МАЛЕН

Кад међу прстима заборавиш реч,

А нешто би изговорио,

На вратима ти закуца дуго чекани гост,

И понадаш се да ниси остављен.

Кад нешто прећутиш,

Ситну лаж сакријеш,

Кренеш па се полакомиш,

Јер сигурност ти је пољуљана.

Сети се да си танак,

Као врбов прут,

Мален,

Као пахуља од заборављене прашине.

И све те заболи,

Туђе неправде, и твоје.

Плачеш над свачијим мукама.

Мален си,

А нико ти име не дозива.

Нико и не слути,

Да си већма нестао под светом.