ИЗА РУЖИНОГ ДРВЕТА

 

voz.jpg

 

Недостаје ми воз.

Махала сам успаваним путницима, сакривена иза шипражја и ружиног дрвета. Појавио би се уз громогласан звук, изронио из густог зеленила крај пруге… одмах сам подизала руке, кријући невешто свој лик. Увек би протутњао поред мене, и за тих неколико секунди заувек сам схватила једну ствар: живот никада неће бити попут вожње возом. То је нешто најлепше што човек може да доживи. Зачудо, и данас то мислим, па се често са сетом сећам дугих вагона који пролазе поред мене, а ја меланхолично гледам те спокојне, заспале људе. Гледам и машем им, као да одлазе некуд заувек, као да воз напушта овај свет и одлази право у рај. Kако ми само недостаје мирис купеа, ружиног дрвета и моја детиња заблуда.

Advertisements

12 thoughts on “ИЗА РУЖИНОГ ДРВЕТА

  1. Ovaj tvoj post me podsetio na jednu voznju vozom, krajem osamdesetih, kupe prepun i ja u tatinom krilu. Idemo iz SA u Mostar na zakletvu bratu od strica koga su upisali u vojnu gimnaziju jer je neki veliki belaj napravio :-). Hvala na evociranju ove lepe uspomene!

    Liked by 1 person

    1. Путовало се возом чешће него данас… Седне лепо човек, може да чита, да спава и ужива 🙂 Данас гледамо да се дочепамо неког бржег превозног средства, такав је ритам живота. Хвала на читању и коментару! Поздрав!

      Liked by 2 people

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s