Безбрижност

Група Цигана, или како се то данас чешће каже, Рома, ушла је у аутобус и весело се сместила на пар празних седишта. Један је носио хармонику, један омањи бубањ, један удараљке, а најнижи међу њима држао је међу зубима изгребану црвену усну хармонику. Није им требало много и чим је аутобус кренуо дохватили су своје инструменте и музика је убрзо почела да путује од путника до путника. Људи су седели и ћутали, само би се крадомице стидљиво гледали. После пар станица група веселих музичара напустила је аутобус, одневши музику безбрижних са собом.

Завидела сам им. Они живе онако како желе, како већина других људи не може. Јер ћутање, то мучно урањање у себе, гуши сваку ноту која се приближи срцу.

Аутобус је даље наставио потпуно тих. Чак се и возач освртао око себе, запитан шта недостаје. А недостајало је нешто на шта смо потпуно заборавили. Мало безбрижности у овом свету сталних и умарајућих гужви. Само мало… тек толико да се насмејемо. Као група веселих Цигана.

Слика је сачувана са Пинтереста