ПЕРА БЕЛЕ СОВЕ

na jezeru.jpg

 

Није ова прича написана да збуни, али заиста су неки отишли одавде збуњени. Не треба писати овакве приче, то је сигурно, јер, шта нам вреде збуњени читаоци? Можда се више не врате, па од чега ће писци после живети? Шта ће радити када им машта и прсти заиграју?

Све је почело лепо. Један човек, једна мала црвена кућа крај језера, један леп дан. Устао је око девет сати, једва се пробудио јер се сву ноћ  оглашавала сова. Долетала је на дрвени прозор и будила га, њене крупне пламтеће очи нису му давале мира, па је устајао, отварао прозор и терао је дугачким штапом за пецање. Она се ипак враћала, али је мењала своје место, тако да је на крају одустао и упао у један дужи сан у коме су повремено хуктале шуме и грмели далеки угашени вулкани.

Јутарња кафа је донела право освежење. Већ сам њен мирис избрисао је лошу ноћ, и он је решио да се после доручка упути у дугу вожњу чамцем по језеру. Позвао је свог верног хаскија, тог увек разиграног пса који га је у стопу пратио током свих пустоловина, добро нахранио, и звучним мажењем по леђима дао му је знак за покрет. Пас је потрчао далеко напред, прескачући гране опале од јучерашње олује. Честе олује се обрушавају на то скривено место, спуштају се тамни облаци и боје воду у црно. Попут мастила, језеро тад зјапи у удолини, претећи да се разлије на околне шуме, као на бели папир. Сео је у чамац погледом тражећи пса, али он се устремио на веверицу која је на тренутак дотакла тло, и одмах потом скочила на високе борове гране. Залајавши пар пута, пас је убрзо осетио узалудност својих напора и потрчао чамцу чија су весла већ била у ваздуху, спремна да пресеку немирну воду.

Живео је у рају. Знао је то, док је клизио по прозрачној површини бистре воде  управо та мисао му је пролазила кроз главу. Такву слободу може имати само неко ко је затворио врата наметнутом животу, одбацио сва устројена правила и упустио се у неизвесност одметничког живота, у узбуђење бунтовничке пустоловине. Веслао је крај утабаних путева, тихих водопада, стеновитих плажа. Застао би да зажмури па да поново отвори очи, плашећи се да можда не сања и да хук воде у ствари није хук оне исте сове што га је сатима прогонила. Хаски је гледао у воду по чијој површини су повремено искакале ситне рибе, праћакале се, а онда враћале дубинама које су чврсто спавале под дрвеним чамцем.

Сунце се полако приближавало оближњем брду и са сваким замахом весла падало је све ближе његовим загасито зеленим контурама. Пас је почео да гребе дно чамца, што је он схватио каo знак за повратак. Чим је кренуо да весла у супротном правцу, мрак је постајао све гушћи, а језеро се претворило у таму која се разводњава и у неравномерним ковитлацима и вировима кида безбедно огледало под чамцем.

Из аветињских даљина се зачуо звук тако сличан ономе који га је до пре пар сати прогањао, хладна вода му је потекла низ згрчено чело, па је зауставио дах у ишчекивању незваног госта. За тили час су се пред њим нашла раширена крила беле сове којим је махнито ударала. Хаски је све време лајао и режао, тетурајући чамац лево-десно, а под његовим шапама се поткрадала по која кап већ непознатог језера. Сова је слетела на чамац дубоко се загледавши у човека чије су очи гореле од ужаса. Једним веслом је махаo покушавајући да је отера, а другим је панично ударао по води која је непомично стајала и није имала намеру да га некуд одведе. Заглављен између лавежа свог пса и мучног хука беле сове, освртао се око себе тражећи излаз из необичне и неочекиване ситуације. Облаци су и даље гутали простор око њега, све је мировало у тој зјапећој рупи.

У опруженој руци држао је штап за пецање. Пас је гребао дрвено окно прозора. Невољно је устао из кревета, упалио лампу и дозвао свог хаскија још увек задиханог од упорног лавежа. Погледао је кроз прозор и настојао да упркос већ одлазећој ноћи препозна светлуцање језера и ваљање његових таласа. Зора је открила и обрисе црвеног чамца који се њихао под високим дрветом. Још увек ошамућен и збуњен, истрчао је напоље и журним корацима кренуо ка језеру. Црвени чамац се клатио као под налетом јачег ветра, једно весло је било у води, а друго је стајало на самој ивици, повремено додирујући дрхтаву површину.

По дну чамца разбацано су лежала бела пера.

 

 

 

 

 

 

Advertisements

2 thoughts on “ПЕРА БЕЛЕ СОВЕ

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s