Речи ме не умирују. Речи ме узнемире и нагоне да тражим оно што у писању нико није пронашао. Олакшање, ма колико јако било, само је тренутно јер то исто олакшање тражи нове речи, и речи, и речи. И никад краја. Као зависност од опијата, зависност од писања је тешка и неизлечива. Не престаје са спуштањем оловке. Писање траје и у сну, па починка нема. Кроз танке снове опет се пробијају речи, не дају души мира. Писац се никад не опорави. Не уме. За вечност је везан за дрво од речи.
ГРАНА ОД ОБЛАКА 