Иза нас остају столице, кревети и клупе. Места где смо седели, лежали, застајкивали . Кад човек оде поштено би било да са њим нестану и та места. Да не подсећају, да се живот, ипак, некако не настави. Знам, тако би нестајао и сам свет. Али, зар са нашим одласком он већ није ишчезнуо?
02.04.2022.
ГРАНА ОД ОБЛАКА 
„…и њему се чинило да тамо негде и сами живот лагано посустаје, да људи безгласно одустају од својих жеља, а трава буја дивље и необуздано. И да, можда, сваки живот у ствари, бива окончан много пре самог смртног часа, у оном ненаданом и хладном трену када се прва стрепња штедро увуче под младу кожу и први страх завлада нејаком душом, када престане да се корача напред и јалово застане у страну да би храбри наставили куда се није могло и није смело, а кукавице утрнуле заувек.„
Поздрав Јелена!
LikeLiked by 2 people