Ми, смртни…

Да нисмо од крви и меса могли би се надати трајању. Ни преци ни потомци не обезбеђују нам дужи век, јер и њихово време се мрви попут коре старога хлеба. Изгледа да само оно венама непрожето, дахом не надахнуто, оно земљано и трулежно времену одолева. Наизглед распадању склоно, папирно, дрвено, трошно и избледело, измиче пролазности и у прах се не претвара. Ми, смртни, у глас и сећање претворени, крунимо се и осипамо кроз сито времена, јер ништа више нисмо до гомила покретних костију која кад се умири из места се више не миче.