Утврђење

Не. Ја не желим да будем на раскршћу безумних људских односа. Заплетена у њихово сплеткарење, отргнута од својих порива. За миром, тишином коју доноси свеже летње јутро. Без гласа од људи. Пустите ме да седим пред реком, као пред олтаром. Ту ми је место, једино место за којим чезнем. Ту желим да останем, да ме некада ту и сахране. Пред жубором несталне воде која зло нанесе само када то мора, јер су јој прсти природе то наредили. Пустите се, људи, пролазних ствари. Унутрашњих немира које сте сами себи наметнули. Човек је једноставно биће затрпано неједноставним стварима. Сам је себе узидао у зидине својих хтења, која, кад се сакупе и поређају, могу да сачине један град. Велелепни, што много спратова и кровова има, а ни под једним се не може огрејати и сачувати. Не желим да стражарим подно тих градова. Испрели смо путеве ка њима од властитих страхова пресвучених у оловне војнике. Нико у том рату не може победити. А ни град нећемо сачувати. Пустите ме да само седим покрај реке. На камену, трави, голој земљи. Да је осетим како куца, док из мене отиче све оно пролазно што нема, нити може имати, своје утврђење.

2 thoughts on “Утврђење

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s