Неке јесени треба закључати. Тешким катанцем забравити. Да никад не изађу, никад лишће не проспу. Неке јесени треба преспавати. Па пред зиму, ту, негде око првог децембра, отворити јој врата да се потуца по каљавим друмовима, као пас без дома, река без корита.
Нашто нам јесен, кад смо већ претрпани лишћем, и ко зна чиме још, кад смо пожутели и увенули, нигде прихваћени и нигде умирени.
Ту, пред зиму, пустити је, као са ланца. Нек тако бесна уједе неког другог, не нас, у катран и пепео уваљане и оштром травом посуте.
Ту, пред зиму.
ГРАНА ОД ОБЛАКА 
Не куди јесен…
Она нас примиче разумевању смисла и чини бољим особама.
Срдачно, С.Т.
LikeLiked by 1 person
Некада сам љута на њу колико тога зна да открије, колико тога разгрне у нама. А кроз њу дишем и једва је чекам. Драго ми је видети Те на блогу, драги пријатељу. Поздрав!
LikeLike