ПРЕД ЗОРУ

Та празнина, горки наговештај рата, осећај да нико не цени што пишемо песме, страх од буђења пре зоре, титрај у оку кад хладан ветар безумно ошамари иако је пролеће; спотиче, боли, леди, боде, као кривица за нетражени живот, и као игла случајно заривена у неприпремљену шаку.

Да ли се пробудити? Сунце се мешкољи иза постројених зграда. Све једна до друге, као далеки војници што унаточ молитвама бесциљно марширају.

Да ли прогледати? Кад свет не мари за стихове, гледа у разбијене завесе, иза којих спавају покорени и равнодушно живи?

Јутро ми прилази с леђа, попут лопова, плашим се да неће бити довољно светлости да заборавим тај препад и отиснем се у дан. Траже ми доста да објаве моје писање. Зашто би неко желео да чита оно што у бунилу накупим па пред зору ожалим на папиру? Да би себе пронашао у мојим лутањима, у мојим безумним пискарањима пронашао лек за своју душу? Зашто, и опет зашто жеља да се пише? Кад од те жеље сагоревам.

Кажу да неће још дуго. Броје дане. Ја бројим страхове. Патим за сваким ко пред јутрење не налази свој мир, иако га не познајем. Да ли тако може? Или ја, једноставно, осећам свеопшту бол и не знајући да баш она стражари крај мог кревета, не дајући ми да заспим, у блаженоме сну одахнем. Кад се пробудим, ничега се нећу сећати. Знам да ће кајање учинити своје па ћу се застидети пред сунцем. Ако заспим, нећу се сећати…ничега.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s