МЕХУР

Пролеће за њу остаје недостижно. Као и јесен. И зима. Чак је и лето тешко дозвати. За њу су годишња доба изгубила сваки смисао. У једном дану може падати снег и жарити сунце, може се на земљу спустити најтежа од свих киша, она је остајала хладна и нема на све природне појаве.
Она је заспала. Заледила се попут људи који пристају на разне експерименте не би ли се пробудили за сто или више година. Нестала су сва годишња доба.
Живела је у малом мехуру. Без ваздуха али је ипак живела. Без хране и воде, али је
ипак корачала и бројала дане. Није осећала ни ветар ни сунце, све је само пролазило и ковитлало се око ње без икаквог утицаја на њене органе, на њено лице, кожу и стас. Била је иста. Помало бледа и неухрањена али се није мењала. Чак се може рећи да је престала да стари. Или се макар тај процес код ње успорио.
Прошлост је обавила њено трајање, обмотала се око њених руку и није јој дозвољавала да начини ниједан покрет. То је нарочито било тешко за њу јер није могла да слика. А јако је волела да маше четкицом… чак и без боја, у ваздуху, у неправилним необојеним круговима, волела је да исцртава будуће путеве, њене и туђе, као када ветар описује путању свог будућег лета.
Мехур у коме је живела повремено је пропуштао гласове. Из садашњости, будућности, најчешће из прошлости. Наговештаји, исечци разговора, призвуци и одјеци ковитлали би безбојним простором и урањали у неизбрисиве трагове од папира на њеној кожи. А кожа је све више почела да јој подсећа на пергамент, стари и истрошени, неупотребљив и непрочитан. Када би се посекла то би личило на сударање два елемента, две отврдле текстуре које једна другој ништа не могу да дају. У мехуру, безваздушном ткању њеног живота, папир и четкице лебдели су наоколо упијајући је у себе. Претварајући је у мехур који ће пући.
Без годишњих доба личила је на празно платно. Незаспала, окрњена, дисала је оно мало ваздуха што јој је доносило ковитлање далеког ветра.

16.03.2023.