САПУТНИЦИ

07aad364778e05817afb1f3568b61f84.jpg

Путник гледа кроз прозор. Ретко помера главу, ретко ставља ногу преко ноге. Гледа кроз стаклени зид, броји знакове поред пута, повремено се осврне за усамљеним дрвећем посред поља. Замисли се, проверава да ли му се у пробушеном џепу још увек налази излизани новчаник са сликом најмилијих. Чврсто стегне џеп, остави дрво за собом и склапа очи пред сумраком који надолази.

Путник углавном не зна куда иде. Kада се и сети, на лицу му се појави линија бола. Отишао је однекуд, више се не сећа одакле, зна само да је морао да оде. Прозор се пресијава пред њим, показујући му све оно што тако тихо, неприметно, пролази у животу.

Путник очекује ноћ. Тада ће се упалити светла, сви ће заћутати, возач ће промашити коју станицу. Он ће, можда, заспати, пролетеће му пред очима слика оног усамљеног дрвета. Стиснуће капке, пожелети да разбије прозор и потрчи. Неће то учинити, јер путник мора да буде савршено миран.

Зна, неки путници су залутали у путу, изгубили сећање. Ношени заборавом, пробудили су се на туђој цести. Сада могу само да гледају кроз прозор, слушајући жагор непознатих и нестварних сапутника. Они се повремено осмехну, али тек онда када схвате да су поново пробуђени и заробљени у туђем сећању.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s