Одломи тај грумен што тежи и баци га у море. Пусти нека га прихвате корали, и плаво, и ветар што ваља беле облаке тик изнад површине.
Докле ће те кљуцати гавранови, твоје стопе посипати пепељастим зрнима, као да те никада није било? Одломи то, да, то за шта се држиш, и баци га у плави амбис, међу звезде и ситне неухрањене рибе што једва чекају да се са ивице светова нешто докотрља. Скочи, прокужен животима и сновима, у ту меку постељу, где сневају незаспали. А онда изађи и прошетај обалом, они никада нису видели, и никада више неће, како из посечених стабала ниче рукавац реке, нешто потпуно другачије од онога што је угушено.
ГРАНА ОД ОБЛАКА 