НИКО

niko.jpg

 

Нико није ни сањао да ће носити такво име. Док је заспалим и уплаканим очима гледао своје родитеље како пред њим праве слатке гримасе и машу играчкама, мислио је само о томе како ће се звати. Оставили би га у кревецу и ни помишљали нису колико је непроспаваних сати имао док је чекао своје име.

“Зваће се Давид!”, узвикивао је отац.

“Не, па да га целог живота неко дави и гуши. Зваће се Алекса. Мој деда се тако звао, и сасвим је лепо прошао у животу.”

“Не, одбијам! Хоћу звучно и упечатљиво име за свог сина.”

“Ако наставиш да бираш, дете ће нам остати без имена. Већ две недеље га не ословљавамо, он је још увек нико. Или хоћеш да се тако и зове?”, згранула се мајка.

Нико је слушао тај мучан разговор о његовом имену, и већ су му сузе кренуле низ лице. Затим је почео гласно да плаче, исказујући велико незадовољство поводом предложених имена. Заспао је тужан и безимен.

Родитељи су Ника и даље гледали упитно, као да очекују да им нешто дошапне, неку своју жељу можда. А он је само чекао, из дана у дан, желео је да се једнога јутра пробуди са именом.

Прошло је скоро годину дана, а од имена ни трага ни гласа. Већ је престао да се одазива на “сине” и “дечаче”, мајку и оца је гледао као највеће кривце који су се огрешили о његову судбину, а онда је решио да сам себи да име. Сетио се једне од првих расправа његових родитељи и гласно узвикнуо: “НИ-КО, НИ-КО!” Одлучио је да прихвати баш то име, лако је за изговарање, а и није чуо да се неко дете тако већ зове. Трудио се да свакога дана више пута понови своје планирано име, како би родитељи на крају схватили његову намеру и коначно му подарили нешто на шта свако има право. У почетку је његово ново и чудно понашање збуњивало родитеље, па су га често само пуштали да дуго и неуморно виче. Иначе су га затрпавали гомилом играчака, свим оним што би му макар на кратко одвлачило пажњу. На крају, упорност се исплатила и Нико је добио своје име: Нико. Његово чудно понашање је окончано и он је могао мирно да спава. По први пут од рођења имао је мирне и слатке снове, где га нису опседале виле и претиле му страшним стрелама. Бежао је од њих и објашњавао да није његова кривица, али да ће дати све од себе да убрзо добије своје име.

Кад је Нико одрастао, скоро свакога дана је морао да објашњава откуд му тако необично и несвакидашње име. Из те приче је морао да изузме свој први вешто скројени план, једноставно је одговарао да  су његови родитељи додали О у Ник.

“Зар поред толико имена?”, кроз смех су запиткивали.

“Ето, и ја се томе често чудим”, одговарао је, црвеневши у лицу.

У школи је увек међу првима одговарао. Времешна учитељица је добро памтила само његово име. Нико није био најбољи ђак, али како је његово име почело да доноси озбиљнијих проблема, решио је да то постане. Најбољи. Учио је у време када су се његови вршњаци увелико играли, а уместо са нељубазним друговима своје слободно време је проводио са књигом из математике, физике, хемије. Јако добро је савладао и друштвене и природне науке, трудио се да пронађе и неки хоби како би у потпуности задовољио све захтеве друштва и средине. Ипак, брзо је прозван чудаком који се ни са ким не дружи, а пред одговарање у школи би редовно добијао велику трему од које после није могао да састави ни реченицу. Дешавало се да се онесвести на сред учионице, изазивајући хрпу одушевљења.

“Ха-ха, опет је пао, опет је пао!”

Тако је Нико изгубио шансу да знањем надомести свој погрешан избор имена. И почео је да се стиди, да се неприметно повлачи у место где нема ругања и подсмеха. У своју душу.

“Ви сте криви”, љутио би се родитељима, “зашто ми као сви остали родитељи  нисте дали неко лепо име?” Они би на то ћутали, а када су се касније  развели, није више било потребе за постављањем тог питања.

Како је уписао факултет, тако је донео одлуку да се клони и паметних и образованих људи, и одмах се оградио од свих студентских група и организација. У свету интелектуалаца понекад има много више окрутности него међу простим и неуким светом. Наизглед уман човек може много више повредити, јер је понесен својом титулом и уобразиљом, сви остали су испод њега и достојни су једино његовог презира. Нико је то добро знао, па је зазирао од свих који су махали својим успесима. Учио је у намери да буде образован и скроман, како би добио алат за пробијање кроз живот, а ипак, све време се скривао и плашио опаски на његов рачун.

Одувек је волео математику и већ на самом почетку се издвојио од осталих, поставши убрзо и студент генерације. Његово чудно име је, међутим,  подигло високи зид који га је делио од света, и сви његови успеси нису били довољни да помере макар једну циглу у том зиду.

“Нико не жели да пише рад са тобом?”, смејали су му се у лице.

Он је спуштао главу и сећао се ноћи када је први пут заплакао због свог имена.

Предодредио сам сам себе, мислио је.

После завршеног факултета, Нико није могао да нађе посао. Ни савршена биографија није успела да отклони сенку са његовог чудног имена.

“Јавићемо вам се”, говорили би, а Нико је спуштао главу ка земљи, и по ко зна који пут разочаран напуштао канцеларију. Иза себе би често остављао смех комисије која је збијала шале на рачун његовог имена.

“Ми хоћемо да постанемо НЕКО, а не НИКО!”, смејали су се.

Одјек тог смеха је дуго одзвањао у његовој глави. Постао је образован и превише скроман човек, па је све оно што је постигао у свом животу постепено гурао под тепих. На крају, заборавио је и да је завршио факултет. За послове које је радио математика му није била потребна. Свака његова жеља, сваки сан је био сасечен самим сећањем на чудно име које је  за себе изабрао.

 

Нико се пробудио једног јутра и осетио се чудно. Дуго се превртао по кревету, а када је устао разгледао је собу као да је нешто заборавио или изгубио. Нешто битно је тог јутра недостајало.

Остарио си, шапутао је док је отварао фиоке у кухињи тражећи лончић за чај. Вероватно сам опет заборавио да попијем лек.

Сада шездесетогодишњак, Нико је постао прави вук самотњак. Постепено и неприметно удаљавање од света, зазирање од људи и њихових злурадих коментара и оштрих језика, претворило га је у усамљеника који није много волео људе.

Зазвонио је телефон и после кратке звоњаве подигао је слушалицу.

“Добар дан, да ли је то железничка станица?”, зачуо се женски глас.

“Не, погрешили сте. Овде…” Настала је тишина и Нику је испала слушалица из руке.

Заборавио је своје име. Није могао да се сети како се зове.

Померио је лончић са шпорета и сео на фотељу до телевизора. Гледао је у једну тачку, тачно у сноп јутарње светлости по коме се су се играле честице прашине.

Мој Боже, па ја не могу да се сетим како се зовем, гласно је изговорио.

Онда је устао и пошао према ходнику где је чувао торбу са документима. Махнито је тражио личну карту, било шта што ће га вратити себи и разуму. Видевши своје име, облио га је хладан зној и све године понижења и разочараности су се наједном вратиле. Опет је био Нико, обичан нико.

Од тада, све чешће је заборављао своје име. Зачудо, јер се свега осталог јасно сећао. Само се будио без свог имена у глави, и све док не би погледао у торбу, био је чак и расположен. Тако је решио да једном не погледа и да у незнању и благодети заборава проведе цео дан.

“Не знам како се зовем и немојте ми рећи”, говорио је службеници која му је исплаћивала пензију.

“Добро, господине, а имате баш необично име. Нисам га никада чула”, осмехнула се предусретљиво.

Задовољно је изашао из поште, све време се питајући како ли се то зове. Засигурно је знао да неће бити срећан кад сазна, зато је своју радозналост укротио и тако безимен провео читаво поподне, шетајући по парку и читајући новине.

Заборавио сам, мислио је, хвала небесима па сам заборавио. Много се боље осећам овако.

Нико је почео да шета свакога дана. Осетио се снажним и пуним енергије, као да је неки терет збацио са себе. Избегавао је познанике, поштара, све оно што га може вратити у нежељену стварност, па је писма увек отварао прекривајући руком своје име и притом жмурећи. Јављао се другим шетачима, често започињао разговоре о времену и политици, о којој иначе баш ништа није знао. Када би га упитали како се зове, скретао је тему и говорио да је дан толико леп да човек може да уради све оно што му се прохте. Уколико је падала киша, спуштао би кишобран преко очију и говорио да страшно жури на заказану партију шаха.

Дуго је варао и себе и друге. Тако дуго да је стално морао да мења место за шетњу, људе са којима ће необавезно и безазлено попричати и све је ишло сасвим добро до дана када је осетио јак бол у глави и завршио у болничкој постељи. Лекари су недељама обилазили око његовог кревета и очекивали неки знак, било који знак који ће указати на то да је још увек жив. Лежао је као биљка, отворених али празних очију, повремено би само померио палац десне руке, а онда би се умирио и дуго потом био одсутан и потпуно непокретан.

“Нема наде”, говорили су доктори између себе, “не реагује на лекове, не даје знаке умне присутности.”

Нико је лежао у кревету и викао:

Овде сам, ту сам! Не одустајте од мене!

Грчио би своје мишиће у намери да се макар мало помакне, покушавао је да проговори али усне се нису покретале. Данима се мучио у агонији да проговори само једну реч, једно слово да  провуче у свет.

“Како ли се зовете?”, мрмљала је сестра, док му је укључивала инфузију. “Нико није знао да нам каже ваше име, умрећете безимени.”

Као громом погођен, наједном се сетио свог дуго скриваног и непожељног имена. Осетио је неизмерну срећу и из свег гласа повикао:

НИ-КО, НИ-КО!

 

Ни сањао није да ће једном заволети своје име. Записивао га је где год је стигао, да га случајно опет не заборави. Почео је да се дружи са људима, пружао руку свима, гласно говорио:

“Ја сам Нико, драго ми је.”

Када би га упитали откуд му тако чудно име, говорио је:

“Хвала Богу, сам сам га бирао.” Сви би се  насмејали, а он је целог свог живота био захвалан. Својим неодлучним родитељима и свом дару. Надао се само да кад заувек затвори очи, неће бити потребе да се поново пробуди.

Advertisements

МРАК ПРЕ ПРВОГ МРАКА

 

Photo0170.jpg

Док је падао мрак пре првог мрака, ненајављен, неочекиван, настојала сам да упијем преостало сунце које се кришом провлачило кроз разбијене облаке и лепило за већ тамну земљу, умирену надолазећом тамом. Kлизи лето, као кап по глаткој површини вазе са цвећем. Нестаје. Иако не волим вреле дане, а још мање вреле ноћи, некако ми би жао његових узалудних покушаја да остане, да макар још мало влада пољима у даљини, ливадама што се већ сад нагињу пред све чешћим ветровима.

Смирај. Само чекам некога да се огласи из ове тајанствене глуве собе, где се не чују ни сопствене мисли. Чекам некога да пусти глас, макар и језиви врисак који ће оборити или сунце, или мрак, да се барем зна на чему смо. Тачније, где смо. Али не, као да се време зауставило на неповратној тачки. Повремено само понеки уздах благо додирне још зелено лишће са дрвећа, додирне и ишчезне у нестварној игри природе. Издише лето, повијајући жуте сунцокрете чије су се малене главице тек усправиле ка небу, жељне светлости и неопходног им зрака. Одлази попут покореног, са свих страна окруженог војничког пука, повлачи се налик просјаку који, схвативши да ће остати празних џепова, савија своју згрчену руку и нестаје иза прве кривине. Ненадано, поражено.

У простору једва приметне борбе, на међи два доба, покушавам да захватим руком овај необичан мрак пре првог мрака, да га спакујем у кутију и ослободим већ у октобру.

 

 

Све се заборави

И први корак

и прва љубав

и прва олуја

што ти је ломила дом,

тешко се срце опорави

онда кад прошлост сабласно приђе

и најави нови слом.

 

Стојимо тако у хладу

а неба јече

и врата шкрипе

где неми портрети

повазда опомињу на горку доб,

умирим жилу дрхтаву,

само док бројим минуле сате

где нисам била роб.

СЛУТЊА

DSC_0946.jpg

 

Слутим да кроз очи улеће тишина,

да бескрајну патњу зањишу топлине,

да напијем срце, не од чаше вина,

већ од силних речи док гледам висине.

 

Слутим да ће време вратити ситнице,

покајање људи и румене речи,

да ће читав призор бити једно лице,

кроз које лепота усамљено јечи.

КАКО ЈЕ СТРАНАЦ УПОЗНАО ПАЈАДОРА

6ec615e45c111b253c29b092557946cd.jpg

Saved from pinterest, artist Florencio Molina Campos

 

Путовање у Аргентину је нешто што је дуго планирао. Град у који ће отићи изабрао је случајно, затворио је очи и насумично спустио оловку на мапу. Није размишљао о свом ”избору”, већ је спаковао кофере и већ наредног дана сео у авион за Буенос Ајрес. Одатле ће већ некако стићи до Росарија. Кажу да је то велики град, лако је изгубити се, али он није размишљао о томе. Треба испоштовати оно што оловка каже.

Сместио се у неком хотелу крај велике катедрале, није знао које, а није ни желео да зна. Увек је уживао у неизвесности, волео је да га изненади неочекивани сусрет, непланирани пут, нагли преокрет у редоследу догађања. Зато је одмахнуо руком видевши велелепно здање пред њим, и знатижељно је спустио ногу на знак који је лежао испред хотела. Крупним црвеним словима писало је ‒ bienvenida. Очекивао је топлији дочек, уместо тога добио је кључеве собе од портира који га поштено није ни погледао.

            Сутрадан је кренуо у обилазак града. Дуге улице, високе зграде, светлеће рекламе и бука којој се није надао. Аргентина је земља танга, мислио је да ће на сваком кораку видети жене обучене у црне и црвене хаљине, и да ће сетна музика виолине, хармонике и клавира допирати из сваког иоле завученог локала. Разочарао се, град је био као онај из којег је допутовао. Сивило и одсуство духа. Редови пред радњама, чекање на семафорима и зујање у глави која вапи за кутком тишине.

Кренуо је ка луци. Росарио лежи на реци Парани, читао је о њој, о огромним бродовима који свакога дана допловљавају и испловљавају из луке. Уживаће у погледу на реку, можда угледати коју птицу, било шта што не подсећа на дух великог града. Приближавао се мосту, али већ је био потпуно без наде, решен да се наредног дана врати у свој град без душе. Градови су свуда исти, мислио је. Променићу оловку, одлучио је.

Зачуо је глас. Неко под мостом је тихо певао, шапутао, заћутао, па опет певао. Угледао је човека који седи на неком лименом бурету, држи гитару и затворених очију пева, тако тихо да некада глас и не излази из грла. Уста се померају у ритму изговарања стихова, али они се не могу увек чути. Око певача се налазило неколико људи који су непомично стајали и слушали песму уличног свирача. Стао је поред њих и умирио се као вода. Повремено би се зачуо хук таласа и бука са оближњих бродова, али то певача није ометало. Држао је затворене очи и певао као да се пред њим налази  велика публика, а не пар залуталих људи, градских бегунаца.

”Ко је то?”, питао је човека поред себе.

”Фагундес, можда последњи пајадор”, рекао је човек затворених очију, очигледно уживајући у изведби певача.

”Пајадор?”

”Јасно ми је да сте странац”,  осмотрио га је од главе до пете. ”Пајадор је певач који измишља стихове на лицу места, не размишља о њима, већ пева из душе. Као да му неко шапуће стихове. Видите.”

Пајадор је ослушкивао даљине и неуморно рецитовао стихове од којих су присутнима очи добијале водени сјај. Спуштао је главу ка гитари и прстима нежно додиривао жице, ослобађајући тишину за којом је странац чезнуо.

Не признајем зло,

Рођен сам без буке,

Где идемо то,

Што вену нам руке?

Пајадор Фагундес је заћутао, спустио гитару и на бучни аплауз само се благо наклонио.

”Не свиђа вам се Росарио?”, довикнуо му је пајадор. ”Чим сте овде, побећи ћете нам брзо, а ми баш волимо странце.”

”Ја сам само у пролазу, а ви дивно певате. Како можете да смишљате стихове у тренутку?”, полако се приближавао свирачу.

”Све у животу је плод тренутка, ма колико планирали”, одговорио је пајадор Фагундес.

”Ја никада не планирам, и овде сам случајно”, странац је слегао раменима, као да му је свеједно што је баш у том граду.

”Ништа није случајно. Је л’ има у вашој земљи, а не желим да знам која је, је л’ има уличних свирача?”

”Има, али они напамет уче стихове, или певају туђе песме”, одговорио је, окренувши се око себе. Гужва је нестала и он и пајадор Фагундес су били потпуно сами. Само се у даљини повремено оглашавао брод. У немом лету птице су секле ниске облаке.

”Чудно. Мора да су они преспавали све своје тренутке” , тужно је рекао певач, пакујући своју гитару. Склонио је лимено буре и кренуо ка луци, где  су се надјачавале птице и бродови.  Странац га је посматрао како одлази. Ниједном се није окренуо.

Стајао је под мостом још неко време, а онда пошао хотелу решен да следећим летом оде из Аргентине. Вратио се у свој град који се ни по чему није разликовао од других градова на свету. Високе зграде које узнемиравају небо и несносна бука која гута  уплашени мир. Понеки мост, али под мостом нема пајадора. Једном је срео уличног свирача. Седео је на градском тргу поред фонтане и певао окупљеним људима. Повремено би му се придружиле птице, крештале су и махале крилима.

”Је л’ можеш да певаш тако да у тренутку измишљаш стихове?”, пришао је певачу.

”Па… не иде то тако, тешко је”, одговорио му је збуњени младић.

”Није, само мораш да сакупиш сву тишину града у себе и да певаш из душе. Обавезно мораш да затвориш очи, Видео сам у једном далеком месту како човек пева једва испуштајући  глас”, рекао му је, сада више не као странац.

Младић је заћутао за трен, а онда гласно запевао. Ништа није ослушкивао. Ваљда је бука била прегласна, а мостови нису дозивали бегунце.

 

 

ПРЕРАНО БУЂЕЊЕ

 

    Нека јака тишина ме ноћас прибија уз своје зидове, баца о рубове тек недосањана сна, у коме су ме дочекали и прерано испратили сви живи и неживи, а сви вољени и топлине, сећања жељни. Јака тишина ме ноћас сабија и упија у себе, а ја, са мреном сна преко полубудних очију не борим се да останем на страни јаве већ се грчевито држим за оне рубове, ишчекујући повратак међу безазлене контуре моје прастаре прошлости. Из заглушујуће тишине ноћас пишем, а речи ми шапућу сви они умилни гласови из недовршеног сна. Пробудих се прерано.

ПТИЦА И ТАЊИР

7654650d025dae247096508ec073ebc7.jpg

 

 

Ја нисам ништа знала о освајању Турака, и када је деда причао како су њихови коњаници пролазили и харали овим простором, само сам незаинтересовано окретала главу и настављала да се играм са невешто скројеним луткама, чије су се ручице распадале у мојој неспретној игри. Сећам се да су се сви окупљали око њега, чим би се налактио на столицу смештену поред дрвеног кревета, мноштво људи, што укућана, што комшија, заузимало је положај за слушање. Неки су гасили тек запаљене цигарете и луле, неки остављали тек започета јела, све у брзини да случајно не пропусте коју реч великог приповедача, надалеко познатог. Горд у свом ставу, поносан што га сви ћутке слушају, деда је често правио драмске паузе од по пар минута, док су се сви у чуду гледали, очекујући наставак необичне, али много пута испричане приче. Често их нисам разумела, та приповедања о неким јањичарима, разјареним људима што пале села и убијају, деловала су ми страшно да просто нисам желела да знам за постојање таквог света, макар се све то десило у далекој прошлости.

Те вечери се, као увод у дедину причу, спустила најгушћа магла коју су људске очи икада виделе. Kроз њу је падала ситна, ретка киша, хладна као сечиво сабље које је деда често спомињао. Kроз дрвени прозор се могла видети бескрајна белина, амбис у који душа поседнуто пропада и остаје заробљена попут роба везаног за љуте окове. Нисам гледала кроз њега, мада, како се гомила људи померала, често ми је пред очима излазио рам белине, да бих ја уплашено грчила капке уживајући у благотворном мраку моје унутрашње светиљке.

Жагор нестрпљивих слушача, навикнутих на један равномеран, озбиљан глас који разбија злослутну тишину, постајао је све јачи, и чини ми се, таласао ватру у огњишту од тамно сивог камена у коме се пекао домаћи кромпир.

“Ја сам био мали”, започињао је деда, “мали као ти”, показао је прстом у мом правцу. “Мрак, поноћ, газимо по свежем блату, ја, мој отац и још петорица јаких људи са лопатама и ашовима на раменима. Сваки корак тежи од претходног, али смо били чврсто одлучни да те ноћи ископамо ћупове злата које су Турци посвуда закопавали.”

“Kако сте знали за те ћупове? ”, из угла собе је допутовао дубок глас нашег комшије који је сваку дедину причу редовно прекидао гомилом питања, од којих су нека била потпуно сувишна, или се одговор на њих простом логиком подразумевао.

“Ех, сад, како смо знали”, насмејао се деда кроз очигледно незадовољство што је његова тек започета прича била прекинута неким сулудим питањем.

“Просто смо знали”, одговорио је, ” ништа не може вечно бити сакривено, то знајте. То место под старим храстом на крају села је одувек било без зеленила, без траве и цвећа, а када у природи неко место оголи, то је знак да ту има, ни мање ни више, но злата.”

Сад је наступила потпуна тишина, није се чуло ни ватре у већ угаслом огњишту, а камоли комшија, увек нестрпљив да што пре сазна крај дединих прича. Знао је деда за његову нестрпљивост, само је држао да ће бар једном моћи без прекидања да заврши своје приповедање. Не знам зашто, али није волео да га прекидају иако би свако други био почаствован тиме што има тако пажљиве слушаоце који постављају разна питања и радознало се односе према предмету причања. Деда, ето, није био од тих људи. Желео је да прича само он, да се чује само његов глас, тек понекад глас неког зачуђеног детета, окица засветлелих у мраку.

“Ходали смо кроз ту непријатељску ноћ, ћутке извлачили уморне ноге из црног блата које нас је с времена на време тако успоравало да нисмо могли цели да се покренемо. Kао да нас је опомињала да не идемо, да се вратимо тамо одакле смо дошли и да је лоша одлука мешати се у давну прошлост. Прешли смо преко малог моста са кога се река није ни могла видети, све је било тамно, као када се погледа у талог црне кафе. Ја сам био мали,” још једном је деда са осмехом погледао у мом правцу, а ја сам услед тога била приморана да спустим лутку на под и загледам се у дедине топле очи.

“Мали, а тако истрајан у жељи да се те несвакидашње ноћи нешто деси, било шта што ће заголицати моју дечију машту и сврстати ту ноћ у једну од најтајанственијих икада. Испало је да сам био у праву. Памтим и сада ту ноћ као да се још јуче догодила, као да сам још колико јуче са гомилом људи ходао сеоским мрачним путевима.”

Ни звука, дедина прича је прогутала сваки глас, нико се није усуђивао да проговори, пита штогод.

“Kада смо, најзад, стигли до места на коме је требало копати, мој отац је узео флашу љуте ракије, прекрстио се, погледао у небо, нешто шапутао себи у брк, а онда ме благим покретом руке склонио са места на коме сам био и почео копати. Исто су урадили сви остали и већ за сат времена ископали су дубоку рупу из које су им само шајкаче вириле. Повремено бих зачуо гласно јаукање, од чега бих се на мах уплашио, а онда када је из рупе почео допирати очев охрабрујући глас, са уздахом олакшања сам настављао да гледам извијање њихових тела. Повремено бих подигао главу, гледао у широко грање, ко зна колико старог храста, плашећи се да се дрво не наљути и једним покретом нас све не баци у ту рупу и затрпа земљом.”

На ту дедину реченицу, сва деца су се кришом насмејала, као да траже дозволу за тај непредвиђени моменат. И деда се насмејао.

“Да, да, тада сам се уплашио, драга децо. Помислио сам да ће се дрво наљутити на незване госте који ремете прастари мир. Но, дрво је ћутало, било необично мирно, а ја сам и даље чекао да се нешто деси. Kад, у том мом чекању, одједном се зачу очев глас. Почео  је да виче, али не само од среће, већ као да је било и страха у том узвику. Као да једва чека да изађе из тог, такорећи, гроба. Јако сам се уплашио, и ја почео да вичем, да молим да ми кажу шта се то доле дешава. Али, сам сам желео да пођем, чак на превару улетео у ту авантуру па сам знао да морам поднети и више но што могу да издржим.”

“Шта је то било?”, ни мање ни више, него сам се лично ја огласила, потпуно заборавивши на незанимљиву лутку која је лежала поред мене. Глас ми је дрхтао, али морала сам да питам шта је то толико узнемирило дечака, односно мог деду.

Kао да мог питања није ни било, деда је настављао да прича.

“Погледао сам у рупу. Поред скупине уплашених људи била су укопана два велика ћупа, један додуше мало мањи од другога. Поред њих се сјајило пар златника од којих је ноћ постала жута. Да, жута, толико су јако сијали ти златници да се храст светлео као на најјачем летњем сунцу. Ипак, копачи блага су били унезверени, а зашто, могао сам да одгонетнем тек када се отац померио у страну. Испод мањег ћупа вирила је лобања, а одмах до ње су биле испретуране кости. После краће препирке шта да раде, да ли да носе злато или да ипак оставе ћупове тамо где им је место, одлучили су да ипак узму то што су те ноћи ископали и да никоме не причају шта се те ноћи десило. Шта су те ноћи угледали. Мени је било најстроже запрећено да причам шта сам видео. Отац ми је рекао да ће ме ишибати најљућим прутeм, да морам научити како се чува строга тајна. Нисам имао другог избора, морао сам да пристанем, иако ми је нека хладна струја пролазила телом, као када мрави миле по голој кожи.”

После узимања дима из дугачке луле, што је присутнима дало шансу да међусобно проговоре, деда је лупио штапом о под и повисио тон.

“Наступи паника. У повратку се њих тројица покајаше што су узели благо, па креће расправа око тога да ли се вратити, закопати кости које су откривене остале под храстом, у ископаном гробу. Међутим, касно за кајање, већ смо на половини пута, чак смо дошли до моста. Отац, повремено ме тапкајући по леђима у намери да ме пожури, опомињао је људе да је одвећ касно за кајање и да пожуре како би предухитрили јутро. А заиста, јутра само што не би, а ко би рекао јер је мрак био још гушћи него када смо кренули. Већ пред мост, када је требало првим кораком започети прелазак, из даљине се зачу хук неке птице. Жалостан, развучен пој, као када мачка заглави реп на вратима па чека помоћ да се несрећна одатле извуче. Сви стадосмо, укопани у месту, ни макац. Пој постаде све ближи, чини ми се час иза наших леђа, а час непосредно испред нас. Окретасмо се око себе   као слуђени, већ и заборавивши на благо које лежаше поред нас. Одједном, птице нестаде и отац узе ћуп, попе га на леђа, мене за руку и појурисмо преко моста као да нас сам ђаво јури. Kако смо прелазили преко моста, тако се она иста птица оглашавала тамо у даљини, све на неких десетак метара.”

Опет деда направи паузу у причању, а ја се приближих уз сукњу моје старе баке, већ оглувеле на сва његова приповедања. Смирено је бака плела, чак и не подижући поглед ка деди који се врпољио на столици и мислим, да је могао, он би сигурно и поскакивао да што веродостојније дочара целу причу.

“Пређосмо некако мост и већ дођосмо до првих сеоских кућа, кад, ето поново оног поја…беше га тако све док се прво сунце не појави. Сви у селу су знали да смо те ноћи ископали ћупове са златницима, иако ни отац ни ја, а ни комшије нисмо никада причали о томе. Само су се једне вечери, овога пута  без мене, састали у комшијином амбару, ваљда да поделе благо, и чак после тога нису ни један код другога одлазили.”

“Па мука је то, о чему би причали? Да л’ о благу или о костима подно блага?”

“Тако је”, одговори деда мом стрицу који се никада до тада није оглашавао, ни мешао у дедине приче, а све су му, као и ова, биле јако добро познате.

“Да наставим. Прође тако неко време, већ се мало и заборавило на несрећно благо, једино што је отац био доста ћутљивији у односу на раније. Није га увесељавала ни ливада коју смо купили, ни кућа која се доста променила, све лепо, окречено, удешено. Мене је понекад строго гледао, а никада ми није говорио због чега. Питао бих га ја повремено да ли сам нешто скривио, но он ми никада није одговарао. Само би ми упутио још који преки поглед, као подсетник и опомену да случајно и не помислим да што год кажем. Нисам ја то ни смео, знао сам да би уследила оштра казна. “

Знам, често је деда причао о казнама којима су родитељи кажњавали своју децу, тада ми то није деловало тако страшно, док данас у томе видим доста суровости. Познат је мој прадеда био по љутом пруту који је севао за сваку ситницу која није одговарала  његовој ћуди и расположењу. Разљутио би се  и при помену лењости и нерада,  и често нам је деда говорио како лењост зна да боли. Тада нисам разумевала његове речи, како лењост може да боли?

Видела сам му у очима да се на тренутак нашао замишљен, можда му је испред очију севао тај прут, или је ипак треперила слика оца и ништа више. Тргнувши се из благе и тренутне замишљености, хитро је наставио са причом:

“Сви су приметили да се нешто променило. Од те ноћи једноставно ништа није било исто. Отац је ћутао, само би понекад са тањиром пуним хране излазио из собе, а редовно се враћао са празним. Стоку, знамо, није хранио, то је чинила мајка, још ујутру када сви још нису ни устали. Пса нисмо имали, још од када нам је Шарка напао вук и на месту га заклао, нисмо ни помишљали да чувамо другога. Тако се појавило питање: шта мој отац ради пре сваког обедовања, куда и коме носи храну?”

Још једно комешање међу слушаоцима који су се већ од полумрака претворили у сенке, па им само одсјаји играју по свеже окреченом зиду.

“Седнемо једном, нас седморо колико нас је било на окупу, да обедујемо. Ево Славке, па нека потврди ако жели”, упире деда прстом у моју баку, као да је тада била присутна, а која и даље незаинтересовано гледа у плетиво, расуто већ по целој соби. Испало клупко из њеног крила, дохватио га мачак и развукао по свим ћошковима, па сви онако седе међ’ плаво-црвеном бојом.

“Таман кренули са јелом, када закуца на прозор нека птица, нити врабац, нити ласта, нити соко. Закуца тако својим кљуном, а како закуца, тако отац додатно пуни онај тањир испред себе. Што она више куца, то он више пуни тањир храном. Kако отац кроз врата, тако нестаде оне птице, као да је неко брзим покретом руке склонио. Ни птице ни оца на видику, само се чује његов глас из дворишта којим прети да случајно неко не покуша да изађе напоље јер ће радити батина. То се односило на мене, јер да није то рекао, ја бих без поговора одмах излетео на степенице да видим ту чудну птицу”, уз хваљење се деда окретао око себе, све према нама деци, не би ли доказао како се ничега не боји, ни сада, ни тада.

Бака Славка се на то само тихо насмеја, а деда је одмах ћушну својим дугачким штапом, што собу испуни неочекиваним, а преко потребним смехом.

“Одмах сам ја питао оца, немојте мислити да нисам. Одмах сам га питао зашто носи храну у двориште, иако сам рескирао да ме казни својим методама. Није ми одговорио, али окупи нас он једне вечери крај огњишта и поче причати како ће он надаље пре сваког ручка износити тањир хране, а да ми не излазимо и не питамо зашто. Kаже да то тако мора, и да ко год од нас види ту птицу, да је случајно не дира, или јој учини штогод нажао. Сложисмо се, шта смо могли. Нико више није запиткивао“, закључи деда, и устаде тек да протегне ноге или штап, а пред мојим очима се указа бели прозор те ми не даде довољно времена да склопим очи. Kромпир увелико беше пуцкетао, али као да се нико није усуђивао да устане и лати се хране. Kо зна, можда се појави необична птица.

“Шта је даље било?”, запиткивала су деца, ушушкана испод тешке ћебади, а у исто време, уплашена од одговора.

“Даље”, окренут леђима одговорио је деда, ”даље је тешко описати. После сваког оброка, иста прича… пун тањир, празан тањир. Дође нам тако и слава, Митровдан, завејало к’о никад. Напунила се кућа, гости поседали, једу, пију, а ја гледам оца како се врпољи на столици, место га не држи. Узима он тако тањир, врти га у руци, окреће као да ће га сваког тренутка бацити небу под облаке. Повремено га мајка опомиње, а он не хаје, већ све   једним оком гледа ка прозору. Гости се збунише, повремено запиткујући кога то још домаћин ишчекује. Закуца тако по окну, негде око пола девет иста она птица, а отац дограби тањир из кога се храна преливала и брже-боље појури ка вратима. Оста он тамо неких пола сата, а ја не би лењ, већ радознао као никад, пођох ка прозору, макар ме отац  ишибао да никада више не седнем.”

Храбро и поносно је деда изговарао ове речи, све лупкајући штапом.

“Погледам кроз прозор, кад тамо отац држи онај тањир у рукама, а он постаје све празнији и празнији. Гледам, трљам рукама очи, па опет у неверици гледам, а он стоји посред дворишта, тамо испод старе крушке, и све му се уста померају као да са неким прича. Kад се тањир најзад испразни, он се окрену и видим да је кренуо натраг у кућу. Брзо се покупих и седох на место, а са чела ми склизну грашка зноја, као да сам километар и више трчао. Све ми неки хладан ветар проструја телом, и иако сам највише волео да држим свећу док се сече славски колач, те вечери сам немо оћутао целу церемонију. Знам ја, видео је отац да сам нешто чудан, али ме само као и увек преко погледао, прострелним погледом запретио, а мени ни на крај памети да причам шта сам тада, а и оне ноћи видео. Само тако ћутим, па, скоро као отац.”

У то се мачак, сав заплетен у вуницу, попе деди у крило, помази се и поред његове руке утону у сан. Деда га помилова.

“Прође годину-две, отац већ поче да побољева, а и даље редовно после сваког јела износи пун тањир у двориште. Ја већ момак, одрастао рачунам, а и сви ми све више дужности дају па сада музем краве, чувам овце, поправљам плуг. Отац то видео па вероватно рачуна да ми се може поверити. Позове он мене у собу, сместимо се на кревет и отац ме почне запиткивати колико се добро сећам оне ноћи. Ја кажем како се свега сећам као да је јуче било, а он мене пита да ли се сећам неког звука из даљине. Kако се не бих сећао, одговорим ја, и дан данас га чујем. Чини ми се да ме некад у сну буди. Тако он мене запиткује о мојим сећањима, а ја не би глуп, него питам да ли је то та птица која нам долази на прозор. Није се отац збунио, зна са киме има посла”, опет се насмеја деда, а са њим и ми остали, “зна да сам промућуран. Само ме погледа и каже како је та птица у ствари девојка, она девојка чије су кости лежале испод ћупова са златом.”

Ја опет затворих очи, али како ми ни мрак не беше нека утеха, брзо се попех на кревет и сместих тик поред уснулог мачка. Остали остадоше на својим местима, прекривени тамом предвечерја.

“Отвори отац мени душу, каже како никоме другом не може да се изјада, или тај неко не би  веровао или не би разумео. Исприча ми како мора свакога дана да износи храну и служи изгладнелу девојку коју су Турци живу бацили да почива крај блага и да га чува. Ја отворених уста слушам оца који ми описује њену дугу, црну косу, очи као у анђела а  руке беле попут млека. Слушам оца, гледам у његове руке којима ми дочарава облик њеног тела, слушам му глас који дрхти, а који је дуго чекао тренутак да се чује. Рече ми да док је жив никоме о њој не причам, а да ће она долазити и чувати нам кућу. Рече и оде, а ја још дуго оста сам у соби, загледан час  у прозор, час у врата која је оставио отворена. Недуго потом га прекри земља.”

Ту наступи још јача тишина. Деца се припила одраслима уз скуте, ја држим мачка који само што не почне да мјауче од бола због силног стискања, а остали се загледали у ватру која се сама, ничим изазвана почела распламсавати. Деда већ уморан, прича већ дуго па га почело и грло болети, али види се да му се не одустаје, као да жели још нешто да каже. Устаје деда али не проговара, чека да се створи галама и мало-мало па се окрене. Ја га све време нетремице гледам, не одвајам залеђени поглед од његовог штапа, јер где штап стане ту ће и он. Сви се полако придижу, по који прозбори неку реч, узимају у наручје већ заспалу децу, а деда, отпративши свакога погледом,  потајно узе тањир, стави у њега два печена кромпира и мало соли, и неста у мраку магловитог дворишта.

И сада се добро сећам његовог шапата, када је једне аветињске ноћи нахранио гладну птицу.

 

 

Ilustration saved from pinterest