МАЛИ ЉУДИ

ауторски цртеж

 

  “Спали онај мој џак. Ако који папир и остане, посебно га запали шибицом. Ако можеш, гледај га док гори. Да будеш сигуран да је заувек нестао.

Ти си то дакле,  чврсто решио?

Само све спали”, тихо је рекао.

После три месеца, одмах пошто су два неуплакана човека спустила дрвени сандук у земљу, поступио је по кратким упутствима. Ништа није остало иза непрослављеног писца. Ниједна његова реч никада неће угледати светлост дана. У облаку дима изгореле су речи човека који није причао много. Затварао би се у своју собу и дуго писао, ноћима је на његовом столу горела лампа, а шкрипа гушчијег пера цепала је тишину мрака као перорез.

Све је спалио до последњег папира. Само је на тренутак осетио жељу да прочита коју реченицу, али, убрзо је одустао. Жеље самртника треба испунити, ма како нам сулудо деловале.

Ноћ након извршења, трудио се да заспи без иједне мисли у глави. Мисли могу да роде грижу савести. Зато је већ у десет угасио светло и легао у кревет. Очекивао је пријатну ноћ, сан без буђења и окрепљујуће јутро. Међутим, већ после неколико минута зачуо је кораке. Као да је неко у малим ципелама протрчао ходником. Није отворио очи, сигурно му се учинило. Када су се кораци поново зачули, нека језа му је прошла телом. Упалио је светло и сео на кревет. Чекао је.

Након кратке тишине врата његове собе су зашкрипала и почела да се отварају. Шкрипање је пратило лупкање и куцкање. Његове очи су се испуниле страхом. Чврсто је стегао јастук. У собу је ступило пар омањих бића. Била је то скупина ситних неугледних људи од којих је један личио на вилењака. Његово зелено одело издвојило га је од осталих, а џепни сат чији је ланац падао скоро до земље давао му је отмени изглед. Страх је учинио своје па је потпуно занемео. Покушао је да проговори, али гласа није било.

“Јесте ви тај?”, упитао је вилењак, звецкајући својим златним сатом.

У дубокој неверици, гледао је нестварни призор пред својим очима.

“Спаљивач?”, гласније је упитао мали човек у зеленом оделу. “Јесте ли ви спалили џак?”

“Џак?”, једва је изустио ту једну реч.

“Џак са пишчевим папирима?”

“Јесам”, замуцкивао је, “данас…ваљда.”

“Коначно је проговорио”, додаде човек у нагорелом оделу од сомота, који је стајао  поред вилењака.

“Да нисте којим случајем нешто заборавили да спалите?”, зачуо се глас из гомиле неочекиваних ноћних посетилаца.

“Све сам спалио”, кратко је одговорио и спустио јастук на кревет. “А ко сте ви?”

Страх је полако почео да попушта свој стисак. Мали људи су се међусобно гледали, као да не знају шта да му кажу. Намигивали су једни другима, махали главом и ћутали.

“Ми смо изгубљени”, тужно је одговорио човек који је личио на вилењака. “Све сте спалили, ми сада немамо где да се вратимо.”

“Не разумем вас”, устао је са кревета и тек тада схватио кога заиста има пред собом. Мали људи у тами његове собе били су веома ниски, чак нижи од патуљака. Неки су били једва већи од дубоке женске чизме. Већина их је била у старим тамним оделима, а један је носио црни шешир и све време гладио његов обод мајушним рукама.

“Зашто сте изгубљени? Откуд знате да сам спалио џак са папирима? То је била само моја и пишчева тајна.”

Вилењак је погледао на сат као да некуд жури.

“Претио нам је. Ноћима је махао пером и узвикивао да ће нас се отарасити. Причао је да га прогањамо, да смо безвредни и да му крадемо време које нема. Пар пута је споменуо ваше цењено име. Сада кад нема више писца, нема ни нас.”

Мали људи су после вилењаковог говора постали толико тихи да се чуло само куцкање минијатурног златног сата.

“Ускоро ће зора. Знате ли куда треба да идемо?”

Одмахнуо је главом и погледао ка прозору који је постајао све светлији.

“Бојим се да за вас нисам добио никаква упутства. Можда зато што… нису била потребна”, опрезно и са страхом је  изговорио.

“Мислите да је желео да нестанемо?”

Слегао је раменима. Први зрак сунца је провирио у собу.

“Значи, ви не знате куда да идемо?”

Одмах затим, соба је била обојена јарко жутом светлошћу. Малих људи више није било.

  •  

Дуго је размишљао о тој ноћи. Чак би некад убедио себе да је све сањао. Тада је био миран, али мир не би дуго трајао. Спалио је нечији свет. А онда, када је грижа савести постала јача и чешћа, сео је и умочио перо у мастило.

Једне ноћи посетили су ме мали људи. Не већи од сточића за кафу. Један од њих је стално гледао на сат…

Заспао је крај папира, а негде око два по поноћи зачуло се лупкање на вратима.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s