Након вишедневне буке, претпразничне гужве и неусклађених покрета и корака збуњених и, надасве, уплашених људи, уследили су сати (не смем рећи дани), прикривене тишине, коју су од пуцања и претварања у звук делили само ниски облаци пуни нестрпљиве кише.
Зрак се, кроз те новопридошле облаке, сурвавао на земљу окретно и брзо, а онда, крадомице, тихо и нехајно, кроз мале манастирске прозорчиће, заобилазећи тешке тамне решетке постављене пре много векова, усељавао у кућу Спаса и Успења, подижући Храм Мира у мени. Мени, окрзнутој временом и бедемима страха.
Ишчезнуће гласова учинило је да потонем па да се изнова подижем и градим, попут срушене цркве у неком забаченом селу подвргнуте нападима вандала и неверника. Кроз безгласност векова ослушкивала сам поуке зидина и молитву Творца, препознавала се у очима Свевишњег и такође без гласа, јецала, погођена јадима многих грешника и њиховом тешком животном борбом.
Зрак се спуштао до пода, исцртавајући путеве којима треба кренути, у светлости дана и тишини ноћи кројити овоземаљски живот.
Осветлити све оно што нам се нађе на путу. Као што то зрак чини.
ГРАНА ОД ОБЛАКА 