Пролеће за њу остаје недостижно. Као и јесен. И зима. Чак је и лето тешко дозвати. За њу су годишња доба изгубила сваки смисао. У једном дану може падати снег и жарити сунце, може се на земљу спустити најтежа од свих киша, она је остајала хладна и нема на све природне појаве. Она је заспала. Заледила се попут људи који пристају на разне експерименте не би ли се пробудили за сто или више година. Нестала су сва годишња доба. Живела је у малом мехуру. Без ваздуха али је ипак живела. Без хране и воде, али је ипак корачала и бројала дане. Није осећала ни ветар ни сунце, све је само пролазило и ковитлало се око ње без икаквог утицаја на њене органе, на њено лице, кожу и стас. Била је иста. Помало бледа и неухрањена али се није мењала. Чак се може рећи да је престала да стари. Или се макар тај процес код ње успорио. Прошлост је обавила њено трајање, обмотала се око њених руку и није јој дозвољавала да начини ниједан покрет. То је нарочито било тешко за њу јер није могла да слика. А јако је волела да маше четкицом… чак и без боја, у ваздуху, у неправилним необојеним круговима, волела је да исцртава будуће путеве, њене и туђе, као када ветар описује путању свог будућег лета. Мехур у коме је живела повремено је пропуштао гласове. Из садашњости, будућности, најчешће из прошлости. Наговештаји, исечци разговора, призвуци и одјеци ковитлали би безбојним простором и урањали у неизбрисиве трагове од папира на њеној кожи. А кожа је све више почела да јој подсећа на пергамент, стари и истрошени, неупотребљив и непрочитан. Када би се посекла то би личило на сударање два елемента, две отврдле текстуре које једна другој ништа не могу да дају. У мехуру, безваздушном ткању њеног живота, папир и четкице лебдели су наоколо упијајући је у себе. Претварајући је у мехур који ће пући. Без годишњих доба личила је на празно платно. Незаспала, окрњена, дисала је оно мало ваздуха што јој је доносило ковитлање далеког ветра.
Да нисмо од крви и меса могли би се надати трајању. Ни преци ни потомци не обезбеђују нам дужи век, јер и њихово време се мрви попут коре старога хлеба. Изгледа да само оно венама непрожето, дахом не надахнуто, оно земљано и трулежно времену одолева. Наизглед распадању склоно, папирно, дрвено, трошно и избледело, измиче пролазности и у прах се не претвара. Ми, смртни, у глас и сећање претворени, крунимо се и осипамо кроз сито времена, јер ништа више нисмо до гомила покретних костију која кад се умири из места се више не миче.
Слика преузета из библиотеке бесплатних фотографија
Испод мојих осмеха Наталожена туга ће ми доћи главе. Страх да се не пробудим тужна И свима дужна, Страх од мисли, Развучене и обмањујуће јаве.
Испод неприродних линија на лицу Мизерни живот удара у зидове коже. Страх да не оседим И у души избледим, Страх од буђења, Од свега онога што се десити може.
Пре деценију и више, воз је напустио наше место. Нисам могла ни да претпоставим да ће се сцена растанка са возом из ”Петријиног венца”, обесхрабрујућа, сурово животна и тешка, уселити и у моје успомене.
Пре деценију, свако је из своје куће ослушкивао звиждук последњег поласка воза у 19 сати. Владала је свечана тишина. Сакрила сам се иза угла железничке куће која је пружала јасан поглед на прве пероне. Где и данас стоје моје стопе. Непомакнуте, закуцане за земљу, неодвојене од дечијих снова и амбиција. Стоје и ослушкују време.
Елем, пред последњи полазак у 19 машиновођа је обукао нову униформу, отправник возова ставио је нову црвену капу. Радник железнице који је продавао карте, шћућурио се у својој лименој монтажној кућици, гужвајући блокчић са преосталим картама. Чупа и цепа једну по једну, на ситне комадиће дроби и расипа мале браон папириће којима сам се као дете радовала. Отимала сам их из мајчиних руку и дуго гледала у натпис Железнице Србије, карта у једном правцу, цена 20 динара. За тих двадесет динара које кондуктер врло често није ни хтео да узме, пуштајући нас да се возимо бесплатно, проживљавала сам своје најупечатљивије искуство у животу. И данас, листајући по сећању и успоменама, не могу да нађем ништа искуствено јаче од те кратке вожње која је трајала свега десетак минута. Неко ће рећи….возови и данас саобраћају, можеш се још увек у њима возити. Ништа, ништа не може пробудити тај осећај ишчекивања воза који касни, поглед низ прве пероне, усхићење због препуне станице нестрпљивих а срећних људи.
Пред последњи полазак у 19 кондуктер се узврпољио на клупи крај пруге, стежући торбу окачену за опасач. У њој се налази пиштољ којим је на малим браон картама бушио рупице у доњем десном углу, стварајући чудан метални звук који ме је опчињавао. Када би прескочио моју карту и отишао другим путницима, гледала сам у свој браон папирић као у неко изневерено очекивање, у наду која је сагорела. Сада је седео на клупи која ће врло брзо зарасти у траву, можда ће је склонити или украсти, и опраштао се са местом у коме је провео свој радни век. Све мање људи путује возовима па ће чистити вагоне или прати прозоре, чекати пензију у некој сивој железничкој канцеларији и призивати чудан метални звук пиштоља. Уз тај звук ишло је много тога… смех, галама, разговори који су морали бити сажети на тих десетак минута вожње до града. Поред аеродрома, кроз ливаде, поред поља пшенице и воћњака… до звиждука за још један улазак у град.
Постоје нека наша сећања која се са годинама обогаћују новим осетима, чулним, често визуелним садржајима. Може се десити да не можемо да препознамо оно што смо заиста искусили и одвојити га од умишљеног. Слика коју добијамо све је лепша, богатија, потпунија. Тако мора. Само се лепе ствари лепим надограде, ружне се потискују и ишчезавају у магли прикривених осећаја.
Последњи полазак у 19 је слика коју једном морам насликати. Толико дугујем себи, детињству скројеном од пруга, путева, земље, природе, река, планина и ведрог и веселог живота. Дугујем себи обећање да ћу сести на воз који саобраћа Транссибирском железницом и спојити све оне минута, десетак по десетак до града, у једну предугу вожњу од девет хиљада и двеста осамдесет и осам километара на релацији Москва- Владивосток.
Како да вам опишем? Та лепота је била безвремена. Заробљена у неживом. Оживљена скамењеним погледом. А сви знамо да је поглед најлепши када мирује. Тада и сам камен пуца. Видео сам је случајно пролазећи крајем у који никада не залазим, како умртвљена стоји у излогу једне сасвим обичне радње. Оскудно одевена, молећиво је дозивала пролазнике, не испуштајући ниједан звук. И сам сам се заледио, онеспособљен да се помакнем, уронио сам у њене мермерне очи. Када сам им објашњавао да она није лутка у излогу, већ нечија заробљена душа, једино што су умели јесте да додају нове лекове у моју терапију. Нико ми није веровао. А причао сам, вапајем…човек није тело, нешто титра у њему и док спава, кад не дише. Не чују ме. Само прате откуцаје мога тела, јер тако су научени.
Првонаграђена прича на 19.конкурсу часописа “Акт” из Ваљева
ауторска фотографија, Манастир Св.Тројице, Габровац
Након вишедневне буке, претпразничне гужве и неусклађених покрета и корака збуњених и, надасве, уплашених људи, уследили су сати (не смем рећи дани), прикривене тишине, коју су од пуцања и претварања у звук делили само ниски облаци пуни нестрпљиве кише. Зрак се, кроз те новопридошле облаке, сурвавао на земљу окретно и брзо, а онда, крадомице, тихо и нехајно, кроз мале манастирске прозорчиће, заобилазећи тешке тамне решетке постављене пре много векова, усељавао у кућу Спаса и Успења, подижући Храм Мира у мени. Мени, окрзнутој временом и бедемима страха. Ишчезнуће гласова учинило је да потонем па да се изнова подижем и градим, попут срушене цркве у неком забаченом селу подвргнуте нападима вандала и неверника. Кроз безгласност векова ослушкивала сам поуке зидина и молитву Творца, препознавала се у очима Свевишњег и такође без гласа, јецала, погођена јадима многих грешника и њиховом тешком животном борбом. Зрак се спуштао до пода, исцртавајући путеве којима треба кренути, у светлости дана и тишини ноћи кројити овоземаљски живот.
Осветлити све оно што нам се нађе на путу. Као што то зрак чини.
Упутисмо се Спомен – музеју Надежде Петровић и њеног брата Растка Петровића, који би, према карти, требало да се налази на Палилули у Београду, у улици Љубе Стојановића.
Врућина, врео августовски дан, али ми бејасмо упорни и чврсто решени да обиђемо Меморијални музеј наше славне сликарке, што је свој живот положила за добробит земље чије је пределе неуморно и са страшћу осликавала и дочаравала. Упутили смо се трамвајем по најјачем летњем сунцу, све бришући грашке зноја које су нам лице претварале у нешто налик порцеланском тањиру. Сијали смо се и топили под налетима врућине, али жеља да угледамо и посетимо чувену породичну кућу била је јача од жестине горућег ваздуха.
Упитали смо пар пролазника за тачну адресу, али сви су нас гледали некако збуњено и одузето, као да не знају шта да нам кажу. Неки одмахнуше руком, неки се само окренуше и наставише својим путем, а само пар њих, оних старијих, још увек културних и пристојних људи, са притајеном тугом нам одговори да пажљиво гледамо, јер… “ту је она, мало се сакрила са леве стране улице.” Нисмо знали шта то значи, погледасмо се и са једнако јаким узбуђењем (јер, ту смо, ускоро ће пред нама осванути раскош и слава Надеждине и Расткове заоставштине), настависмо да бројимо кораке у сеновитој улици Љубе Стојановића.
Дуго смо, неочекивано дуго пешачили, окретали се лево-десно, час на једну, час на другу страну. Од куће ни капије ни крова. Поново погледасмо мапу. Нисмо погрешили, мора бити да је овде, са ове стране улице. “Ту је, одмах испред вас. Број 25”, довикну нам човек на бициклу, и настави напред, све одмахујући главом у знак помирености са судбином. Судбином свих нас.
Доиста, испред нас је тиховала кућа са окаченом таблом “Меморијални музеј Надежде и Растка Петровића. Због неодложних радова на поправци зграде музеј ће до ДАЉЊЕГ бити затворен за публику.” Чим смо прочитали ово ДАЉЊЕГ све нам би јасно. Спустили смо главу и сели на бетонски зид пред закључаном капијом, једнако тихи као што је била и сама кућа. Отпала фасада, испрана боја на дрвеним прозорима, растиње у дворишту и влага која се осећала чак и напољу. Слика туге и пропадања. А мени некако пред очима севну раскош и лепота њених божура пред Грачаницом, заиграше се боје у луковима и круговима, заплетоше се Расткове реченице у вијугаво зелено грање што се уплело над кућом, и подигоше је изнад нас овако жалосних, високо у небеса, далеко од планова, пројеката и финансијских прорачуна. Шта је прече од културног наслеђа? Која то земља има пречих ствари од бриге за очување свог националног поноса, и шта то пре треба урадити па да брига о онима који су градили културу и слободу једне државе падне у други план?
Пролазници нас гледају а један од њих готово шапну, као да сам осећа срамоту што шипражје израста где му место није: “Обновиће је, ваљда. Кућа је поклон Надеждине сестре Љубице, а све ствари су склоњене од пропадања у Народни музеј.” Ваљда то рече да нам буде лакше. Да ли је икоме, попут нас, било лакше после таквих речи? Пропадање је увелико трајало, и трајаће, а нама је августовско сунце добрано изменило боју лица. Препланули и разочарани упутисмо се натраг, кроз улицу Љубе Стојановића до улице Јована Цвијића, па све до неких нових потрага и лутања.
Све се умири. Под стрехом се повремено огласи покоји покисли врабац, понеки пас залаје у даљини. Мирно је и блажено. У црвену шерпу, случајно заборављену поред чесме, кане која капља кише, тешка и звучна, као метак испаљен у ратни лимени добош.
Утихнуло. Ћути и дрвена капија, не отварају се врата, али није то због кише, већ кроз њу давно нико и не пролази. Зајезериле се неизговорене речи, све кипти од разговора који би могао да се поведе па да тече попут оне силом настале речице што кривуда крај улице зарасле у траву. Ту, где су некада одзвањали кораци, сад одзвања клијање траве, бучно толико да измешта сваку мисао о неком новом рађању. Измешта се живот одавде, као птица што гранчицу по гранчицу премешта своје гнездо.
Умирила се земља па мека и топла полегла и уздахнула. Од њеног даха замирисала је тешка необрана крушка. Мислила је да је обере, чим киша стане, али сваке јој године иструну у подруму. Тако слатке и медне, а претворе се у нејестиву масу боје земље. И сваке године каже себи како је више никада неће брати, чак ни погледати када се тако бременита и сласна савије пред њом, а онда, опет, буде јој жао што се сва искривила од рода и као каква позлаћена сиротица поносно огрејала на већ уморном летњем сунцу.
Обраћу их, па нека иструну заједно са мном. Нека их барем нема на дрвету.
Сакриће их и од сажаљења и од дивљења ретких пролазника:
”Како се живи?”, узвикнули би из даљине.
”Како мора!”, одговарала би, бришући руке о изношену кецељу. Притом би поправљала мараму, затезала блузу, желевши да створи привид лепог и уредног живота. Увек би позвала на кафу, иако су незнанци, иако су можда и лоши људи, пљачкаши и отимачи.
Људи су, мислила је, не могу бити много гори од мене. Да макар разменимо коју реч, о времену, ако ништа друго.
А они би позив увек одбијали:
”Нека, нека, други пут!”
Који други пут, кад је путева све мање, а и они који су остали питање је куда воде. Спустила би главу, одмахнула руком и села на накривљену столицу коју је много пута поправљала. Поправљала, затезала, а она се увек изнова одупре њеном стиску и крене ка земљи. Ту се сви нагињемо и ту крећемо, те неће једна столица. Зато је временом престала да је поправља и покушава да јој се прилагоди колико год може. Па куд столица, ту ће и она.
После кише замирише на неостварени живот. Она брижно узима ципеле свих бивших укућана и ређа на мокри трем, као да су сви они унутра, разговарају и сваког тренутка ће похрлити напоље да гледају како са дрвећа докапавају мали водопади. И баш ту, крај њихових сачуваних корака, највећа је тишина. Киша је само умножава па звуци потпуно ишчезавају, ни бубице под напуклим прагом се не чују. Ни дисање заспалог кућног духа. Све се умири, покаткад само ветар дотакне одшкринута окна прозора и подсети на жамор који би завладао увек кад олуја отресе презреле крушке са дрвета и деца се растрче по пожутелом дворишту.
Она скува слабу домаћу кафу, тек помућену црним зрневљем, чисто да подсети на нешто што није вода, и седне на трем крај оних поређаних ципела, све нижући уздах за уздахом. Као напуклу бројаницу.
Замишља како један за другим у двориште улазе они које је време себично однело, а чије слике висе по прашњавим зидовима малих непроветрених соба.
Нека мирише на прошлост. Мисли.
Прошлост се пак сакрила иза поломљене бачве у углу дворишта и провири само кад примети како старица ломи своје чворновате прсте обојене у бело. Месила је погачу коју нема са ким да поломи, али нека, помисли, можда ко и сврати. Можда се неко од незаинтересованих пролазника некада и полакоми и прође кроз накривљену капију, на две стране раширених крила, као када човек широко рашири своје руке.
Гледа је прошлост тако, час зажмури, час широм отвори своје отежале очи. Све у страху или жељи да је она ипак примети. Али зна старица добро са ким дели своју кућу па с времена на време са осмехом погледа у бачву, очекујући да види лице свог сустанара.
Кријеш се, кријеш, дошапне. Више себи него њој, јер прошлост више не може да нас чује. Оглуви и оседи као стар човек, савије се до земље и вуче се за нама као којекакво уморно псето. И ма колико је човек гонио од себе она завија и цвили, тражи нешто, запомаже. Баш као бездомни пас.
Ту си, не остављаш ме никако. Мрмља себи у браду кад год прође поред неког дрвета или већег предмета у дворишту. Крајичком ока гледа да ли ће се плашљива прошлост појавити. Ишчекује њен лик јер управо су у њему сакривени сви они које је за живота волела, а чије присуство сада осети само кроз мирис који настаје после кише.
После кише покупи она полумокро рубље и унесе у кућу. Не пере га поново јер воли кад одећа замирише на јесен. А јесен је већ ту негде, можда иза неке друге бачве или капије, у гранама високих јасенова или борова. Дише као кад неко издише, односи и ово мало сунца што јој је синуло. На зиму ће окречити и почистити целу кућу, изнеће из подрума крушке и јабуке, поређати на сто и чекати. Чекање није тако лоша ствар, мисли. Никада не знаш да ли је узалудно, јер чекање никада не престаје. Нико ти не говори колико ће оно да траје. Може трајати довека, а може се брзо и окончати. И не знаш, једноставно не знаш, какав ће исход бити. То су слатке и горке муке чекања.
Чекаће. Окружена прошлошћу и мирисом потамнелих крушака.
Неко већ мора да дође.
Трећенаграђена прича на конкурсу ”Вукашин Цонић” за 2022. годину
Речи ме не умирују. Речи ме узнемире и нагоне да тражим оно што у писању нико није пронашао. Олакшање, ма колико јако било, само је тренутно јер то исто олакшање тражи нове речи, и речи, и речи. И никад краја. Као зависност од опијата, зависност од писања је тешка и неизлечива. Не престаје са спуштањем оловке. Писање траје и у сну, па починка нема. Кроз танке снове опет се пробијају речи, не дају души мира. Писац се никад не опорави. Не уме. За вечност је везан за дрво од речи.
ГРАНА ОД ОБЛАКА 