Нисам путовала, никада. Одлазила сам на једнодневне излете, обилазила манастире, споменике палим борцима, гробове великана, али никада нисам путовала, иако у својим корацима бројим хиљаде и хиљаде километара.
Знала сам да по мирису препознам на којој смо станици, не отварајући очи да наслутим у ком смо крају земље и када смо прешли ту линију која раздваја јужни од западног и централног дела Србије. Преслушала сам стотине и стотине песама и композиција, али то нисам чинила путујући, већ лутајући од места до места моје запитане душе. Годинама сам станице доживљавала као препреке, а истовремено, опијајући се мирисом даљина, нестајала сам под наВученим засторима полупразних аутобуса, где су путници, подједнако као и ја, одлазили или долазили, ни сами не знајући од кога ни где, коме.
Нисам путовала. Онако како то раде авантуристи, путници, истраживачи. Вођени жељом да сазнају нешто ново, виде невиђено. Пробудим се са сазиданом жељом у грудима, неоствареним сном да прошетам улицама којим корачају прогонитељи неухватљивог. Пробудим се, у инат тами која се повлачи пред мартовским сунцем, а све ме нешто стеже и гуши, као да неко отима моје стопе и крадом исписује моје име по зидовима крај оронулих катедрала.
ГРАНА ОД ОБЛАКА 