Пре деценију и више, воз је напустио наше место. Нисам могла ни да претпоставим да ће се сцена растанка са возом из ”Петријиног венца”, обесхрабрујућа, сурово животна и тешка, уселити и у моје успомене.
Пре деценију, свако је из своје куће ослушкивао звиждук последњег поласка воза у 19 сати. Владала је свечана тишина. Сакрила сам се иза угла железничке куће која је пружала јасан поглед на прве пероне. Где и данас стоје моје стопе. Непомакнуте, закуцане за земљу, неодвојене од дечијих снова и амбиција. Стоје и ослушкују време.
Елем, пред последњи полазак у 19 машиновођа је обукао нову униформу, отправник возова ставио је нову црвену капу. Радник железнице који је продавао карте, шћућурио се у својој лименој монтажној кућици, гужвајући блокчић са преосталим картама. Чупа и цепа једну по једну, на ситне комадиће дроби и расипа мале браон папириће којима сам се као дете радовала. Отимала сам их из мајчиних руку и дуго гледала у натпис Железнице Србије, карта у једном правцу, цена 20 динара. За тих двадесет динара које кондуктер врло често није ни хтео да узме, пуштајући нас да се возимо бесплатно, проживљавала сам своје најупечатљивије искуство у животу. И данас, листајући по сећању и успоменама, не могу да нађем ништа искуствено јаче од те кратке вожње која је трајала свега десетак минута. Неко ће рећи….возови и данас саобраћају, можеш се још увек у њима возити. Ништа, ништа не може пробудити тај осећај ишчекивања воза који касни, поглед низ прве пероне, усхићење због препуне станице нестрпљивих а срећних људи.
Пред последњи полазак у 19 кондуктер се узврпољио на клупи крај пруге, стежући торбу окачену за опасач. У њој се налази пиштољ којим је на малим браон картама бушио рупице у доњем десном углу, стварајући чудан метални звук који ме је опчињавао. Када би прескочио моју карту и отишао другим путницима, гледала сам у свој браон папирић као у неко изневерено очекивање, у наду која је сагорела. Сада је седео на клупи која ће врло брзо зарасти у траву, можда ће је склонити или украсти, и опраштао се са местом у коме је провео свој радни век. Све мање људи путује возовима па ће чистити вагоне или прати прозоре, чекати пензију у некој сивој железничкој канцеларији и призивати чудан метални звук пиштоља. Уз тај звук ишло је много тога… смех, галама, разговори који су морали бити сажети на тих десетак минута вожње до града. Поред аеродрома, кроз ливаде, поред поља пшенице и воћњака… до звиждука за још један улазак у град.
Постоје нека наша сећања која се са годинама обогаћују новим осетима, чулним, често визуелним садржајима. Може се десити да не можемо да препознамо оно што смо заиста искусили и одвојити га од умишљеног. Слика коју добијамо све је лепша, богатија, потпунија. Тако мора. Само се лепе ствари лепим надограде, ружне се потискују и ишчезавају у магли прикривених осећаја.
Последњи полазак у 19 је слика коју једном морам насликати. Толико дугујем себи, детињству скројеном од пруга, путева, земље, природе, река, планина и ведрог и веселог живота. Дугујем себи обећање да ћу сести на воз који саобраћа Транссибирском железницом и спојити све оне минута, десетак по десетак до града, у једну предугу вожњу од девет хиљада и двеста осамдесет и осам километара на релацији Москва- Владивосток.
Макар обећање…
ГРАНА ОД ОБЛАКА 