Ветар је дувао данима, немилосрдно. Нисам отварала прозоре, нисам остављала веш на тераси, понајмање сам користила чешаљ јер је његова употреба била потпуно илузорна. Како је дувао данима, и данима, и опет, данима, успевала сам да уђем у механизам његовог “рада”, а захваљујући неким чудним догађајима временом сам почела да схватам разлоге тог наизглед безумног млатарања по нашим животима. Није се појављивао изненада. То се само тако чинило. Једном је комшиница срушила голубије гнездо. Ударила га је метлом и оно је, са све сићушним беличастим јајима, полетело са терасе срушивши се на бетон. У истом тренутку појавио се онај исти ветар, и као разјарени бик угурао је право у кућу, притом поломивши стакло на вратима терасе. Поучена њеним горким искуством, одлучила сам да размишљам као ветар. Кретати се као да избегаваш убојите гелере, а очи углавном држати затвореним. Бити међу људима, а истовремено, бити невидљив. Ако је потребно, бити хладан и неприступачан. Кад треба, додирнути топлином. У мом стану нема прозора ни врата. Лопова се не плашим, јер све оно што лопов и ветар могу да однесу, тога заправо и нема.
Зборник “Шумадијске метафоре” 2022
ГРАНА ОД ОБЛАКА 