КАКО ЈЕ СТРАНАЦ УПОЗНАО ПАЈАДОРА

Saved from pinterest, artist Florencio Molina Campos

 

Путовање у Аргентину је нешто што је дуго планирао. Град у који ће отићи изабрао је случајно, затворио је очи и насумично спустио оловку на мапу. Није размишљао о свом ”избору”, већ је спаковао кофере и већ наредног дана сео у авион за Буенос Ајрес. Одатле ће већ некако стићи до Росарија. Кажу да је то велики град, лако је изгубити се, али он није размишљао о томе. Треба испоштовати оно што оловка каже.

Сместио се у неком хотелу крај велике катедрале, није знао које, а није ни желео да зна. Увек је уживао у неизвесности, волео је да га изненади неочекивани сусрет, непланирани пут, нагли преокрет у редоследу догађања. Зато је одмахнуо руком видевши велелепно здање пред њим, и знатижељно је спустио ногу на знак који је лежао испред хотела. Крупним црвеним словима писало је ‒ bienvenida. Очекивао је топлији дочек, уместо тога добио је кључеве собе од портира који га поштено није ни погледао.

            Сутрадан је кренуо у обилазак града. Дуге улице, високе зграде, светлеће рекламе и бука којој се није надао. Аргентина је земља танга, мислио је да ће на сваком кораку видети жене обучене у црне и црвене хаљине, и да ће сетна музика виолине, хармонике и клавира допирати из сваког иоле завученог локала. Разочарао се, град је био као онај из којег је допутовао. Сивило и одсуство духа. Редови пред радњама, чекање на семафорима и зујање у глави која вапи за кутком тишине.

Кренуо је ка луци. Росарио лежи на реци Парани, читао је о њој, о огромним бродовима који свакога дана допловљавају и испловљавају из луке. Уживаће у погледу на реку, можда угледати коју птицу, било шта што не подсећа на дух великог града. Приближавао се мосту, али већ је био потпуно без наде, решен да се наредног дана врати у свој град без душе. Градови су свуда исти, мислио је. Променићу оловку, одлучио је.

Зачуо је глас. Неко под мостом је тихо певао, шапутао, заћутао, па опет певао. Угледао је човека који седи на неком лименом бурету, држи гитару и затворених очију пева, тако тихо да некада глас и не излази из грла. Уста се померају у ритму изговарања стихова, али они се не могу увек чути. Око певача се налазило неколико људи који су непомично стајали и слушали песму уличног свирача. Стао је поред њих и умирио се као вода. Повремено би се зачуо хук таласа и бука са оближњих бродова, али то певача није ометало. Држао је затворене очи и певао као да се пред њим налази  велика публика, а не пар залуталих људи, градских бегунаца.

”Ко је то?”, питао је човека поред себе.

”Фагундес, можда последњи пајадор”, рекао је човек затворених очију, очигледно уживајући у изведби певача.

”Пајадор?”

”Јасно ми је да сте странац”,  осмотрио га је од главе до пете. ”Пајадор је певач који измишља стихове на лицу места, не размишља о њима, већ пева из душе. Као да му неко шапуће стихове. Видите.”

Пајадор је ослушкивао даљине и неуморно рецитовао стихове од којих су присутнима очи добијале водени сјај. Спуштао је главу ка гитари и прстима нежно додиривао жице, ослобађајући тишину за којом је странац чезнуо.

Не признајем зло,

Рођен сам без буке,

Где идемо то,

Што вену нам руке?

Пајадор Фагундес је заћутао, спустио гитару и на бучни аплауз само се благо наклонио.

”Не свиђа вам се Росарио?”, довикнуо му је пајадор. ”Чим сте овде, побећи ћете нам брзо, а ми баш волимо странце.”

”Ја сам само у пролазу, а ви дивно певате. Како можете да смишљате стихове у тренутку?”, полако се приближавао свирачу.

”Све у животу је плод тренутка, ма колико планирали”, одговорио је пајадор Фагундес.

”Ја никада не планирам, и овде сам случајно”, странац је слегао раменима, као да му је свеједно што је баш у том граду.

”Ништа није случајно. Је л’ има у вашој земљи, а не желим да знам која је, је л’ има уличних свирача?”

”Има, али они напамет уче стихове, или певају туђе песме”, одговорио је, окренувши се око себе. Гужва је нестала и он и пајадор Фагундес су били потпуно сами. Само се у даљини повремено оглашавао брод. У немом лету птице су секле ниске облаке.

”Чудно. Мора да су они преспавали све своје тренутке” , тужно је рекао певач, пакујући своју гитару. Склонио је лимено буре и кренуо ка луци, где  су се надјачавале птице и бродови.  Странац га је посматрао како одлази. Ниједном се није окренуо.

Стајао је под мостом још неко време, а онда пошао хотелу решен да следећим летом оде из Аргентине. Вратио се у свој град који се ни по чему није разликовао од других градова на свету. Високе зграде које узнемиравају небо и несносна бука која гута  уплашени мир. Понеки мост, али под мостом нема пајадора. Једном је срео уличног свирача. Седео је на градском тргу поред фонтане и певао окупљеним људима. Повремено би му се придружиле птице, крештале су и махале крилима.

”Је л’ можеш да певаш тако да у тренутку измишљаш стихове?”, пришао је певачу.

”Па… не иде то тако, тешко је”, одговорио му је збуњени младић.

”Није, само мораш да сакупиш сву тишину града у себе и да певаш из душе. Обавезно мораш да затвориш очи, Видео сам у једном далеком месту како човек пева једва испуштајући  глас”, рекао му је, сада више не као странац.

Младић је заћутао за трен, а онда гласно запевао. Ништа није ослушкивао. Ваљда је бука била прегласна, а мостови нису дозивали бегунце.