НЕМИ БОГОВИ

Нека те облаци сете

Како си давно ти био дете,

Склупчан у папирној бајци,

Уплакан хитао мајци.

Када те пробуди цвеће,

И опој што милује чело,

Гореће вене ко свеће,

Срце ће планути цело.

Тако си уморан, подан,

Тешке ти руке и очи,

Одувек миран и одан,

Док крв се за вечност точи.

Нека те награди време,

Од првих ципела тесних,

Јер богови некад занеме,

Пред демонима уклетим, бесним.

Поздрав

Писма која нико не сме да прочита

пишем невидљивом оловком

и шаљем преко ветра.

Она, на која се усудим,

пакујем у велике коверте

и пресавијам више пута.

Остављам их по клупама и трговима,

близу библиотека и књижара,

наспрам очију радозналих и грешних.

Они знају да преносе и препричавају.

Можда ће умети и песме да обуку,

у тешко, тамно плаво одело,

и сахране их међу неосвојеним врховима.

Колико је тешка једна река?

Треба сести на камен и исплакати реку. Ионако нико никада не тражи њен извор, сви гледају само воду. Треба пустити да истече, из свих наших пора, као из суве дреновине, и последња кап горчине коју смо упили. Вратити је земљи једини је спас. Да не запоседне око, зеницу не продуби као полураскопан бунар.

Треба људима оставити све нељудско, њиховим ноктима изгребано и уништено. Стопити се са каменом и ћутати, вазда је мук одувек био благодарнији од безочне буке стварања. Нечега.

ПУТНИК НЕНАМЕРНИК

           

Нисам путовала, никада. Одлазила сам на једнодневне излете, обилазила манастире, споменике палим борцима, гробове великана, али никада нисам путовала, иако у својим корацима бројим хиљаде и хиљаде километара.

            Знала сам да по мирису препознам на којој смо станици, не отварајући очи да наслутим у ком смо крају земље и када смо прешли ту линију која раздваја јужни од западног и централног дела Србије. Преслушала сам стотине и стотине песама и композиција, али то нисам чинила путујући, већ лутајући од места до места моје запитане душе. Годинама сам станице доживљавала као препреке, а истовремено, опијајући се мирисом даљина, нестајала сам под наВученим засторима полупразних аутобуса, где су путници, подједнако као и ја, одлазили или долазили, ни сами не знајући од кога ни где, коме.

            Нисам путовала. Онако како то раде авантуристи, путници, истраживачи.  Вођени жељом да сазнају нешто ново, виде невиђено. Пробудим се са сазиданом жељом у грудима, неоствареним сном да прошетам улицама којим корачају прогонитељи неухватљивог. Пробудим се, у инат тами која се повлачи пред мартовским сунцем,  а све ме нешто стеже и гуши, као да неко отима моје стопе и крадом исписује моје име по зидовима крај оронулих катедрала.

МАЛЕН

Кад међу прстима заборавиш реч,

А нешто би изговорио,

На вратима ти закуца дуго чекани гост,

И понадаш се да ниси остављен.

Кад нешто прећутиш,

Ситну лаж сакријеш,

Кренеш па се полакомиш,

Јер сигурност ти је пољуљана.

Сети се да си танак,

Као врбов прут,

Мален,

Као пахуља од заборављене прашине.

И све те заболи,

Туђе неправде, и твоје.

Плачеш над свачијим мукама.

Мален си,

А нико ти име не дозива.

Нико и не слути,

Да си већма нестао под светом.

ВЛАСНИК РЕКЕ

Мокра су ми стопала. Надам се да није видео. Све време иде од једног до другог, не би ли се уверио да сви, без изузетка, неуморно раде. Малопре је једна моја странка мало повисила тон. Он ме је погледао крајње оштро, као да ми је на даљину поручивао: “задња опомена пред отказ”. Скинуо сам наквашене ципеле и сакрио их иза канте за отпад. Био сам бос, али то је лакше оправдати. На крају, нисам ја крив што река тече мојим мислима. Нарочито нисам крив што она тече и мимо мојих мисли.

            Господин Стојановић није волео да му се неко супротстави. Авај, он је власник фирме! Није то мала ствар бити ВЛАСНИК ФИРМЕ. Много пута сам мислио да му кажем да је мали безначајни створ који живи на рачун својих верних робова. Али робови су ти који му могу одузети све што је стекао, одузети му моћ коју је посредством њих сам себи убризгао у вене. Свакога данас сам се спремао да уђем у његову канцеларију и све то му саспем у лице. Ћутао сам, разумите ме, чак и онда када ме је по киши натерао да јурим странку чак до Полицијске станице. Након тога сам се прехладио, а он ме је тих дана гледао подругљиво и опако, поручујући ми да господари чак и мојим здрављем. Решио сам, међутим, да покорно ћутим и газим реку која ме је све више запљускивала својим валовима.

Не знам како се то догодило. Изгледа да је мој ум једноставно одбио послушност, и решио да се против Стојановићеве власти над мојим телом бори зидањем тврђаве око моје душе. Тако сам дошао у ситуацију да, док куцам, пишем и услужујем, повремено закорачим у плитку воду која би ми се дошуњала иза леђа и одмах затим нестајала. Приметио је господин Стојановић да се нешто чудно са мном дешава, па је у пар наврата покушао да дозна откуд мени тај осмех детета, док се он свим силама труди да нам ту недозвољену појаву на лицу у корену сасече.

Нисам могао против осмеха. То је једино чиме сам могао да се борим против мржње, ограничења и пакости која се ширила око мене, попут несавладивог корова. Чим бих приметио да се гушим у боји зидова, да нестајем притиснут бесмисленим разговорима својих колега, дозивао бих реку и табанима додиривао меко, песковито тло. Свежина праћена притајеним ветром, провлачила би се између тесних зидова, и заобилазећи све присутне, оживљавала ме као дављеника који је испустио последњи дах.

Господин Стојановић, који ми после пар оваквих излета више и није био тако страшан, почео је озбиљније да ме посматра. Нисам марио. Он је власник фирме, а ја сам власник реке. Када ме је гледао својим претећим очима, смело сам му узвраћао поглед, смешећи се баш онако како је одувек требало да се смешим. Самоуверено, храбро и поносно, јер имам оно што он никада неће имати. Могу да дозовем таласе, ветар, осмех… могу да седим на обали реке док се читав свет руши око мене. Мислим да је он то приметио. Сасвим сам сигуран да је схватио да поседујем много више од њега, а временом је почео према мени тако и да се понаша.

“Како сте данас?”, питао ме је једног јутра.

“Како мора”, одговорио сам, скидајући ципеле.

            Сигуран сам да ми је завидео у том тренутку.

 Тог августа било је јако топло. Боравак у загушљивој канцеларији, препуној чиновничког зноја и тромих мисли што су пузале по врелом поду, опустошио је преосталу наду да, сем те просторије, постоји још нешто на овоме свету. Све се слило у  пар тих робијашких сати, обмотаних страшном мишљу да је живот налик суровом заточеништву и покорном спуштању главе. Тако су моје колеге, погрбљених рамена, натечених и црвених очију, урањали у гомилу неразумљивих фактура, бледих слова и бројева, не подижући своје снове са тог стола где су многи пре њих уцртавали бројеве, имена и датуме, као робијаши по зидовима тамница.

Након што бих скинуо ципеле, већ ту негде око девет, затварао бих очи и ослушкивао реку. Долазила је као шум, благо и танко, обмотавајући се око мојих босих стопала. Исправљао сам главу, ослушкујући. У даљини су певале птице. Господин Стојановић је у суседној канцеларији гласно издавао наређења и претио смањењем плате.

Како сам само ћутао. Гласније него икад. Разумите ме. Нисам желео да дозволим да неко дотакне моју реку.

Прича је објављена у књижевном часопису ”Суштина поетике”

ПЛЕТЕНИЦА

Куд растури густу плетеницу

и у воду баци бројаницу,

Заплака ти ведро плаво око,

као небо чисто и дубоко.

Куд запали слику младих дана

белих руку, без икојих рана,

Тешка суза прикрила ти радост,

што дозволи да ти краду младост.

Куд спомену да те боли душа

наше јаде нико и не слуша,

Зар то срце тек тако да страда,

жалост силна да те нема млада.

Што угаси ватру у огњишту

и засади пелин на згаришту,

Пепео се неће разгорети,

још ће срце ћутке прегорети.

ПРЕД ЗОРУ

Та празнина, горки наговештај рата, осећај да нико не цени што пишемо песме, страх од буђења пре зоре, титрај у оку кад хладан ветар безумно ошамари иако је пролеће; спотиче, боли, леди, боде, као кривица за нетражени живот, и као игла случајно заривена у неприпремљену шаку.

Да ли се пробудити? Сунце се мешкољи иза постројених зграда. Све једна до друге, као далеки војници што унаточ молитвама бесциљно марширају.

Да ли прогледати? Кад свет не мари за стихове, гледа у разбијене завесе, иза којих спавају покорени и равнодушно живи?

Јутро ми прилази с леђа, попут лопова, плашим се да неће бити довољно светлости да заборавим тај препад и отиснем се у дан. Траже ми доста да објаве моје писање. Зашто би неко желео да чита оно што у бунилу накупим па пред зору ожалим на папиру? Да би себе пронашао у мојим лутањима, у мојим безумним пискарањима пронашао лек за своју душу? Зашто, и опет зашто жеља да се пише? Кад од те жеље сагоревам.

Кажу да неће још дуго. Броје дане. Ја бројим страхове. Патим за сваким ко пред јутрење не налази свој мир, иако га не познајем. Да ли тако може? Или ја, једноставно, осећам свеопшту бол и не знајући да баш она стражари крај мог кревета, не дајући ми да заспим, у блаженоме сну одахнем. Кад се пробудим, ничега се нећу сећати. Знам да ће кајање учинити своје па ћу се застидети пред сунцем. Ако заспим, нећу се сећати…ничега.