успоравати дане и враћати у прошлост које више нема, одузимати будућност. Када се нагомилају, почну да извирују из плакара и старих полица, саплићемо се о њих где год да кренемо, а побећи се не може. Само тражимо начин како да их се ослободимо, као окова који нам не дају да начинимо ни један једини корак. Његов посао није захтевао доста убеђивања. Ко је желео да се одрекне неке своје успомене, чинио је то искључиво својевољно, а на свако не, само је уљудно благо спуштао свој шешир у знак поштовања и одлазио својим зацртаним путем.

Успомене се чувају у свежњу од сламе. Просто, то је тако одувек. Добро се сећа дана када је ступио на дужност и када су му рекли да само такве успомене купује. Само такве су по пропису и прихватљиве. Заузврат, плаћа се тек онолико да би продавцу било безболније да уступи право на своја сећања којих се одриче. Упутства је примио и од тада их је само пар пута саопштио продавцима, људи као да су сами знали да се оне баш на такав начин чувају. Отварали су врата, предавали своју дојучерашњу драгоценост и уз звук дубоког уздаха који је редовно чуо кад год би се мало удаљио од кућног прага, настављали су са својим животом. Он је знао вредност услуге коју им чини, био је свестан важности свог посла и угледа који ужива међу људима. А људи су га звали у великом броју, ретко када је имао слободног времена, а и тада би радио нешто везано за своју улогу сакупљача успомена. Често је много пре почетка радног времена одлазио у велику халу надомак своје куће где је складиштио свежњеве од сламе. Био је једини радник, а хала је увек била уредна и чиста, као да се чистила сама од себе. Откључавао би огромна гвоздена врата, навлачио завесе које су падале преко прозора па све до тамно црвеног пода, и започињао са паковањем купљених успомена. То је захтевало коришћење великих дрвених мердевина које нису биле баш у најбољем стању, чак је недостајало неколико лествица. Али то му није представљало проблем, па је погледа упртог у највишу полицу без грешке прескакао недостајуће дашчице. Та хала је била у дубокој тами, једино је у њеним угловима горело пар лампи како би он успевао да несметано слаже и проверава свежњеве. Опрезно би их слагао, и то тако да један од другог увек буду удаљени по десетак центиметара, а онда је поред сваког стављао плочицу на којој је писало име власника успомене. Уживао је у свом послу као ретко ко, остајао је до дубоко у ноћ, а јутром би узимао своју платнену врећу и кретао на пут у обилазак људи.

Ишао је од врата до врата, гледао у тужне очи све до тренутка док му човек не би предао свежањ са успоменом у руке, да би болни уздах представљао и последње сећање на оно што је остало замотано у светло жутим сноповима. У њиховим погледима је увек видео исто: прошлост која жари попут коприве, немогућност да се крене даље, да се прекорачи праг и напусти кућа саздана од сећања, душе су им биле увек измучене, макар и да је у њима тињала прикривена срећа. Јер та срећа је припадала прошлости а онда нестала, поиграла се срцем лаковерног човека који није био спреман да се одрекне једном досегнуте радости. Увек је исто видео, и кад год би се брава на вратима спуштала, стајао је и није дисао, знао је са чиме ће се сусрести. Али му је увек било драго када је преузимао чврсто стегнути свежањ, знао је шта доноси продавцу успомене.

Ређао их је увек на истој удаљености, строго пазећи да случајно не стави један до другог. Затим је силазио са мердевина и стајао на сред хале, пажљивим погледом тражећи мале ватрице које су се повремено појављивале. Када би приметио да у мрклом мраку нешто светли, одмах би тамо одјурио. Стајао би пар минута крај сламнатог свежња у пламену као да му одаје почаст, слушао искрице које пуцкетају и догоревање нечијег срца. Том приликом, великом просторијом се ширио мирис лавандиних поља, понекад само би осетио и свежину морских таласа. Зауставио би дисање, а халом би протутњао последњи уздах човека који у том тренутку ствара нова сећања. Стара плану онда када више нема жара у њима, сама се запале, отму онда када постану грумен туге и сета што ујутру прва легне на срце.

Сакупљач успомена је волео свој посао, тренутак када мркли мрак засветли нечијим новим животом. Мале ватре су често будиле таму, а он је задовољан гледао узнемиравање мрака, јер је знао да је неко тамо изнова срећан.

 

 

Advertisements

8 thoughts on “САКУПЉАЧ УСПОМЕНА

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s