ПОСЛЕ КИШЕ

Све се умири. Под стрехом се повремено огласи покоји покисли врабац, понеки пас залаје у даљини. Мирно је и блажено. У црвену шерпу, случајно заборављену поред чесме, кане која капља кише, тешка и звучна, као метак испаљен у ратни лимени добош.

Утихнуло. Ћути и дрвена капија, не отварају се врата, али није то због кише, већ кроз њу давно нико и не пролази. Зајезериле се неизговорене речи, све кипти од разговора који би могао да се поведе па да тече попут оне силом настале речице што кривуда крај улице зарасле у траву. Ту, где су некада одзвањали кораци, сад одзвања клијање траве, бучно толико да измешта сваку мисао о неком новом рађању. Измешта се живот одавде, као птица што гранчицу по гранчицу премешта своје гнездо.

Умирила се земља па мека и топла полегла и уздахнула. Од њеног даха замирисала је тешка необрана крушка. Мислила је да је обере, чим киша стане, али сваке јој године   иструну у подруму. Тако слатке и медне, а претворе се у нејестиву масу боје земље. И сваке године каже себи како је више никада неће брати, чак ни погледати када се тако бременита и сласна савије пред њом, а онда, опет, буде јој жао што се сва искривила од рода и као каква позлаћена сиротица поносно огрејала на већ уморном летњем сунцу.

Обраћу их, па нека иструну заједно са мном. Нека их барем нема на дрвету.

Сакриће их и од сажаљења и од дивљења ретких пролазника:

”Како се живи?”, узвикнули би из даљине.

”Како мора!”, одговарала би, бришући руке о изношену кецељу. Притом би поправљала мараму, затезала блузу, желевши да створи привид лепог и уредног живота. Увек би позвала на кафу, иако су незнанци, иако су можда и лоши људи, пљачкаши и отимачи.

Људи су, мислила је, не могу бити много гори од мене. Да макар разменимо коју реч, о времену, ако ништа друго.

А они би позив увек одбијали:

”Нека, нека, други пут!”

Који други пут, кад је путева све мање, а и они који су остали питање је куда воде. Спустила би главу, одмахнула руком и села на накривљену столицу коју је много пута поправљала. Поправљала, затезала, а она се увек изнова одупре њеном стиску и крене ка земљи. Ту се сви нагињемо и ту крећемо, те неће једна столица. Зато је временом престала да је поправља и покушава да јој се прилагоди колико год може. Па куд столица, ту ће и она.

После кише замирише на неостварени живот. Она брижно узима ципеле свих бивших укућана и ређа на мокри трем, као да су сви они унутра, разговарају и сваког тренутка ће похрлити напоље да гледају како са дрвећа докапавају мали водопади. И баш ту, крај њихових сачуваних корака, највећа је тишина. Киша је само умножава па звуци потпуно ишчезавају, ни бубице под напуклим прагом се не чују. Ни дисање заспалог кућног духа. Све се умири, покаткад само ветар дотакне одшкринута окна прозора и подсети на жамор који би завладао увек кад олуја отресе презреле крушке са дрвета и деца се растрче по пожутелом дворишту.

Она скува слабу домаћу кафу, тек помућену црним зрневљем, чисто да подсети на нешто што није вода, и седне на трем крај оних поређаних ципела, све нижући уздах за уздахом. Као напуклу бројаницу.

Замишља како један за другим у двориште улазе они које је време себично однело, а чије слике висе по прашњавим зидовима малих непроветрених соба.

Нека мирише на прошлост. Мисли.

Прошлост се пак сакрила иза поломљене бачве у углу дворишта и провири само кад примети како старица ломи своје чворновате прсте обојене у бело. Месила је погачу коју нема са ким да поломи, али нека, помисли, можда ко и сврати. Можда се неко од незаинтересованих пролазника некада и полакоми и прође кроз накривљену капију, на две стране раширених крила, као када човек широко рашири своје руке.

Гледа је прошлост тако, час зажмури, час широм отвори своје отежале очи. Све у страху или жељи да је она ипак примети. Али зна старица добро са ким дели своју кућу па с времена на време са осмехом погледа у бачву, очекујући да види лице свог сустанара.

Кријеш се, кријеш, дошапне. Више себи него њој, јер прошлост више не може да нас чује. Оглуви и оседи као стар човек, савије се до земље и вуче се за нама као којекакво уморно псето. И ма колико је човек гонио од себе она завија и цвили, тражи нешто, запомаже. Баш као бездомни пас.

  Ту си, не остављаш ме никако. Мрмља себи у браду кад год прође поред неког дрвета или већег предмета у дворишту. Крајичком ока гледа да ли ће се плашљива прошлост појавити. Ишчекује њен лик јер управо су у њему сакривени сви они које је за живота волела, а чије присуство сада осети само кроз мирис који настаје после кише.

После кише покупи она полумокро рубље и унесе у кућу. Не пере га поново јер воли кад одећа замирише на јесен. А јесен је већ ту негде, можда иза неке друге бачве или капије, у гранама високих јасенова или борова. Дише као кад неко издише, односи и ово мало сунца што јој је синуло. На зиму ће окречити и почистити целу кућу, изнеће из подрума крушке и јабуке, поређати на сто и чекати. Чекање није тако лоша ствар, мисли. Никада не знаш да ли је узалудно, јер чекање никада не престаје. Нико ти не говори колико ће оно да траје. Може трајати довека, а може се брзо и окончати. И не знаш, једноставно не знаш, какав ће исход бити. То су слатке и горке муке чекања.

Чекаће. Окружена прошлошћу и мирисом потамнелих крушака.

Неко већ мора да дође.

Трећенаграђена прича на конкурсу ”Вукашин Цонић” за 2022. годину