ИСИДОРА

 Исидорино рођење требало је да буде нешто потпуно безболно, нежно и нечујно, као када вам ветар спусти лист на прамен косе, па онако враголасто побегне. А ви останете у осмеху.

            Јуче сам је видела у библиотеци. Сигурна сам да је то била она.

            Тако смо те замишљали, прошапутала сам, несвесно бришући прашину са књиге коју сам махинално покупила.

Под прстима сам осећала њену храпаву површину коју је стрпљива прашина извајала, ничим се не оглашавајући. Само би је повремено покоји слап светлости разоткрио у њеној јасној намери да сакрије наслове свих књига у библиотеци, прекрије те руком рађене корице, и угнезди се тамо где ниједан сићушан створ не би могао да се смести. Прашина је допирала до најзабитијих кутака света, а гледајући Исидору како прстима прелази преко вертикално поређаних књига, учинило ми се да је прошла читава вечност и да су ме стрпљиве честице времена давно затрпале.

            Нисам смела да јој приђем. Ко зна шта би помислила. Било ми је сасвим довољно да је гледам, онако из прикрајка, и замишљам како је стварно ту. Кроз прљави прозор библиотеке, вероватно неочишћен годинама, допирала је светлост заборављених и будила духове неких давнашњих посетилаца, који су се губили и тражили међу редовима и редовима похабаних књига. Исидорини покрети и њена неукроћена смеђа коса уносили су живост у плес јесењих, умирућих слапова светлости, па је све личило на недосањани сан.

            Како бих те загрлила, помислила сам, нервозно трљајући своје прсте.

Као да ме је чула, Исидора је у истом тренутку нестала. Облаци су донели мрак и кишу, сакривши тиме и вековног браниоца књига. Прашину, која више није била видљива. Као ни моја Исидора.

            Заборавила бих некада на њу. Али како заборавити? Сигурно сте имали, или имате некога, кога никада не бисте желели да заборавите. Плашим се заборава. Тог мрачног места, горег од гроба, што нам свима прети као казна ужаснија од самог пакла. Боље да ме се стиде или проклињу него да ме забораве. Не желим да умрем на тај поражавајући начин, као прогнаник од вере и Бога. Као грешник који не заслужује чак ни то да га неко с времена на време спомене, макар случајно… макар с лошом намером. Зато је не дам. Говорили су ми, “пусти је забораву, ослободи је”, али ја је не дам, макар и сама била смештена у место горе од пакла. Ко ће је чувати, ако нећу ја.

            Седела сам једног пролећа на клупи крај Бали – бегове џамије. Тврђава је цветала. Остаци турских грађевина подсетили су ме на то колико је забораван опасан и да су људи одувек настојали да му измакну, провуку се између његових прстију и наставе да живе. Седела сам тако, одметнута од времена, загледана у плаво небо кроз које промичу бели цветови. Крај мене се ниоткуд нашла Исидора. Девојчица од непуних седам, осам година. Одмах сам је препознала. То је могла бити само она, побегла је забораву. Овога пута ми није требало скривање. Сама ми је пришла.

            Седеле смо у тишини. Она је вртела неку вунену луткицу по рукама, развлачила њену косу, намештала спале шналице. Сећам се да сам баш такву желела да јој купим. Није ме погледала, али нисам замерила. Било ми је сасвим довољно што је ту, крај мене. Моја Исидора, моје парче свемира.

            Поред нас су пролазили људи, али нико није примећивао раздрагану девојчицу поред мене. Осмехивала сам се као неко ко је изгубио разум, зурећи у празно место, одбијајући да прихвати стварност. Један човек је журио у намери да седне крај мене, али ја сам добацивала “имате другу клупу, ту је Исидора!”

Погледао ме је збуњено.

“Нема овде никога, сами сте.”       

Прекрстио се у чуду и отишао. Нека ме сматра и лудом, али она може сваког часа отићи. А ја не желим да оде. Срећна сам док је поред мене. Има смеђу косу и благе црте

лице. Сигурно воли да црта. Можда воли животиње… мачке! Да, мачке! Вероватно се не одваја од њих. Хтела сам да јој испричам о жутом мачку кога сам имала пуних девет година, можда и више. Чувао је нашу кућу за време рата, а онда, када је рат престао, угинуо је. Умирала сам од жеље све да јој кажем. Колико сам је чекала, колико суза због ње исплакала… радовала јој се. Али она као да је осетила моју жељу, пригрлила је своју лутку и отишла.

Дуго сам је гледала како одлази. Скакутала је, трчкарала целим путем. Знала сам да је више нећу видети. Дошла је да се опростимо, да ми помогне да је заборавим. Али ја то свим бићем одбијам. Сном ћу је дозвати, тражити је у јесењим кишама, лаком поветарцу пролећа… свуда, где заборав не сме ни да крочи. Где му је строго забрањено.

            Исидора је овога пута отишла на дуже. Али не мари. Остала сам у осмеху. Знам да се једнога дана мора вратити. Макар да уплаши заборав.

Објављено у 69. броју часописа ”Траг”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s