Иза нас…

Иза нас остају столице, кревети и клупе. Места где смо седели, лежали, застајкивали . Кад човек оде поштено би било да са њим нестану и та места. Да не подсећају, да се живот, ипак, некако не настави. Знам, тако би нестајао и сам свет. Али, зар са нашим одласком он већ није ишчезнуо?

02.04.2022.

One thought on “Иза нас…

  1. „…и њему се чинило да тамо негде и сами живот лагано посустаје, да људи безгласно одустају од својих жеља, а трава буја дивље и необуздано. И да, можда, сваки живот у ствари, бива окончан много пре самог смртног часа, у оном ненаданом и хладном трену када се прва стрепња штедро увуче под младу кожу и први страх завлада нејаком душом, када престане да се корача напред и јалово застане у страну да би храбри наставили куда се није могло и није смело, а кукавице утрнуле заувек.„
    Поздрав Јелена!

    Liked by 2 people

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s