СТРАХ

 

 

Није ме страх да испустим дах.

Да себе препустим мраку.

Страх ме живота, презрених људи,

освета њихових и жутих ружа.

 

Није ме страх да се претворим у прах.

Да ме ветар заборавља у пукотинама.

Страх ме година, киселих киша,

неостварених снова и празних обећања.

 

Није ме страх да одем одмах.

Да оловка падне, а звук да се стиша.

Страх ме паметних што греше, бурних океана,

омражених што бацају клетве, немирних костију.

 

Није ме страх да у један мах

Заборавим све речи што теку.

Јер ја се плашим оних речи

што негде мртве леже.

 

Мене је страх да ко ветров дах

из праха не полете, сада, одједном,

све освете, љубоморе,

проклетства промашених дана,

кише што прже, заблуде снова,

обећања која не вреде,

грешке, воде што прибијају уз стене,

клетве, немирне душе предака,

речи, што секу, што се буде,

прогоне, ко проклети дуси.

 

Advertisements

5 thoughts on “СТРАХ

    1. Хвала најлепше, Станимире! Надовезаћу се на наведени страх једним својим кратким записом: Најгоре је када се човек сусретне са хладноћом у туђим очима. Са леденим дахом у нечијем гласу. Са равнодушним миром у речима, незаинтересованошћу за ту муку у твојим прстима, што се као паучина грубо заплела и умрсила. Kако то престајемо да будемо људи? Где је граница? Поздрав! 🙂

      Like

      1. Плаших се тишине наших дана. Још оних дана када заћутасмо на трен, верујући наивно да смо спознали најузвишенију вредност. Плаших се јер не бејах равнодушан према понору најдубљих изопачености космоса којим се наша тишина разлегала…

        Плаших се… Још оних ноћи када обневидесмо на час, верујући несмотрено да смо угледали коначно Откровење. Плаших се јер не бејах равнодушан према безграничности најподмуклије опсене хоризоната којима је наш поглед сезао.

        Плаших се тишине наших дана. Још оних дана када умирисмо на трен дамар крвотока нашег пипајући туђе било. Плаших се јер не бејах равнодушан према најстуденијој студени која студеношћу својом ватру моју хладнокрвно студи.

        Да, плаших се … Јер не бејах равнодушан…

        Наших дана, од свега више, плашим се (нових) равнодушности.

        Liked by 1 person

  1. Одговор заслужује једно велико, браво! 🙂 Кроз Твоје писање провејава позна јесен, а ветар у речима је оно што нам треба ових дана, којих се сви помало плашимо…

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s