ДЕЦА У ТЕСНИМ ПАНТАЛОНАМА

b3bbbedc61d28595f3d8ea306419d1e9

 

Причају о одрастању. Али ти ипак не кажу све.

Како постепено и неповратно клизиш ка одраслим годинама, где те чекају сва она чуда о којима си још као сасвим мали будно маштао, и крио се испод стола не би ли ухватио коју теби недозвољену слику, заувек те остављају они папирни бродови и авиони над којимa си плакао јер линије нису могле лепо да се поравнају. Њихови аеродроми и луке постају ти све даљи, и одједном, ти им више не припадаш.

Нису ти рекли, нису ни написали, да ћеш зажалити што си ишчекивао. Да су само  мало били упорнији у убеђивању да је свет којем јуриш само једна станица на којој ћеш заувек бити, чекати нове шансе, нове прилике, и да не треба хрлити за столицом у чекаоници, где ионако сви само нестрпљиво стоје. Чекају и зноје се, само понекад погледају у небо како би можда угледали који папирни авион. Спуштају увеле образе и окрећу се теби који неуморно трчиш, машу ти да станеш, да одмориш крај високо наслаганих кутија у којима си спаковао све своје малене снове. А под облацима, машине разапетих челичних крила, лете као да некада нису биле састављене само од белог изгужваног папира. Ти и даље журиш, не обраћаш пажњу, и коју кутију и обориш, па се брдо твојих шарених маштарија разлива по већ тврдој, огољеној земљи.

Не кажу ти да што си старији, и више линија има испод твојих очију, све мање људи има око тебе. Не верујеш да ће они полако нестајати, сваким даном, скоро па неприметно, мање њих ће гледати у тебе као да си посебан. Сада се читава гомила сјати и на најмању назнаку твог плача, сви они ће сутра, некада, бројати само своје сузе. Тешко је поверовати, али ретко ће те неко заиста и саслушати. Чекаће да завршиш своју причу само да би они могли да започну своју, и тако, нити ћеш ти слушати њих, нити ће они слушати тебе. Јер и сам ћеш тада бити део њиховог света, тог света за којим сад чезнеш. И ти ћеш само чекати крај нечије реченице.

Нису те на време научили да макар мало самујеш. Стално те негде воде, увек си у буци и изложен туђим погледима који се неизоставно лепе за тебе и ретко ти дају макар неку слободу. Тако временом почињеш да желиш тај увек занимљиви свет у коме се стално нешто дешава, сви се смеју и свако жели да ти приђе и похвали те. Развејаће ветрови све те усиљене осмехе и пружене руке, а ти, ненавикнут на тишину, уплашићеш се и сусрести са самоћом коју ћеш доживети као највећег непријатеља. А самоћа је, знај, само један од наших сталних пратилаца у животу. Сви ми понекад, некад, остајемо сами.

И кад одрастеш, осећаћеш се као дете у тесним панталонама. Неће ти пријати штоф од којег је сашивено твоје одело, гушиће те оковратник, рукави ће се вући по оној истој земљи којом си неуморно, као без главе, некада давно јурцао.

Одрасташ. Све ти је на дохват руке, можеш ићи куд год пожелиш. Можеш се возити бродовима, летети ношен челичним крилима, али сада желиш само једно: да направиш мали авион од папира и смејеш се неправилним линијама. Док се оне испод твојих очију неповратно гужвају.

 

image saved from pinterest

Advertisements

Неки дани…

76d3de6d108c7c0347ceba6f673a2dd3.jpg

Неки дани се као млада крв сасуше на рукама. Тек исклијали, а већ почињу да личе на рану од које ће до сумрака само бол остати. Спознати их треба, научити препознати, па чим провире, чим се пробију између густог лишћа и као црв у јабуку почну да улазе у пробуђену собу, затворити им врата као непожељном госту.

Тешки су ти дани који нам, тек пристигли, а већ умиру на рукама.

САНКЕ ОСТАВЉЕНЕ НА ЈЕЗЕРУ

sanke ostavljene na jezeru.jpg

 

Од ране зоре су лежале на сред залеђеног језера окружене белином нетакнутог снега. Није било утиснутих корака око њих. Падао је ситан снег и  нечујно  прекривао замагљено огледало језера.

Седео је на обали, умирио се крај мразом украшеног чамца и пратио малог дечака како израња из оближње шуме. Знао је да ће се сваког тренутка појавити, упорно је чекао скоро сат времена иако су му прсти поплавели од хладноће. Ветар који је на мах дувао, збацио би му капу са главе, па је морао да устаје и да је јури клизајући се по леду. Са страхом се враћао назад, све време се окрећући за собом.

Дете у даљини је почело да трчи, а он се вешто сакрио пазећи да не испусти који дрхтави звук. Одавао га је једино ледени дах из грла, као дим локомотиве надвијао се над њим и увијао у најразноврсније облике и фигуре. Дечак га, међутим, није приметио.  Пришао је санкама, отресао снег са њих и свом снагом потрчао. Трчао је у круг, напред-назад, падао по свежем снегу и ваљао се као најсрећније биће на свету. Плави образи који нису могли да поцрвене упили су у себе украдену радост и усхићење поводом првог снега.

Гледао је његову веселу игру, није трептао па су му трепавице украсили наноси снега. Као хипнотисан, пратио је путању санки које су клизиле са краја на крај језера. Ситан смех је провејавао кроз то децембарско поподне, ковитлао се у круговима и са плавим сеницама летео све до врхова високих борова и чемпреса. Снег је већ слабије падао, а са мање пахуља и саме санке су биле све спорије и спорије. На крају су стале на истом месту одакле су и кренуле.

Изашао је из чамца, скинуо капу и очистио наносе снега са себе.

Како споро пролази време, бато, мислио је гледајући у залеђено језеро и никад зараслу напуклину на њему.

Беле дрвене санке су урониле у први мрак првог снега. Није било утиснутих корака око њих.

СЕНЗАЦИЈА

Сниматељ снима лабуда који се недалеко од њега заглавио у муљу и блату пресушеног језера, и крилима беспомоћно покушава да се извуче. Главу накривљује лево-десно, али не успева нимало да се помакне.

”Зашто не оставите ту камеру, престанете да снимате и не отрчите да му помогнете?”, неко га пита.

”Ако му помогнем, шта ћу онда да снимам?”, одговара.

 

30710564_924646411031563_8534723693648019456_n.jpg

 

СТАРИТИ СА ЊОМ

856b77d3ce05d2146f7a038aff19ddb7.jpg

Old Woman – From the Goddess Paintings by Susan Seddon-Boulet

 

 

Тихо је од јутрос. Ти се још ниси пробудила, а осећам да си мирно спавала. Септембарска блага ноћ те спокојну спустила на моје груди, и ја не дишем. Не желим да прекинем твоје нечујно дрхтање, тај сан из којег ја излазим јачи и слободнији.

Тихо је. Најавили су ситну кишу за данас. Ослушкујем је у даљини, не би ли на време широм отворио све прозоре и продужио ти сневање над којим и ја живим.

Дуго смо ноћас седели, ти си ме гледала у очи и танким белим прстима опипавала моје прве боре. Насмејао сам се и нежно ти склонио дланове.са мог јесењег лица.

Знам, једног јутра ћеш се пробудити пре мене и спаковаћеш моје кофере. ”Дошло је твоје време”, изговорићеш. Остарила си заједно са мном и нећу ти замерити. Зваћеш ме, и твој тихи зов умириће све године које смо поделили, нестаћемо онако како смо се и родили. Заједно, бледи, уз пар црвених суза.

Ја и моја верна Смрт.

МАЧ

7975d4b031c2500c51df6cd076866622.jpg

 

Спознали смо свет к’о варку,

Као жену.

Изборану, нагу, бледу,

Претучену, убијену.

Видели смо живот голи,

Ту, где лежи,

Као лист.

Прегажени, оронули,

Окупани, к’о смрт чист.

Спознали смо бол к’о дан,

Као зрак.

Танак, оштар, заслепљујућ,

Неизбежан, суров,

Јак.

Сад све стоји,

Тек спознаја.

Као усуд, као мач.

Наоштрени, подигнути,

Под којим се ломи плач.

О чему сањају птице?

74731d2026f50157c6eeacbcc5749ddc.jpg

 

Спустићу поглед,

Али ми реци,

О чему сањају птице?

Недохват су грудима дотакле,

Умиле облаком лице.

 

Под ноктима земља и лед,

Очи су у сивом гету.

Чиме да разбијем планине?

Па заспим у твоме свету.

Шта видиш тамо високо?

И зашто крилима дишеш?

Кад ипак почиваш доле,

На  гранама које њишеш?

Већ дуго свлачим небо,

И вучем огртач плави,

Шапни ми своје снове,

Да их украдем на јави.

У сенци видим ти крила,

На мојим леђима ничу,

Узалуд понизно ћутим

Из мене ветрови вичу.

 

Спустићу поглед,

Али ми реци,

О чему сањају птице?

Недохват су грудима дотакле,

Умиле облаком лице.