ХАЈДЕ ДА ПРИЧАМО

Хајде да не губимо време. Драгоцено је данас. Сваки минут вреди један динар.

Ти, који ово, можда читаш, не волиш да читаш. Него си прочитао ово моје… хајде да не губимо време, па си, заинтересован начином који нудим за негубљење времена, похрлио да сазнаш како се то ради. Дакле, нећу ти рећи како да заиста не губиш време, већ прелазим на ствар да време не би тек само отицало.

Хајде да причамо о искрености. Није искреност када некоме саспеш све у лице и отвориш му очи, чврсто верујући да му тиме чиниш услугу јер си му рекао нешто што нико други неће, већ је искреност када си духовно чист и  у односу  са другима не гајиш мржњу и лоше осећаје. Често неки појмови добијају погрешно разјашњење управо због наше потребе да извитоперимо реалност и додамо му смисао који је нама прихватљив. Искреност је стање духа, и нема нимало сличности са нашим поимањем ствари, где кудимо и хвалимо према властитим мерилима. Искреност је знати да даш део себе не тражећи ништа заузврат, остати смеран ма колико те разапиљали између различитих наметнутих начела и норми.

Хајде да причамо о теби. Лако је причати о другима. У данашње време једино то и чинимо, али хајде да не губимо споменуто време и дотакнимо саму срж ствари причајћи о теби, мени. Није ти драго? Буди искрен и размишљај о себи. Остави на миру оне до којих ти изистински није ни стало, сем да попуниш своје, опет, време, и окрени се сопственом животу. Други, они изван нас, бића која бораве у замци својих окова, не треба да буду у нашем фокусу, иако најчешће пажљиво посматрамо шта раде и према њиховим успесима меримо и одмеравамо своје. Шта је успех? Једноставно, не постоји. Сви смо неуспешни, самим тим што смо осуђени на земљу. И нека ти туђи успех буде само подстицај за проналажење сопственог, иако, опет кажем, он заиста не постоји. Бити смирен, то је једини успех.

Хајде да причамо о духовима. Духови те не интересују. Не верујеш у њих иако су твоји преци заснивали своју религију и обичаје мислећи о духовима и поштујући духове. За тебе су духови, данас, нешто сасвим друго. Воденица нема, нема ни духова. Орахово дрвеће испред твоје куће давно посечено, нема омаја ни русалки. Мрак више није потпун. Светле мале црне направе. У даљини бљешти моћна расвета са концерата и приредби. Неко је отерао духове, а ти се тога потајно и плашиш. Света без духова који је однео дах наших предака.

Разговарали смо о пар узгредних, наизглед небитних ствари. Нисам ништа боља од тебе. Плашим се искрености, јер шта ако нисам. Шта ако сам празна, не разумем и не схватам појам апсолутне чистоте пред другима? Или, о другима уопште не бринем ? Шта ако према туђем успеху мерим свој, и дрхтим при спомињању земље јер у њу немам шта да понесем?  Шта ако ни ја не верујем у духове, а сматрам да треба? Страх од оностраног може нам донети бојазан да не смемо другога повредити јер ће нам неко злом узвратити.

Хајде да заједно заћутимо пред истином. Шта је истина? Окружује нас апсолутна несавршеност нас у апсолутно савршеном свету.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s