ПЛАВО

Нико више не гледа у небо. Од јутрос је облачно, снежно. Ситне пахуље, али су ипак пахуље. Многи кажу, нису зиме данас какве су биле некада. Било је више снега.

Гледам како се лагано спуштају на земљу. Баш те понижене и ниподаштаване пахуље. Изданци неба. Груменови памучних облака.

На тренутак је мир. Нико не гледа у небо. Свима је глава спуштена ка малим направама зделаним од заблуда, наметнух снова и идеала. А висине самују. Вапе за погледима. Опружају се нестални облаци пред нама, праве акробације, изводе трикове. Засијају, па се уозбиље и заснеже. Ухвате се у коло и увијају пред нашим спуштеним погледима.

Ми, ипак, посматрамо свет који не постоји. Све више живимо у њему. Тамо нема облака, радосних игара пахуља. Све је обмотано непровидном фолијом од туђих очекивања и захтева. Зенице више не препознају плаво, а и не жале за њим. Гледам како изнад нас клијају ветрови. Однеће нам небо.

Слика је сачувана са Пинтереста