Расправа на тесној тераси (или тесна расправа на тераси)

    

Спустио сам шољу на ограду терасе. Тек што је свануло. Априлско сунце није обећавало топлину, завукао сам руке у плитке џепове и уз благу дрхтавицу ослушкивао мртву улицу испод мене.

    Било је тихо, непробуђено. Не могу рећи необично тихо јер већ је четврта недеља како нам је забрањено да излазимо из својих станова. Мртве саксије на тесној тераси скоро да су захтевале одговор на питање: а где је цвеће?

Овог пролећа нема цвећа, одговорио сам неупитан. Све су забранили.

Кафа је мирисала. Једино што ме још може учинити човеком је шоља свеже скуване црне кафе. Задовољство које ми неће ускратити ма и да цео свет сутра нестане.

Седећу, ево баш овде, на овом истом месту, и пити своју јутарњу кафу. Да бар умрем као човек.

Умрети као човек, или умрети као пас, постало је једно те исто. Само још један број у статистици, и ништа више од тога. Смрт је више него икада у новије време постала свакодневна појава око које се не треба уопште узнемиравати.

Умро си, па шта? Сутра ће неко други.

Загледао сам се у бледожуто сунце, у прозирни шал од магле који му је прикривао пеге, као десетогодишњој девојчици која не уме да сакрије те наранџасте тачкице којих се стиди. Запитан, замишљен, збуњен и заточен, испијао сам гутљаје још увек топле кафе, кад ме из тог буновног стања пробудио глас из непосредне близине.

„ Комшија, зар сте и ви раноранилац? Нисам очекивао још некога у ово доба, прилично је рано. “

Уљудно се насмешио и запалио цигару. Никада га нисам волео. Тог уштогљеног, умишљеног, увек дотераног сноба, који је гледао да на сваки могући начин стави до знања како је бољи од других. Увек најлепше цвеће на тераси (моје је, подсећам, још нерођено), најскупљи сет баштенских столица (ја понекад седнем на канту са фарбом за кречење), стално из његовог стана допиру звуци класичне музике, вероватно да би другима ставио до знања како је несумњиво и беспоговорно најученији и најсуптилнији човек у згради. Никада нисам био у његовом стану, зато вам подробно описујем оно што видим и што је мом оку и уху доступно. Претпостављам да се ради о простору сређеном по његовим високим критеријумима, са луксузним намештајем и скупим сувенирима донешеним из свих крајева света. Сумњам да му, сем спремачице, ико долази, јер, ко би могао да воли особу која сем уобичајеног поздрава изговара реченицу попут оне којом се мени обратио: “ Комшија, зар сте и ви раноранилац? “

„ Не, једини раноранилац и вредница на овоме свету си ти. “ Замишљам себе како му  одговарам.

До тог јутра га дуго нисам видео. Помислио сам да се одселио, оженио, продао стан или, не дај Боже, умро. Такви људи као што је он потпуно су непредвидиви, променљивог става и расположења. Гледао сам га како прави колутове од дима, док му се са лица сливају капи од тек обављеног јутарњег бријања. Он, уредан и чист, а ја необријан, непробуђен,  умало још и обојен у жуто јер је канта на коју сам једном ногом стао почела да пуцкета. Преместио сам десну ногу на ограду и покушао да будем макар мало заинтересован за његово изненадно појављивање у комшилуку.

„ Не излазиш на терасу, или излазиш само у ово време, то јест невреме? “, насмешио сам се.

„ Јуче сам допутовао из Француске. Не питај кроз шта сам све прошао. Понашају се смешно. Сада ћу двадесет осам дана бити у карантину. “

Очигледно љут због изреченог, упио је сав дим из цигарете и бацио опушак на земљу. Заједно смо гледали како се мали жућкасти ваљак бори са ветром и завршава на празном тротоару.

Имам могућег преносиоца болести у свом блиском окружењу, севнула је мисао. Било ко други би се уплашио, побегао у собу, а на терасу више не би ни излазио.

„ Онај опушак сада само ветар може да однесе “, смирено сам закључио.

„ Зар ти не личимо на становнике Проклете авлије “, упитао ме је, загледавши се у мене. Мало ме је уплашио његов продоран поглед, а још више чињеница да тај уштогљени сноб зна за Проклету авлију. То сигурно значи крај света.

„ Нисам размишљао о томе, али сада кад си споменуо, да. Свако у својој ћелији, разорен и раскидан собом, окружен светом који стално мрда, стално бежи. “

„ Не “, благо је повисио тон, „ не мрда, у томе је ствар. Затвореници Проклете авлије били су кажњени самим тим што их је Цариград мамио. Били су у њему, посред њега, а потпуно одвојени од живота којим се тај град дичио. Ми, наши станови, наше ограде и терасе, наше су зидине Проклете авлије. Али ни изван тих зидина нема живота, нема мириса који допире са оближњих лука и дозива затворенике. “

Још увек згранут чињеницом да мој невољени комшија чита, још мог омиљеног Андрића, нисам успевао да проговорим. Затечен, једва сам изустио:

„ Андрић је геније. Описао је чак и нас. И мене и тебе који овде стојимо. “

Завладала је тишина. Мој сусед је накратко нестао са терасе. Помислио сам да се неће враћати па сам почео да размишљам о нечему другом. Почиње пета недеља самовања а ја још нисам смислио којом бојом ћу, сем жуте, обојити свој стан. Решио сам да буде у пар боја. Латиноамериканци воле боје, шарене куће, рубље које виси са тераса и говори како баш ту неко живи и дише. Угледаћу се мало на њих. Маркес би подржао моју магичну мисао.

Уто, мој сусед се поново појавио на тераси носећи једну повелику књигу у рукама. Пар метара, колико нас је делило, било је довољно да не препознам о којој књизи се ради. Волим обимне књиге и имам их прилично, али ову нисам ни наслућивао.

„ Андрић је мајстор речи и не постоји писац који се може упоредити са његовом вештином описивања људске душе “, причао је убрзано, листајући књигу, „ али мораш се сложити да је Достојевски ипак највећи писац који је икад постојао. “

„ Никако “, одмах сам узвратио. Осетио сам се увређено.

„ Свако ко се разуме у књижевност, свако ко је прочитао Толстојева дела, или само једно, оно најзначајније, зна да се ниједан писац не може упоредити са Толстојем.“

Ту сам завршио своју реченицу, оставивши свог суседа без речи.

Одмах сам знао да је у рукама држао Браћу Карамазове и вероватно тражио неки одломак или пасус којим би се надовезао на нашу причу о затворености човека, самоћи или страдању, или је једноставно желео да ме у пар цитата научи о томе колико је Достојевски велики.

„ Извини “, обратио сам му се спустивши главу ка улици на којој је већ било пар пролазника са маскама на лицу. Сунце је обасјавало њихове сањиве очи, па ми се причињавало да на стаклу иза мене трепере њихове празне зенице.

„ Видим да волиш Достојевског, комшија, волим га и ја, али увек сам Толстоја сматрао највећим писцем свих времена и мало се изнервирам кад неко тврди другачије. Глупо од мене, знам “, невешто сам сакрио стид.

Мој комшија, мора се признати већи заточеник од мене ( јер је њему забрањено да провири из стана у наредних двадесет осам дана, док ја могу по основне животне намирнице ), погледао ме је смирено, подижући књигу десном руком као да држи тег од десетак килограма.

„ Ову књигу би свако требало да прочита, нарочито у овим временима. Разједињени смо као Карамазови, свако иде на своју страну, свако за својим циљем у животу. Треба учити од умних. И Толстоја, наравно. Али нико као Достојевски неће предосетити невидљиву патњу коју свако од нас носи. И пружити утеху, на крају. Злочин – казна “, премеравао је рукама као тасовима. Горе – доле.

„ Свакако, комшија “, извукао сам ногу из фарбе која ме је подсетила да је оно што ме тог истог дана чека мазање плафона и зидова рашчупаном четком. Сигуран сам да то ни Толстој ни Достојевски не би умели да опишу. Тај апсурд у доба заточеништва. Ма ни сам Кафка.

„ Али “, наставио сам смирено, „ пошто очигледно ниси љубитељ Толстоја не вреди да са тобом улазим у књижевне расправе. Надам се да ме нећеш погрешно разумети “, већ сам се потпуно ослободио стега и почео отворено да причам. „ Неко као ти никада и не би могао да разуме енигму звану Толстој. Видиш, горф Толстој се никада не би облачио као ти, не би свима стављао до знања своју ученост, сем у својим делима, где јој је и место. Упркос свом статусу, он се облачио као сељак, крајње једноставно, чак и ружно. Због тога га неки и не воле. Али његова једноставност у души није трпела отмену појавност. Да је жив, да може да пише, вероватно би осудио људе због начина њиховог живота и позвао их на повратак природи и коренима. “

Мој уштогљени сусед је ћутао, што ме је збунило. Очекивао сам жестоку одбрану, али се он само налактио на ограду, без речи на уснама које су чекале да полете.

„ С друге стране, велики Достојевски би најбоље разумео ову нашу „ заточеност“, јер, искрено речено, ми смо заробљени носиоци слободе. Он је у Сибиру осетио жуљање ланаца, а нас жуљају ограде које не смемо да прескочимо. И он би нам рекао да „ како сејете, тако жањете “, али вероватно мало блаже од Толстоја, који би и замахнуо оном косом од које се није одвајао “, опет сам се насмејао.

Сусед је можда помислио да сам полудео, јер нико се тако не смеје. Барем не раном зором.

Али и зора више није била рана. Сунце се попело нешто више и морао сам све чешће да спуштам капке.

„ Разумем, поштујем “, рекао је нешто тише, „ ако се око Руса не можемо баш сложити, можемо око нашег Андрића. “

Процветало дрвеће из оближњег парка наједном је замирисало.

„ Лепа је ова наша Проклета авлија “, прошапутао је.

„ Лепа “, додао сам тужно. „ Да нам је да јој прођемо кроз зидине… па у слободу.“

Ћутали смо обојица. Мој уштогљени сусед одједном и није био више тако иритантан и безобразан.

Био је само још један уплашени човек са којим сам делио поглед на високо плаво небо. И невидљиве зидине које су опасавале наш крај.

saved from pinterest

4 thoughts on “Расправа на тесној тераси (или тесна расправа на тераси)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s