“ДО ДАЉЊЕГ”

Упутисмо се Спомен – музеју Надежде Петровић и њеног брата Растка Петровића, који би, према карти, требало да се налази на Палилули у Београду, у улици Љубе Стојановића.

Врућина, врео августовски дан, али ми бејасмо упорни и чврсто решени да обиђемо Меморијални музеј наше славне сликарке, што је свој живот положила за добробит земље чије је пределе неуморно и са страшћу осликавала и дочаравала. Упутили смо се трамвајем по најјачем летњем сунцу, све бришући грашке зноја које су нам лице претварале у нешто налик порцеланском тањиру. Сијали смо се и топили под налетима врућине, али жеља да угледамо и посетимо чувену породичну кућу била је јача од жестине горућег ваздуха.

Упитали смо пар пролазника за тачну адресу, али сви су нас гледали некако збуњено и одузето, као да не знају шта да нам кажу. Неки одмахнуше руком, неки се само окренуше и наставише својим путем, а само пар њих, оних старијих, још увек културних и пристојних људи, са притајеном тугом нам одговори да пажљиво гледамо, јер… “ту је она, мало се сакрила са леве стране улице.” Нисмо знали шта то значи, погледасмо се и са једнако јаким узбуђењем (јер, ту смо, ускоро ће пред нама осванути раскош и слава Надеждине и Расткове заоставштине), настависмо да бројимо кораке у сеновитој улици Љубе Стојановића.

Дуго смо, неочекивано дуго пешачили, окретали се лево-десно, час на једну, час на другу страну. Од куће ни капије ни крова. Поново погледасмо мапу. Нисмо погрешили, мора бити да је овде, са ове стране улице. “Ту је, одмах испред вас. Број 25”, довикну нам човек на бициклу, и настави напред, све одмахујући главом у знак помирености са судбином. Судбином свих нас.

Доиста, испред нас је тиховала кућа са окаченом таблом “Меморијални музеј Надежде и Растка Петровића. Због неодложних радова на поправци зграде музеј ће до ДАЉЊЕГ бити затворен за публику.” Чим смо прочитали ово ДАЉЊЕГ све нам би јасно. Спустили смо главу и сели на бетонски зид пред закључаном капијом, једнако тихи као што је била и сама кућа. Отпала фасада, испрана боја на дрвеним прозорима, растиње у дворишту и влага која се осећала чак и напољу. Слика туге и пропадања. А мени некако пред очима севну раскош и лепота њених божура пред Грачаницом, заиграше се боје у луковима и круговима, заплетоше се Расткове реченице у вијугаво зелено грање што се уплело над кућом, и подигоше је изнад нас овако жалосних, високо у небеса, далеко од планова, пројеката и финансијских прорачуна. Шта је прече од културног наслеђа? Која то земља има пречих ствари од бриге за очување свог националног поноса, и шта то пре треба урадити па да брига о онима који су градили културу и слободу једне државе падне у други план?

Пролазници нас гледају а један од њих готово шапну, као да сам осећа срамоту што шипражје израста где му место није: “Обновиће је, ваљда. Кућа је поклон Надеждине сестре Љубице, а све ствари су склоњене од пропадања у Народни музеј.” Ваљда то рече да нам буде лакше. Да ли је икоме, попут нас, било лакше после таквих речи? Пропадање је увелико трајало, и трајаће, а нама је августовско сунце добрано изменило боју лица. Препланули и разочарани упутисмо се натраг, кроз улицу Љубе Стојановића до улице Јована Цвијића, па све до неких нових потрага и лутања.

2 thoughts on ““ДО ДАЉЊЕГ”

  1. Када су министри Владе убеђивали премијера Черчила да зарад потреба повећања ратног војног буџета ускрати опредељени износ за културу, он их је упитао: “Шта ћемо онда бранити”?
    Радостан поздрав Мир Божији. Христос се роди!

    Liked by 1 person

    1. Ваистину се роди! Тако је…а ја се плашим да све мање Владајућих тако размишља и да ћемо у годинама пред нама гледати рушевине тамо где им место није. Мир и спокој!

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s