На ивици светова

Одломи тај грумен што тежи и баци га у море. Пусти нека га прихвате корали, и плаво, и ветар што ваља беле облаке тик изнад површине.

Докле ће те кљуцати гавранови, твоје стопе посипати пепељастим зрнима, као да те никада није било? Одломи то, да, то за шта се држиш, и баци га у плави амбис, међу звезде и ситне неухрањене рибе што једва чекају да се са ивице светова нешто докотрља. Скочи, прокужен животима и сновима, у ту меку постељу, где сневају незаспали. А онда изађи и прошетај обалом, они никада нису видели, и никада више неће, како из посечених стабала ниче рукавац реке, нешто потпуно другачије од онога што је угушено.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s