ПРЕК ЧОВЕК

Мислио сам да им кажем. Све, да се не слажем са њима, да сматрам да греше. Али ћутао сам. Као и увек. Стегло се нешто у мени, ваздух преостао од претходног удисаја завезао се у чвор и гушио ме као тешки оковратник.

Помислио сам да се супротставим, али били су јако убедљиви. Чак сам почео да сумњам у своје мисли, замало, у свој здрав разум. Стискао сам песницу, као грумен родне земље, као да држим своје срце које посустаје. Један од њих причао је веома гласно, на челу су му се оцртавале две куцајуће жиле, пулсирале су у ритму његових громких речи. Покушао сам да проговорим, чак сам изустио и слово. Уста су ми остала отворена попут рибе на сувој обали, а тако сам се и осећао. Уморено, узидано у неосветљене, неме просторије без људи.

Отишао сам. Без речи. Све оне које сам пожелео да изговорим остале су у мени, негде између помисли и намере, на довратку звука и пред капијом разговора. По ко зна који пут нисам им рекао…

грешите, има још мишљења, нисте у праву!

Такав сам. Због прећуткивања ми се често дешавало да истрчим из просторије, толико нисам могао да смогнем храброст и успротивим се нечијем убеђивању. Јер били су прегласни, а приметио сам да су и сличне мени плашили само што су они некако успевали да се изборе са ароганцијом тих надасве дрских људи.

Једном приликом боравио сам код пријатеља из детињства. Позвао ме је на ручак, што се, искрено, ретко дешавало, али позив сам прихватио очекујући угодну атмосферу и пријатан разговор са старим школским другом. Његова жена, скромна и тиха особа очигледно завидних врлина, спремила је укусан оброк. Није много причала, а искрено, нисам ни ја, јер како у миру разговарати када је њен супруг, а мој драги пријатељ, све време разговарао телефоном. Повремено би спустио слушалицу, извињавајући се до неба, а одмах потом настављао са преговарањима и договарањима. Трговачки је путник, сасвим сам га разумео, али побогу, није ме видео пар година и сигурно смо имали бар неколико интересантних тема за разговор. Разочарао сам се, и тако разочаран посматрао сам његову жену како спуштена погледа ваља неку кухињску крпу у рукама. Приметио сам како гута речи, а и сам сам почео да осећам стезање непостојећег оковратника. Везује у чвор реч по реч, а све кроз упорно убеђивање њеног супруга упућено некоме са друге стране жице. У покретима њених немирних прстију препознао сам себе и своје пориве да наједном, без опомене, истрчим из просторије. Али куд побећи? Свет је пун оних који нас не поштују, оних којима је неко други пречи, на крају, оних који нас кроз мале неприметне гестове понижавају до те мере да губимо основно достојанство.

Мој пријатељ из детињства, завршивши са својим неодложним разговорима, спустио је разједињујућу направу крај тањира и питао:

”Где смо оно стали?”

”Нисте ни почели”, изговорила је његова жена, бацивши изгужвану крпу на под. Изашла је из собе, све вукући за собом гомилу реченица које би просула ту пред нас, само да смо било шта проговорили. Ћутали смо, и ја и пријатељ. Гледао ме је погледом остављеног човека који зна да је погрешио.

”Видиш како ме не разуме”, узео је чашу вина са стола.

 ”Срећа да постоје људи као што си ти. Они на које можеш да рачунаш чак и ако их годинама ниси видео, који ти се неће наљутити ма шта урадио.”

Пошао је да наздрави сусревши се са мојим млаким изразом лица. Мислио сам да  му кажем све оно што ми лежи на души. Да сам сам, да сам жудео за разговором са старим пријатељем и да сам данима ишчекивао овај сусрет. Наздравили смо и ја сам убрзо слагао да морам да журим кући. Након тога више се нисмо видели. Чуо сам да га је жена оставила, хладнокрвно и без кајања.

Отишао сам. Без речи. Али сву ноћ сам се превртао по кревету, гласно изговарајући неизговорено.

”Ћутим, јер се плашим ваше дрскости и непристојности. Целог живота прећуткујем зато што сте прегласни и намећете се свуда, и где вам је, и где вам није место. Повлачим се и прелазим преко ваших површних и неутемељених ставова из једноставног разлога што знате да ударате ниско, а ту већ нисмо на истом. Не знам да вам вратим истом мером, ма шта ми радили и рекли. И увек ћете побеђивати. Ћутим, јер вас се плашим, ваше гордости и ваше смелости да срушите моје муком уздигнуте папирне змајеве.”

Пробудио сам се у цик зоре. Небо се тек отварало. Кошава је надјачала сунце, ту упорну звезду која нам не допушта да увенемо. А баш тако сам се осећао. Увело и суво, без спасоносне свежине која ће ме вратити животу.

На улици сам био једини шетач. Тек по који радник градске чистоће, ревносан у свом узалудном послу. Ветар ме је изгурао са тротоара и нашао сам се на улици. Одмах испред аутомобила који је нагло закочио. Из њега је излетео бесан човек, гневно показавши да је за пешаке црвено светло. У њему сам препознао једног од оних људи због којих сам оне ноћи остао са неизговореним речима и незапочетом свађом. Док је викао на мене и на крајње арогантан начин ми објашњавао да сам могао да погинем, а да је његов аутомобил могао да заврши на скупој поправци, неприметно сам му прилазио. Корак по корак, убрзан само додиром скоро па умирене кошаве, нашао сам се крај његове ситне фигуре коју је битном чинила само несносна бука коју је испуштао. Застао сам и гледао те закрвављене очи, без дубине и сјаја, спремне да пресуде и не саслушавши другу страну. Ћутао сам, као и увек, све док бесна фигура небитног човека није учинила нешто крајње очекивано, а опет, тако ниско и провидно. Пљунуо ме је, онако дечачки, без аргумената и срама, и не помисливши на могуће последице. Чак их се и не бојавши. То ме је највише заболело. Ни то што је учинио, тај поступак незрелог човека, није утицао на оно што је уследило. А уследила је лавина мојих потиснутих речи и осећања, свега што сам годинама прећуткивао, спутан дрскошћу смелих и необразованих појединаца који мисле да су важни и посебни. Стиснуо сам песницу, затворио очи и пар пута снажно, готово махнито, ударио небитну фигуру по глави. Осећао сам се ослобођено, чак сам и заборавио на то да чиним нешто због чега ћу највероватније бити строго кажњен, а још је и потпуно погрешно и нељудски. Искалио сам свој бес на једном од оних због којих сам се целога живота осећао мање вредним, само зато што ми учтивост и домаће васпитање нису дозвољавали да се супротставим њима, прегласним и гордим.

Од тада, тог по мене кобног дана, све је некако другачије. Одслужио сам своју казну, мирно и неприметно. У њој сам, чак, помало и уживао. Све што не изговорим, ја запишем. Не ћутим више толико. Настојим да се клоним бучних људи, што и другима саветујем. Где је буке и галаме, мало је разума и осећања. Преки људи не расуђују добро.

А чудно. У образложењу моје пресуде писало је:

”…очигледно прек човек, није расуђивао добро.”

One thought on “ПРЕК ЧОВЕК

  1. Постоји једна кратка, али фасцинантна Чеховљева прича под насловом Прича старог вртлара. Нема је нажалост у доступним збиркама његових прича које се могу купити у књижарама, а још мање у библиотекама. Надам се да ћеш успети и да ће ти осмех украсити лице.
    Срдачно, С.Т.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s