БУНАР

 

7d0153281d47cb4abddbf98a7cfc3cb2.jpg

saved from http://www.pinterest

 

Скочила сам ноћас у хладан бунар. Преко давно поређаног камења, који су наслагале неке дрхтаве, ожуљане сељачке руке, бацила сам се у дубоку рупу где светлост никада не допире. Сударила сам се са леденом водом, неком устајалом баруштином пуном блата и муља, где је повремено дотицала језива хладноћа у облику неравномерно долазећих капи. Повредила сам ногу приликом пада, а крв која се сливала низ огуљено колено бојила је текућину у светло црвену боју. Нисам могла устати, само сам упутила поглед ка небесима од којих је остао мали округли венац, скројен од грана високог дрвећа. Знам, свесно сам ноћас скочила у овај бунар, то није био бунар жеља. Нисам се оклизнула док сам замишљала своју жељу, нисам желела да наточим крчаг свеже воде, нисам замишљено гледала у дубину, размишљајући о смислу свих наших живота. Свесно сам скочила, јер су сви моји животи (а свако од нас их има и превише) почели да ме стежу. Ни самилости над њима, ни трунке сажаљења над данима који вапе за испуњењем, само смело и одважно сурвавање у властиту гробницу, тамницу где су окови снови што се провлаче између тамних пукотина, и јече попут прекрасних паунова. Само пад у своје најскривеније мисли, а овај бунар је управо моја највећа казна. Нема избављења, али свесно сам скочила, значи, не желим избављење. Имам довољно времена, читаву вечност да размишљам о времену пре пада, да покушам да се оправдам пред собом и скупим снаге да макар повремено погледам у венац од неба.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s